ZLATKO JELISAVAC: Višegradska Evropa

Kako je antiimigraciona politika postala evropski konsenzus

Priredio: Zlatko Jelisavac
01. jula 2018

Negde pred Drugi svetski rat, pojedine evropske države raspravljale su o mogućnosti prijema Jevreja, koji su sve masovnije odlazili iz Nemačke, bilo da su proterivani ili su pak svojevoljno bežali od nacizma. Dugo se raspravljalo, ali se do konsenzusa i zajedničkog stava nije došlo, pa su Jevreji, manje-više, bili prepušteni sami sebi i svojoj sudbini. Velika Britanija je odlučila da primi samo one Jevreje koji mogu da plate ulaz, a „ulaznica“ nije malo koštala. Pojedine zemlje nisu htele ni da čuju za jevrejske izbeglice – poznato je da neke evropske države gaje i danas duboko ukorenjene stereotipe o jevrejskoj populaciji, što dolazi do izražaja u sve glasnijim ekstremno-antisemitskim stavovima, koji više nisu upućene od nacističko-desničarskih grupacija već nažalost postaju maltene zvanični stavovi pojedinih zemalja.

Mađarska i poljska vlada sve su smelije u svojim odlukama da zaštite svoje građane od lošeg uticaja migranata, koji – prema njima – dolaze samo da bi pravili štetu, unosili razdor i nemire među građane, napastvovali mlade žene, otimali poslove domaćem stanovništvu, širili islam ili neku drugu nepodobnu veru i ideologiju, itd. Ono što mađarska vlada radi, po diktatu Viktora Orbana, prelazi već u domen gebelsovske propagande i jezivo podseća na nacističke odluke o sužavanju Lebensrauma nepodobnim (Jevrejima, Romima, komunistima, homoseksualcima, itd), kako ne bi ugrožavali „zdrav i nepokvaren“ narod. Poslednja odluka kojom se uvodi mogućnost kažnjavanja onih organizacija i pojedinaca koji pomažu ilegalnim emigrantima – samo je još jedan korak do uvođenja drakonskih zakona za “brzo i efikasno rešavanja problema sa izbeglicama”, a Mađarska je evropski šampion upravo po svojim radikalnim merama.

U Poljskoj je donesen zakon po kojem se Poljaci ne smeju dovoditi u vezu sa holokaustom, jer to, naprosto, nije moguće – Poljaci to nisu mogli učiniti, jer su holokaust sprovodili nacisti dok su, je li, Poljaci bili samo nemoćni posmatrači. Istorija međutim barata sa mnoštvom dokaza koji povtrđuju da su pojedini Poljaci itekako bili agilni u sprovođenju holokausta i da su rado predavali svoje komšije Jevreje u ruke nacistima. No, ako to danas kažete u Poljskoj, možete biti kažnjeni jer je poljska vlada ubeđena da se to nije događalo i da je pomaganje u sprovođenju holokausta samo teorija zavere protiv nevinog poljskog naroda.

E takve zemlje, sa tim i takvim vladama i predsednicima, nametnule su celoj Evropi model odnosa prema izbeglicama iz Afrike, Sirije, Avganistana… Njihova je ksenofobna i evrocentrična politika prema emigraciji pobedila, i uticala na stavove onih evropskih država koje su bile otvorene za migrante. Uz tzv. Višegradsku četvorku (Mađarska, Slovačka, Češka, Poljska) stale su još neke evropske zemlje, kao što su Austrija, Holandija, Italija i tako dopustile da se „četvorkina“ izrazito antimigraciona politika pretvori u EU konsenzus. Popustila je i Nemačka, koja je bila zagovornik tzv. otvorenih vrata za izbeglice, barem kada su sirijski emigranti u pitanju, i zbog održavanja na vlasti i kompromisa sa bavarskim ksenofobima iz CSU, Angela Merkel je pristala na kompromis. Dakle, EU države su se međusobno dogovorile da nema tzv. briselskih izbegličkih kvota, to jeste da se izbeglice ne mogu premeštati iz jedne u drugu zemlje po nalogu iz Brisela, već samo na dobrovoljnoj osnovi – sa obzirom na to kakva „dobra volja“ u odnosu prema izbeglicama danas vlada u EU, možemo samo zamisliti kako će to da izgleda.

Bez obzira na to što je Brisel pretio zemljama tzv. Višegradske četvorke da će trpeti sankcije zbog svog nesolidarnog ponašanja, ipak je ovaj višegradski kružok trijumfovao i naterao celu EU da menja svoju politiku prema izbeglicama. Sve sluti na to da će izbeglice, koje su već u EU, i dalje trpeti hireve lokalnih vlasti i zavisiti od njihovih odluka, to jeste od njihove dobre volje, dok se dosadašnja pravila i ono što je EU već dogovorio u ranijem periodu stavlja ad acta. Sporazumi o azilu i obavezi evropskih zemalja da razmatraju zahteve za azil u državama gde su se izbeglice prve prijavile – odavno se već ne sprovode, za šta imamo primer Grčke, Španije i Italije, koje su sada, naročito Italija, i otvoreno pokazale da ne žele biti „prva stanica“ u EU za emigrante. Čuli smo i planove o osnivanjima izbegličkih kampova na „obodu Evrope“, kako bi se izbegla mogućnost dolaska emigranata na “sveto tle EU”, a takođe su planirane „platforme iskrcavanja“ u Severnoj Africi, koje će biti namenjene isključivo za emigrante koji dolaze iz tih predela ili pak drugih delova sveta, ali su odlučili da iskoriste tzv. sredozemnu turu kako bi se dočepali Evrope.

Prosto je zapanjujuće kojom se brzinom Evropa zatvara i podiže odbrambene zidove i žičane ograde kako bi se „zaštitila“ od nezvanih gostiju. Evropska politika otvorenosti i dijaloga je u potpunosti propala, a da ne spominjemo humanost, empatiju, solidarnost, čovekoljublje… EU je dopustila da, zbog trulih kompromisa sa ksenofobnim vladama pojedinih država i sopstvenih unutarpolitičkih problema, potpuno preokrene svoj odnos prema ljudima kojima treba pomoć i ostavi ih da nemoćno mole na njenim granicama. Ne, ovde se ne radi o bezbednosti, niti o zaštiti građana Evrope od terorista i islamsko-fanatičnih radikala… Ovde se radi o elementarnom nedostatku ljudskosti, koja će nas dovesti do slične situacije koja je omogućila pojavu fašizma i nacizma dvadesetih godina prošlog veka, a onda i Drugi svetski rat…

Svedoci smo kako ksenofobni radikali preuzimaju vlast u Evropi i kako svoju patološku mržnju prema Drugima šire na uplašene građane i nude im svoje modele „zaštite“ od najezde „varvara“. A ako Evropa posustane…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hleba i igara
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga