ZLATKO JELISAVAC: Uskrs, ljudskost i paradoksi vere

Vikend vernici najagresivniji u odbrani svojih ubeđenja

Priredio: Zlatko Jelisavac
20. apr 2020

Nedelja, karantin i „život bez smisla“ – kako je Crnjanski pisao, doduše on je mislio na jesen u svom Dnevniku o Čarnojeviću. Pravoslavni vernici slave Uskrs, koji je uz Božić ili Hristovo rođenje najveći hrišćanski praznik. Ne spadam među religiozne ljude, naprotiv, ali nisam ni „besni“ ateista, pre bih rekao, ako se već moram izjašnjavati, da sam agnostik, ali ipak verujem da je božanska reč ili sam pojam boga, u stvari i nije ništa drugo do „poziv“ na istinu. Ne mislim da je istina u hrišćanstvu, kao što to ne bih rekao ni za jednu religiju, ali Hristovo učenje jeste pokušaj da se ta istina ispostavi kroz božiju reč koja, ujedno, predstavlja i spas ili iskupljenje za sve ljude, a to i jeste bila Hristova misija.

Upravo ova sveljudskost ili svečoveštvo jeste i osnov humanizma, to jeste one vrste vere koja se oslanja na ljudskost kao univerzalnu vrednost. To je vera koju je propovedalo francusko Prosvetiteljstvo i ona je jednostavno izložena kroz njeno revolucionarno „sveto trojstvo“ ili: egalite (jednakost), liberte (sloboda), fraternite (bratsvo ili solidarnost). Ova prosvetiteljska vera je univerzalističkog karaktera, kao i hrišćanska, i odnosi se na sve ljude na svetu, a ne samo na Francuze ili Evropljane. Prosvetiteljstvo je, kao i hrišćanstvo, ponudilo čovečanstvu oslobađanje od okova tirana i proglasilo se zaštitnikom „običnog“ čoveka ili građanina kao slobodnog pojedinca koji zna i ume da odlučuje o svojoj sudbini. I sami pojedini predstavnici francuskog (Volter) ili nemačkog (Lesing) Prosvetiteljstva govorili su o veri kao neophodnoj „stepenici“ do konačnog spasa čovečanstva u istini koja se, opet, može spoznati samo kroz ljudsku racionalnost kao najviši stepen čovekovog razvoja kroz istoriju. No, nije ovaj prosvetiteljski humanizam jedini koji je ostavio traga u učenju ili ideji čoveka kao univerzalnog ili svetskog bića, Dostojevski, na primer, daje humanizmu jednu mističnu ili religioznu crtu i ona se može naći u mnogim njegovim romanima (Braća Karamazovi, Zli dusi, Idiot itd.), gde su upravo kroz hrišćanski pathos pokušava provući i ideja univerzalnog humanizma. Doduše, kod Dostojevskog imamo i dosta tog mistično-nacionalističkog naboja koji je, verovatno, proizašao iz nemačkog romantizma, a direktno je nadahnut učenjem o panslovenskoj „duši“ koja je ovaploćena u ruskom narodu. Uticaji ove panslovenštine osećaju se i danas, pogotovo u Srbiji gde nacionalisti, naročito oni tvrdokorni, vide Rusiju kao „univerzalnu“ državu svih Slovena i ne bi imali ništa protiv da postanu ruska gubernija i to ne samo u duhovno-religioznom smislu.

Imam prijatelja i kolega koji su iskreni vernici i sa njima razgovoram i o religioznim pitanjima… Za divno čudo, nikada se ne svađamo oko religije, ponekada se raspravljamo, ali uvek nađemo nešto zajedničko ili univerzalno, da ne kažem ljudsko, što uspeva pomiriti naše suprotstavljene stavove. U školi najzanimljivije razgovore vodim sa veroučiteljem, pametnim i dobrim čovekom, i nikada se nismo svađali ma koliko se razlikovali u mišljenju. Čak se često i šalimo na račun mog „ateizma“ ili njegove religiozne duhovnosti, ali to nikada ne prelazi granice onoga što zovemo lepim ponašanjem. Sa ovakvim ljudima može se pričati o bilo čemu, pa i o tako delikatnim stvarima kao što je religioznost, a da to ne preraste u ubeđivanje ili svađu. Sa vikend vernicima ili onima što se boga sete kada je Božić ili Uskrs, stvarno ne znam ni šta bih i mogao da razgovaram i rasprave sa dotičnima izbegavam koliko je to moguće, mada su upravo takvi i najagresivniji kada je u pitanju odbrana „časti“ njihovog verskog ubeđenja. Mišljenja sam da su najveći vernici upravo oni za koje nikada to ne bismo rekli, barem po njihovom načinu razmišljanja ili pak odnosu sa drugima. Oni nemaju potrebu da vas „smaraju“ svojom religioznošću i ne pada im na pamet da vas ubeđuju u ispravnost lično-verskih ubeđenja, ali ćete osetiti njihovu pravu veru, a bogami i znanje, ukoliko pokušate da ih ubedite u suprotno, to jeste u nešto što se kosi sa njihovim verskim ubeđenjima. Retki su takvi ljudi, kao i uopšte „pravi“ vernici, ali njihova vera može delovati vrlo poražavajuće na suprotstavljenog sagovornika, kao i inspirativno ukoliko ih razumete i prihvatite, makar i uslovno, njihove stavove. Ponekada je ono što oni pričaju ili zastupaju na rubu kanonske blasfemije, ali ovi ljudi govore „iz srca“ i ličnog ubeđenja i, ako ih želite razumeti, naučićete o religiji više od bilo koga drugog jer oni nisu samo poznavaoci već i iskreni vernici.

Takav sam osećaj imao kada sam čitao ili slušao Mirka Đorđevića, on je naprosto odisao duhovnošći i onom diskretnom religijskom devocijom koja se ne da prepoznati na površini. Ponekada ćete ovakve vernike naći i na sasvim suprotnoj strani – onoj koja više vuče na ateizam ili čak na satanisitčko protivljenje božanskoj egzistenciji. Ako ste gledali seriju Papa i Novi Papa, genijalnog italijanskog režisera Sorentinija, onda verovatno pretpostavljate o čemu pričam… U ovoj seriji se stalno prepliću duboko religiozni, ali i ateistički pa i satanistički momenti (susret Merlin Mensona i Pape vrlo autentično oslikava ovaj paradoks) bez kojih prava i iskrena vera naprosto ne može. Do kraja serije nisam mogao da razaznam da li se u Sorentinijevom slučaju radi o verniku ili ateisti koji razotkriva „mračne tajne Vatikana“. Možda se italijanski režiser bori sa sopstvenim verskim ubeđenjima ili je iskren i kada ih parodira u običnim i svetovnim stvarima? Možda ovaj paradoks i jeste osnova prave religioznosti? Đavo bi ga znao.

Nadam se da ćemo nakon ovog Uskrsa izaći iz karantina kao i da ćemo izvući neke pouke… Ako ništa, više ćemo ceniti sebe kao i veru u neko bolje i ljudskije/pravednije društvo gde više neće biti zatvora ili karantina i gde ćemo živeti slobodno po svojoj i po božijoj volji.

(Autonomija)

Naslovna fotografija: Pixabay

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga