ZLATKO JELISAVAC: Varljivo leto 2014.

Uživate li dok vas prave budalama?

Priredio: Zlatko Jelisavac
19. avg 2014

„Tićo, nikada te nećemo zaboraviti!“ – samo je jedan od naslova koji su značili medijsko „opraštanje“ od nesrećne devojčice koja je ubijena. S obzirom da naša javnost, pa i ona stručna, nema sećanje kišne gliste već zlatne ribice (njeno sećanje traje nekih tri sekunde unazad), nije ni čudo što je Tijana manje-više zaboravljena, a i njena smrt za medije je već izlizana vest.

Naša žuta štampa – a sva je takva osim retkih, vrlo retkih izuzetaka – očigledno se dovoljno nasladila ubistvom devojčice i demonizacijom njenog ubice, pa je spontano prešla na drugi slučaj – ubistvo Luke na Brankovom mostu u Beogradu. Posle silne potrage i svih mogućih teorija zavere koji su forsirani i lukavo predstavljane kao „moguće“, identitet ne-empatičnog vozača mini-morisa je konačno objavljen. Radi se o proverenom kriminalcu Marku M, koji je posle ubistva (naleteo na nesrećnog Luku na mostu), uz malu pomoć prijatelja, zbrisao u Tursku. U medijima, njegovo bekstvo sa mesta događaja podseća na dogodovštine Džemsa Bonda.  I tako do nove vesti i novog skandala…

U međuvremenu, Vučić samozadovoljno objavljuje ugovor sa Etihadom i slavoljubivo poziva novinare da preuzmu svoje kopije istog, a novinari, kao uplašeni đačići, iznenađeni premijerovim pozivom zbunjeno čekaju ko će prvi da se usudi da krene. Šta ćeš, nije lako političarima, pa makar bili i AV, da se izbore sa konkurencijom događaja iz „svakodnevno-običnog“ medijskog života naših građana, jer mi jedino preko medija i saznajemo neku povratnu informaciju o sopstvenom postojanju, mada ni to više ne može da se svede na neke puko-banalne događaje iz naše dosadne svakodnevnice već to moraju biti neki drastični i uzbudljivi događaji: ubistva, silovanja, otkidanje prstiju, prebijanje i sl. Medijska arena je u inflaciji tragičnih događaja u stanju da prihvati samo one najbizarnije jer jedino su ti zanimljivi građanstvu koje je i onako okružena strašnim događajima u okviru porodice, komšiluka, škole, posla (ako su zaposleni, a uglavnom nisu) itd. i tome sl. Sve u svemu: hleba, igara i mnogo krvi; dobro i ne mora hleba, ali krvi mora!

Javnost mora da zna ili ljudi to žele da vide, čuju, osete, onjuše i sl. – čest je medijski argument kada se postavi pitanje odgovornosti za prenošenje nekih diskutabilnih sadržaja. Kod nas se sloboda medija razume kao mogućnost da radiš šta hoćeš; da prozivaš koga hoćeš i da mu kačiš razne etikete bez obzira da li je to istina ili ne (a istina je i onako potrošena kategorija, izlizana, a i višeznačno-perspektivna); da tumačiš događaje po potrebama i nahođenju; da se, opet po potrebi i interesu – zavisno od toga ko te plaća – raspucaš ili pak autocenzurišeš.

A to se ne događa od juče, niti je slučajan incident koji nam se desio ovog varljivog leta 2014…. Odavno smo mi izgubili kritičku moć promišljanja koja nas čuva od ove medijske navale svakojakih informacija koje su često i polovne, lažne, zlonamerne, a ponekada i smrtonosne za zdrav razum. A teško se odupreti… Vidim, doživljavam da i neki meni bliski ljudi, za koje znam da su pametni i vrlo kritički raspoloženi, posustaju jer ne mogu više da podnesu mentalno zagađenje koje godinama trpe, a njihovi su razlozi brojni: mentalno-psihološki – ne mogu više da se odbrane, materijalno-interesni – od nečeg mora da se živi, suludo perolukićevski – kombinacija prethodno navedenih faktora.

Koji su razlozi za ovakvo stanje u medijima i zašto pristajemo na ovakvu medijsku torturu? E tu sad priča postaje uzročno-posledična u smislu onog čuvenog pitanja: šta je starije kokoš ili jaje? Dakle, medijska je priča da oni samo predstavljaju ono što javnost želi da zna. To je česta laž, ali teško oboriv argument ukoliko se nešto spočitava medijima zbog njihovog neetičkog, neempatijskog ili kakvog već odnosa prema javnosti. Znate, vi ne morate da čitate neke određene novine koje se bave tim poluinformacijama i bombastičnim sadržajima, pa kupite neke druge novine; ne sviđa vam se neki tv kanal, pa prebacite na drugi, niko vas ne tera da to gledate; smetaju vam određeni sadržaji na društvenim mrežama? Pa nemojte ih čitati, pređite na neku drugu ili pak jednostavno isključite ih iz svog života… Vi, ustvari, čitate-gledate-slušate nešto jer ste upravo to i želeli, i zato i koristite određeni medij. Mediji su tu, kako im samo ime kaže, da isposreduju vaše želje sa medijskim prostorom i predstave vam upravo ono što ste vi tražili. Velika laž i obmana!To je ta iluzija slobode koju mediji uporno predstavljaju kao stvarnu. Mediji se uglavnom trude ne da vas poslušaju već da vam nametnu određene sadržaje, a da vas pri tome ubede da je upravo to ono što ste želeli. Prostor manipulacije u medijima je ogroman, osobito ako znamo da dobrim delom deluju na naše podsvesne želje (zato i mislimo da smo baš to i hteli), a pritom nam smanjuje mogućnost racionalno-kritičke odbrane i razlikovanja onog što je istina i laž ili šta je dobro i zlo, pravedno i nepravedno, itd. A još kada se uzme u obzir stanje naše nesrećne, u pojam ubijene javne svesti i svega onoga što je prošla u poslednjih dvadeset godina, onda je stanje i akutno i hronično loše, da ne kažem nepopravljivo; ja barem, iz ove moje skromne perspektive, ne vidim kako bi se to promenilo u skorije vreme – za jedan ljudski vek…

Ima li nade? Možda i jedino ako isključimo, kao u legendarnom Kaarpenterovom filmu They Live, onu „veliku antenu“ ili, kao u Matrixu, napravimo sporazum sa silama haosa da svoje delovanje moraju svesti na razumniju meru. A ko drži prekidač ili rukovodi silama haosa – to morate da se domislite sami… Ostalo su samo tehnikalije…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga