ZLATKO JELISAVAC: Uloga Porodice

Generacije vaspitane i obrazovane na simulacijama

Priredio: Zlatko Jelisavac
06. apr 2021

Rehabilitacija porodice Milošević ili definitivno-istorijska osuda njihove uloge tragedije naroda „na brdovitom Balkanu“? Polemike oko serije Porodica spadaju u domen političke analize&spekulacije jer, koliko sam uspeo da primetim, fokus interesovanja javnosti je u potpunosti prebačen sa umetničkog ili pak medijsko-zabavnog na dnevno-politički uticaj.

Možda bi bilo dobro da se celoj ovoj fami oko Miloševića doda i rijaliti šou segment pa da se, na primer, Čedomir Jovanović-alias Čeda & Ivica Dačić zatvore u čuveni Pink-rijaliti studio i da tamo ukrste argumente tipa „nosilaca-mračanih-devedesetih“ i „novo-demokratskih vlasti“ gde je Čeda imao ulogu „fiksera“ – kako ga je okarekterisao novinar Miša Vasić (kao poznavalac tajno-službenih&policijskih aktivnosti) i „konekšn-a“ sa nekim paradržavnim&kriminalnim strukturama. Koliko Ivica još uvek nosi u svom bekgraundu devedesete moglo se videti-čuti-osetiti iz njegove skorašnje izjave da su „miševi“ uhapsili Slobodana Miloševića, a dokle seže Dačićeve veze sa paradržavno-kriminalnim strukturama – može se samo naslutiti iz afera („Koferče“, npr.) u kojima je dotični imao aktivnu ulogu. Eto, zamislimo sada takvu situaciju gde Čeda&Ivica razmenjuju argumente u vezi sa hapšenjem Slobodana Miloševića… Nije nemoguće ni nezamislivo vizualizirati ovakav kleš nekadašnjih ljutih protivnika i verovatno bi narod&javnost uživala u „borbi titana“, ali pitanje je šta bi se moglo izroditi iz ove rijaliti priče i da li bi ona imala polit-istorijsko-dokumentovani ili pak puko-pink-šljašteći-rijaliti karakter? Plašim se da bi konačan ishod, ovog i ovakvog rijaliti susreta, bio određen duhom istorijskog determinizma ili pak neophodnošću pojave AV-a kao narodnog spasitelja&iscelitelja Srbije.

Sukob između Slobinih mračnih devedesetih i „DOS-manlijskog terora“ sa početka novog milenijuma morao bi biti prevaziđen „tranzicijskom pojavom“ AV-a&co. Možda je i cilj serije „Porodica“ upravo u tome da se nasluti značaj i uloga AV-a u „tranzicijskoj revoluciji“?! AV je Deus ex machina (sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari – kako to objašnjava Vujaklija) koji se u starogrčkim tragedijama pojavljivao da bi pomogao običnim smrtnicima i razrešio tragični spor koji oni sami nisu mogli da prevaziđu.

Francuski filozof Žan Bodrijar je fimove tipa “Apokalipsa danas” okarakterisao kao simulakrume vijetnamskog rata jer oni nam predstavljaju simulaciju istog tog rata koja se, opet, preuzima kao realna slika/predstava o onome šta se tamo stvarno događalo. Apokalipsa danas, ma šta mislili o kvalitetu samog filma, nije ništa drugo nego simulacija ratnih zbivanja, a onda se sam proizvod, kao simulakrum, postavlja kao “istinita” priča… Isti slučaj je i sa gomilom drugih filmova na tu temu. Vrlo lako ovu priču o simulaciji možemo prebaciti i na seriju Porodica, a ako još uzmemo mogućnost manipulacije i namernog proturanja različitih poruka onda su sva čuda moguća pa i ona o AV-ovskoj “magiji” razrešavanja konflikta i pomirenja istorijsko-zabludelih strana.

Čudne interpretacije događaja ili onoga što se smatralo činjenicama iz Drugog svetskog rata, na primer, kod nas je već postala uobičajena pojava. Heroizacija četničkog pokreta je tipičan primer ove simulacije istorijskih događaja… Neverovatnom kvazi-istorijskom akrobatikom – kojoj su kumovali i ljudi iz struke, došlo se do pomeranja smisla antifašističke borbe i prikaza četničkog pokreta kao “autentičnog” antifašističkog, ali su onda došli partizani i tu četničku “originalnost” iskvarili svojim neviđenim “avanturizmom” i nepoznavanjem nasušnih potreba naciona. Četnici su se borili za narod, a partizani za neke izromantizirane revolucionarne ideje koje, opet, u narodu nisu naišle na razumevanje jer nisu bile “prirođene” srpskom et(n)osu. Narod volji kralja, četnike & ostale rojalističke produkte, dok je partizanski pokret bio nešto veštačko i pogubno za nacional-oslobodilačku borbu. Vrlo slična naracija se događala i u Hrvatskoj gde su, u novijim& revizionističkim verzijama istorijskih događaja, ustaše i domobrani prikazani kao “dobri momci” koji su samo branili svoju domovinu, dok su partizani predstavljeni kao krvoločne zveri i izdajnici domoljubnih ideja. Čudno ali istinito, partizanski filmovi koji su se snimali u doba socijalističke Jugoslavije takođe su prošli proces nacional-istorijske “katarze”, pa se i partizanski pokret predstavlja kao, doduše zabludela, ali autentično srpska ideja. Partizani su većinom bili Srbi koji su ideološki zastranili, ali su oni ipak nacional-naturalno odgovorili na okupaciju svoje zemlje ne sluteći koliko će to da košta srpski narod… Četnici, sa druge strane bili su svesni svoje autentične uloge ali naprosto nisu imali snage&znanja da se na pravi način dodvore Saveznicima i tako svoju borbu predstave u pravom svetlu. Ova naracija&simulacija traje već tridesetak godina i mi već imamo generacije koje su vaspitane i obrazovane u skladu sa ovom pričom koja nema ili ima malo veze sa pravom istinom. A o Prvom sveskom ratu i da ne pričamo – tu je tek herojsko-nacionalni narativ neprikosnoven…

Zato se manite i Porodice i kralja Aleksandra & ostalih simulacija i izmišljotina. Sve je to samo propaganda i ništa drugo.

(Autonomija, foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Vakcinoslavija
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga