ZORAN STOJILJKOVIĆ: Jesu li nam se konačno desili uspravni građani?

Široki građanski protest jasno je pokazao da vođa i njegov kartel na vlasti imaju ozbiljnog konkurenta na pravo da predstavljaju narod

15. feb 2019

Trajni problem građanskih (kao i radničkih) protesta predstavlja problem uspostavljanja solidarnog akcionog jedinstva i kredibilnog vođstva.

Istovremeno, bez posedovanja političkog kišobrana, odnosno mehanizama i aktera političke sinteze i poentiranja, bar naknadnog, protestnih zahteva, protesti ne dosežu dalje od parcijalnog realizovanja dela zahteva nakon koje sledi demobilizacija učesnika.

Aktuelno, suočeni smo sa malim ugledom potencijalnog političkog reprezenta protesta – jedva kako-tako objedinjene šarenolike opozicije sa tankom integrativnom osnovom. Logično, ona je osetljiva na kritike da je bez jedinstvenog odgovora na brojna ključna pitanja. I sa jednocifrenim rejtingom svojih lidera ne preterano popularnih ni u krugu sopstvenih glasača. Nasuprot njima stoji sveprisutni vođa, sa istina načetom, „provaljenom“ harizmom ali visokim, nabildovanim rejtingom i koncentrisanom kontrolom nad svim resursima moći. Koji na proteste reaguje kampanjom obilaska „svoje“ Srbije.

Situacija neodoljivo podseća na devedesete godine. Upornim protestima vlast se može delegitimisati ali pitanje je da li i naterati na popuštanje i pomak ka demokratskim procedurama koje tek čine promenu mogućom. Pitanje je na čijoj strani su politički mentori, pre svega oni sa željene političke destinacije EU?

Nema nazad ni za koga od uključenih aktera. Ponavljanje jednog te istog drži u veri protestante da nisu sami ali vremenom umara. Protesti idu dalje sa širenjem političke arene kroz javnu podršku uglednika, akademske zajednice, pa onda i institucija i organizacija poput sindikata i profesionalnih udruženja.

Istovremeno, bojkot ili, još primerenije, limitirano i selektivno prisustvo u parlamentima, treba kombinovati sa formama narodnog konventa i rasprava da bi se razbilo rašireno uverenje da ni ovi neće biti bolji i drugačiji od prethodnih. Kojima su mnogi i sami prethodili. Ponovimo, u periferijskim zemljama neprocenjivo važno po ishod protesta je prisustvo/odsustvo spoljne podrške. Ona je u slučaju prijateljske „stabilokratske“ vlasti Vučića u najmanju ruku upitna i zavisna od unutrašnjeg razvoja odnosa.

Sportskim žargonom rečeno, u igri bez nepristrasnog sudije i čvrstih pravila igre vladajuća ekipa je u značajnoj prednosti. No ishod igre više nije tako izvestan. Na delu je jednačina sa mnoštvom nepoznatih. Prvo su direktno političko nasilje i koruptivne afere, odnosno stvorena svest da su parlament, mediji, pravosuđe i nezavisni državni organi, pa i sama Vlada tek simulacije i sopstvene makete iza kojih stoji poslednja reč i volja predsednika Vučića, zapalili inicijalnu kapislu nataloženog nezadovoljstva.

Specijalnost populista je da zarobljavaju državu pozivajući se na narod. Pri tome šire klijentelizam, korupciju i partijsko zapošljavanje i promociju. Istovremeno sve čine da spreče svako autonomno političko i civilno organizovanje – marginalizujući ga ili paralelno stvarajući sebi omiljene (kvazi)stranke, medije, NVO i sindikate.

Široki građanski protest jasno je pokazao da vođa i njegov kartel na vlasti imaju ozbiljnog konkurenta na pravo da predstavljaju narod. Čak i kada je ih je znatno manje od „neupitnih“ pet miliona.

Neka vrsta polazne pretpostavke o mogućem ishodu bi mogao biti stav da slabi građanski i radnički protesti u zavisnim društvima sa autoritarnom, neparticipativnom kulturom većine i bez političkog kišobrana koji čine partije/koalicije sa demokratskim potencijalom, završavaju kako su dosadašnji i završili. Oni, i kada ostvare neposredne protestne zahteve, ne prerastu u pokrete za promene sposobne da se ne demobilišu i nastave da kontrolišu i političke ekipe koje su sami doveli na vlast. Bez političke podrške se očito ne može ali od nje, bez sopstvenog pritiska i (samo)organizovanja, nema ni naročite i trajne koristi.

Primera radi, Protest protiv diktature iz 2017. nije hteo da uspostavi bilo kakvu organizacionu relaciju sa opozicijom i ugasio se u kibicerstvu svojih potencijalnih učesnika, koliko i u raspravama unutar (tri) kruga svojih organizatora. Veliko je pitanje da li aktuelni protest „Jedan od pet miliona“ može iznuđenim/dogovorenim Ugovorom sa narodom i pričom o ekspertskoj vladi, „prevaspitati“ nikad slabiju i zavisniju opoziciju. Ili će, bez stvarnih ugovornih garantija i potpisa, biti žrtvovan kao replika na način na koji je DOS „brzinom svetlosti“ zaboravio građane i sindikate koji su ih (sličnim ugovorom) i doveli na vlast.

Na drugoj strani, otvoreno je pitanje jesu li se nama zaista konačno desili uspravni građani? Druga ključna dilema je da li je moguć produktivan (prolećni) susret političkog i ekonomskog i socijalnog momenta ili strane protesta , odnosno susret i jedinstvo zime građanskog nezadovoljstva sa socijalnim, sindikalnim zahtevima? Najzad, da li protesti mogu iznedriti relevantne nove autonomne svoje političke strukture partija/pokreta? Hoće li, recimo, iz ovog protesta nastati struktura obuhvatnija od primera protestnog pokreta Ne da(vi)mo Beograd?

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik sindikata Nezavisnost

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Erotika
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga