ZLATKO JELISAVAC: Praznici kojima je odstranjen smisao

Dan žena se sveo na kupovinu cveća, a 1. maj na – roštilj u prirodi

Priredio: Zlatko Jelisavac
11. mar 2019

Zašto kod nas nema 8. marta? Zar je moguće da se Dan žena sveo na kupovinu cveća i poklona? Umesto da gledamo kako borkinje za ženska prava demonstriraju ulicama i organizuju marševe zbog nejednakosti i nepravde u „svetu muškaraca“, mi vidimo isti performans svake godine na ulici – gomila prodavaca cveća i žene koje nose tek poklonjeni karanfil ili neki drugi cvet…

Aman zaman… Pa zar su se za to borile žene kroz istoriju širom sveta da bi na Dan žena dobile cvet ili, eventualno, prigodan poklon u firmi u kojoj rade? Kakva farsa… Ali izgleda, samo kod nas je 8. mart pretvoren u benigno-bezazlen praznik kada muškarci moraju da pokažu kako i koliko misle na osobe lepšeg pola i svoje poštovanje iskažu kupovinom prigodnog poklona, a dužni su da, barem tog dana, budu nežni i pažljivi prema damama kao što to, inače, nisu tokom ostalih dana u godini. Kakva šarada i parada lažne brige…

Svim ženama, i onima koji su tako osećaju, preporučujem da sledeće godine, za 8. mart odu, na primer, u Barselonu da vide kako izgleda veliki Ženski marš, gde učestvuje stotine hiljada žena, ali i muškaraca koji im iskazuju solidarnost u njihovoj borbi za ženska prava. Kod nas su se samo pripadnice LGBT populacije usudile da izađu na ulice za 8. mart i naravno da su se našli predstavnici „pravih“ i muško-tradicionalnih vrednosti koji su borkinje ispljuvali na ulici, ali bukvalno, i to usred Beograda.

Da bi neki budući osmomartovski praznik imao pravi smisao, trebalo bi napraviti dobru pripremu za taj dan i objašnjavati, i ženama i mušarcima, šta on predstavlja i zašto je neophodno boriti se za ženska prava. Za 8. mart su se borile žene koju su tražile da ih izjednače sa muškarcima pred zakonom, na primer, da imaju jednak tretman kada traže zaposlenje, da imaju pravo na glasanje, i sl. To su prava koja ni do dana današnjeg nisu ispunjena do kraja, pa ni u državama gde su ženska prava podignuta na najviši istorijski nivo, a o balkanskim zemljama i da ne pričamo – kod nas bi većina muškaraca žene proterali iz javnog života i zatvorili ih u kuhinje bez prava glasa

To je naša istina, jer smo mizogeno društvo koje ženu vidi kao radnu i seksualnu robinju u potpunosti odanu svom muškarcu-gospodaru, a svaki oblik pobune ili inicijative da se ova tragično-balkanska predstava o ženi promeni – tumači se kao nedostatak „čvrsto-muške“ ruke ili, pak, kao još jedna nepotrebno-štetna novotarija sa Zapada.

Pored 8. marta jednako farsičan je postao i „Praznik rada“ – 1. maj koji je kod nas odavno pretvoren u datum kada se ide „u prirodu“ i raspaljuje roštilj, tako da više podseća na pagansko-religiozni praznik, gde se kroz krkanluk i besomučno opijanje odaje počast nekom našem Bahusu. Zar je potrebno govoriti o tome da je 1. maj dan kada radnice/radnici izlaze na ulice i u svečanom maršu demonstriraju protiv nepravedi koje trpe svuda u svetu; to je dan solidarnosti za celokupnu radničku klasu, ali i prilika da se istaknu zajednički problemi i zatraži njihovo rešenje od poslodavaca ili pak od same države: bolji zakoni koji štite radnice/radnike, viša zagarantovana cena rada i sl.

Manite se roštilja i ‘ladnog piva, radnice i radnici, nego na ulice i u borbu za bolje uslove na radu, bolje plate, jednakost žena i muškaraca pri zapošljavanju!

Znači, ne u prirodu na meso i pivo već na ulice, u borbu za svoja prava koja se retko tako ugrožena kao kod nas na „brdovitom Balkanu“. Na taj dan se valja i prisetiti onih koji su zaslužni za unapređenje radničkih prava, onih koji su organizovali velike demonstracije svuda u svetu ili, pak, sa oružjem u ruci se borili za pravdu i bolje uslove za radničku klasu. Nisu to fraze i floskule „propalih“ levičara već tradicija koju moramo opet oživeti ako nam je stalo do naših prava, ako nam je stalo do nađe budućnosti. Radnice/radnici moraju biti jedinstveni i solidarni u svojoj borbi kako bi pobedili zahuktalu mašineriju neoliberalnog kapitalizma koja se priprema za novu fašističku avanturu, a situacija kod nas je plastičan primer kako ova bezdušna sila melje svaki vid otpora, naročito onog koji se odnosi na radnička prava. Zato se manite roštilja i ‘ladnog piva, radnice i radnici, nego na ulice i u borbu za bolje uslove na radu, bolje plate, jednakost žena i mušakaraca pri zapošljavanju, itd. Isto važi i za 8. mart… Pobacajte cveće i poklone… Pokažite srednji prst poslodavcu i tražite svoja prava.

Na protestima „1 od 5 miliona“ gotovo da i nema zahteva koji se odnose na socijalno-radnička pitanja. Pa zar je moguće da u zemlji gde svakodnevnu ginu radnici na gradilištima i drugim radnim mestima – nema zahteva za bolju zaštitu radnika, na primer? Nažalost, i ovi poslednji protesti su u potpunosti ispolitizirani i ne postoji volja i želja da se istaknu problemi koji su socijalne prirode, a sigurno ne treba podsećati da se ova zemlja guši upravo u problemima koji se odnose na katastrofalnu socijalnu situaciju. Prave iste greške koje su se događale i na nekim predhodnim protestima – bavimo se samo politikom, ali ne i socijalnim pitanjima. Bojim se da ovako nećemo ništa promeniti sem što će se, eventulno, promeniti vlast, ali najugroženiji sloj – radnice i radnici od toga neće imati nikakve vajde.

Zato se kurs ovih protesta mora usmeriti u pravcu pitanja radničkih prava i rešavanja problema socijalne bede. Zato, radnice i radnici, spremajte se za prvomajski ustanak, a ne uranak, jer niko se neće pobuniti umesto nas. I,naravno, smrt fašizmu – da nas čuje zlo…

(Autonomija; foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga