ZLATKO JELISAVAC: Zašto je Tesla hranio golubove?

O Marini Abramović, Peteru Handkeu, Knutu Hamsunu i Nikoli Tesli

Priredio: Zlatko Jelisavac
29. okt 2019

Nakon velikog performansa u Beogradu, gde nam se objavila Marina Abramovič i dokazala svoje staru „tezu“ da je umetnik prisutan, desio se još jedan događaj iz sveta umetnosti koji je potresao i našu balkansku provinciju – dodela Nobelove nagrade za književnost piscu Peteru Handkeu. Dobro sad, možda bi ove dogodovštine bilo prejako opisati kao potres, sa obzirom na to da dobar deo ovdašnjih građana nije ni znalo za performerku Abramović ili pisca Handkea, o kojima su nešto čuli tek nakon što su se razni „informeri“ razdrečali i raspisali o „velikoj srBskoj umetnici Marini“ ili pak ogromnom prijatelju Srbije Handkeu, koji je ujedno poštovalac lika i dela Slobodana Miloševića. Ako sagledate „profil“ prosečnog SNS-ovskog sendvičara, pardon, glasača ili perfomera na stranačko-predsedničkim mitinzima, onda vam je sigurno teško zamisliti da je ova glasačka mašinerija inspirisana literaturom Petera Handkea ili pak da želi biti „prisutna“ na partijskom mitingu zbog nekih umetničkih pobuda.

Znamo da je ovim mašin-glasačima osnovna inspiracija „crvena“ u džepu i sendvič u ruci, nikako neki pisac ili pak performerka – pa makar bili i na svetskom glasu i o njima pisali svekoliki srBski telegrafi. Bilo kako bilo, situacija oko Marine Abramović je, manje-više, jasna: umetnici-performerki su platili da dođe i svojim prisustvom pokaže kako je to biti poznat i slavan a naše gore list, tamo po Amerikama i po belom svetu. Ne sme se zaboraviti ni značajna uloga premijerke Ane Brnabić, koja je uložila mnogo truda kako bi slavnu performerku dovela u Beograd. Sve u svemu, partijska mašinerija se potrudila, skupila lovu i prelomila: zovemo Marinu pa nek bude što biti mora! No, situacija sa piscem Handkeom je složenija, a i ima dublju predistoriju… Mislim, i sa Abramovićkom postoji neka predistorija, ali je ona, uglavnom, zasnovana na kuknjavi same umetnice jer je teško traumatizirana ondašnjom okrutnom komunističkom diktaturom koja ju je na kraju i oterala iz tadašnje Jugoslavije u beli svet, što, verujem, barem što se „trauma“ tiče, većina AV-ovaca smatra svojom ur-traumom i izvorom svog zla na brdovitom Balkanu.

Slučaj Handke, prema ličnom iskustvu, započeo je tamo negde još ranih devedesetih kada sam se kao mlađan student upoznao sa delima ovog pisca. Bio sam fasciniran njegovim načinom pisanja i neverovatnim stilom koji naprosto nije dopuštao „slaba“ mesta, vrlo slično kao kod Kiša, mada ne bih dalje poredio ove pisce. Kasnije mi je bilo teško da povežem slavnog pisca sa njegovim izjavama podrške i divljenja ondašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću kojeg je video, uz sebe naravno, kao poslednju odbranu od navale trulog i komercijalnog Zapada. I danas Handke veruje da je Milošević bio žrtva zapadne agresije, a Srbija zemlja koja je branila „prave“ evropske vrednosti. Stvarno je teško povezati Handkea pisca sa Handkeom „humanistom“ i braniteljem Miloševićeve Srbije, no, kao što nam je istorija već pokazala u nekim drugim slučajevima – događa se.

Norveški pisac-nobelovac Knut Hamsun je jedan od tih primera, samo što je on podržavao Hitlera za vreme Drugog svetskog rata, jer ga je video kao poslednju liniju odbrane od jevrejsko-anglikanske komercijalizacije sveta. I za Hamsuna je nacizam&fašizam bio pokret za odbranu pravih evropskih vrednosti… Ovo je teško drugačije protumačiti sem da se kod Hamsuna, kao i kod Handkea, radi o nekoj psihičkoj traumi, bolesti ili pak, narodski rečeno, ludilu koje ih je dovelo do toga da se poistovete sa iskonskim zlom svog doba. Dovesti u vezu nacizam ili miloševićev autoritarizam sa „odbranom Evrope“ može samo osoba koja pati od nekog oblika psihopatskog poremaćaja, to jeste neko ko sopstvenu nemogućnost da na socijalno opravdano normalan način dopre do drugih ljudi ili sveta oko sebe, nadomešta tako što sopstvenu „viziju“ ljudi i sveta projektuje na stvarnost i prilagođava je svojoj iluziji. To najčešće dovodi do sadističkog ponašanja ili pak mazohističke potrebe za „žrtvom“ koja će biti prineta opštem tzv. Weltschmerzu.

Psiho-sociopatske pojave su vrlo izražene u traumatizovanom društvu, kao što je naše, i posledice su dalekosežne… To je sigurno jedan od ključnih razloga koji je doprineo da AV dobije izbore i da, na kraju, pretvori ovu zemlju u AV-ovski sanatorijum, gde se bilo kakav oblik zdrave i koliko-toliko normalne svesti odmah tumači kao ponašanje „opasno po društvo“.

U romanu Mesečeva palata Pola Ostera, pojavljuje se lik koji je dva puta u životu video Nikolu Teslu. Prvi put u Njujorku, kada je Tesla kao mlad naučnik izvodio čuda sa strujom i kada su ga neki ljudi proglasili za genija koji i nije sa ovog sveta već su ga vanzemaljci poslali na Zemlju kako bi nam pomagao u napretku. I danas ima onih koji veruju u ovu „teoriju“. Drugi put, ovaj Osterov protagonista romana, Teslu je video mnogo godina kasnije kada je slavni naučnik već bio na izmaku snage, kako fizičke tako i mentalne. Tesla je sedeo na klupi u Central parku i hranio golubove, a izgledao je tako jadno da mu je lik iz Osterovog romana odlučio pokloniti deset dolara. Kaže da se Tesla nije zahvalio već je samo rekao da će sa tim novcem kupiti još hrane za ptice… Nisam imao nameru da nipodaštavam lik i delo velikog naučnika, ali ima u ovoj literarnoj epizodi sa Teslom nešto duboko ljudsko, toliko da prelazi na onu drugu stranu – neljudsku ili pak stranu koja preteže u ludilo. Nešto za šta bi nemački filozof Fridrih Niče rekao: Ljudsko, odveć ljudsko.

(Autonomija, foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga