ZLATKO JELISAVAC: Sezonski radnici u feudalnom sistemu

Država želi i zakonom da ozvaniči radno izrabljivanje

Priredio: Zlatko Jelisavac
02. maja 2018

Nakon mnogo godina peripetija, premišljanja i teških nedoumica konačno se pojavio nacrt zakona o angažovanju radnika na sezonskim poslovima. Ministarstvo za rad predložilo je da sezonski radnici mogu napraviti usmeni dogovor sa poslodavcem i tako ostvare svoja prava. Koja prava? Pa ona koja dogovori sa poslodavcem usmeno.

Da je Srbija Holandija ili Francuska, možda bi se i moglo raspravljati o ovakvom modelu zakona zasnovanom na usmenom dogovoru, ali sa obzirom na naše okolnosti i uslove pod kojima rade sezonski radnici u Srbiji – ovaj nacrt zakona je bacanje prašine u oči javnosti i pokušaj ozakonjenja izrabljivanja radnika. Sezonski rad u Srbiji danas više liči na feudalno izrabljivanje obespravljenih kmetova, a po mnogo čemu podseća i na robovlasnički odnos tipa gospodar-rob. Ovde ne govorim samo o užasno teškim uslovima pod kojima sezonski radnici obavljaju poslove već i o mentalno-psihološkom šikaniranju i omalovažavanju.

Ovaj nacrt zakona, po kome će se ugovor između sezonskog radnika i poslodavca vršiti usmeno, liči na onaj legendarni vic o Muji, koji je u jednoj kockarskoj noći odneo gomilu para. Pitali ga kako je to uspeo. Priča Mujo da je tražio od jednog pokeraša da mu pokaže karte nakon što je pokupio pare sa „banke“. Pokeraš mu objasnio da su oni ekipa džentlmena koji veruju jedni drugima na reč i da oni ne varaju… E, onda je mene karta krenula – priznao je Mujo.

Na ovakvo džentlmensko „poverenje i odgovornost“, između poslodavaca i sezonskih radnika, valjda računa i Ministarstvo, pa bi se tako izbegle mnogobrojne komplikacije oko eventulanog pismenog dogovora, jer zbog kratkoće sezonskih poslova pismeni dogovori i garancije nisu baš zgodne. Pozivati se međutim na reč i čast poslodavaca u Srbiji degutantno je kao i pozivati se na poštenje političara na primer; a skrenuti im pažnju na pravnu odgovornost sigurno im neće uliti strah u kosti; o moralu i etičkoj odgovornosti ne vredi ni pričati. Šta onda preostaje našem sezonskom radniku? Pa ništa, kao i do sada… Radiće ceo dan za crkavicu koja jedva može da pokrije i njegove dnevne potrebe, ali će za to imati usmenu garanciju od strane njegovog poslodavca, što opet znači da mu je kulučenje za bednu nadoknadu zagarantovano. Živela pravda! Živelo ministarstvo rada! Živela Srbija!

Prava radnica/ka uopšte u Srbiji bedna su i nikakva… E sad, tu svu bedu i obespravljenost pomnožite sa tri i dobićete pravu sliku muka sezonskih radnika. Njihova prava ravna su nuli, a oni do sada nisu ni postojali za državu. Sada kada su sezonski radnici konačno identifikovani na radničkoj mapi Srbije, ministarstvo daje nacrt zakona o usmenom dogovoru između poslodavca i radnika – o tempora, o mores. Da li ste nekada brali kukuruz ili plevili repu? Da li ste brali maline, jagode, borovnice? Da li ste sezonski radili kao građevinski radnik? Ako jeste, a time se, verujem, može pohvaliti dobar deo građanstva u Srbiji, onda znate kakvi su uslovi rada i kako se rinta na poljoprivrednim imanjima ili stambenim objektima. Danas za celodnevni posao, a to ne znači osam sati rada već rmbanje od jutra do večeri, dobićete od 10 do 20 eura… Piće i hrana su uglavnom vaši, jer to je nepotreban trošak za gazdu, pa se možete uzdati jedino u njegovu/njenu plemenitost i velikodušnost, što otprilike znači da možete i crći od žeđi ili gladi, a to opet nije preporučljivo jer ćete svog poslodavca izložiti neprijatnostima i mogućim troškovima. Zdravstveno osiguranje je samo san sezonskog radnika, a ako vam se nešto desi, sami plaćate troškove lečenja.

Slušao sam ispovest jedne sezonske radnice koja je pristala da radi na nekoj plantaži voća, gde su je upozorili da će, ukoliko se razboli ili ne dođe na posao više dana, automatski izgubiti pravo na novac koji je već zaradila. Znači, ne smete biti bolesni, ne smete se povrediti, morate raditi pod uslovima koje vam diktira poslodavac, a i zarada važi od velikodušnosti gazde ili pak njegove hirovite prirode.

I kako je država onda smislila način da zaštiti sezonske radnike? Pa lepo, usmenim dogovorom gde će poslodavac lepo da obeća radniku sve i svašta, a onda mu to i usmeno-zakonski zagarantuje, nakon čega će radnik sa radošću moći da konstatuje da je zaštićen poput ličkog medveda. Da nije tragično i bezdušno, bilo bi smešno… Zato predlažem da buduće usmene ugovore sa poslodavcima sezonci obavljaju grupno i da sa sobom ponesu svoje oruđe i oružje kao garant bolje i uspešnije saradnje.

Dok su juče roštiljali negde u prirodi i pili hladno pivo, nadam se da su radnici razmislili malo i o sopstvenom položaju i pravima. Njihove kolege sezonci za proslavu Prvog maja nisu imali ni vremena ni novaca

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Setva
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga