ZLATKO JELISAVAC: Mali ljudi u strahu od velike Partije

U "rijaliti“ modu više nije važno ni šta ni ko priča ili radi

Priredio: Zlatko Jelisavac
25. maj 2020

U davna, pradavna vremena, kada je na balkanskom poluostrvu postojala „strašno-mračna“ komunistička država Jugoslavija, koja se prostirala „od Vardara pa do Triglava“, postojala je samo jedna partija (KPJ) i ona je imala svu vlast u svojim rukama.

Od malih nogu Partija nas je učila da smo svi mi (građani – drugarice&drugovi) deo jedinstvenog sistema vlasti i da ukoliko želimo bilo kakav uspeh u životu onda se moramo staviti pod njeno – Partijino okrilje. I tako se živelo i volelo, prvo kao Titov pionir, a posle, u zrelijoj dobi, postali bi „zaslužni“ omladinac (omladinka) čiji je sledeći korak savršeno logičan – učlanjenje u Partiju. Nakon promene acien regime i dolaska „demokratije“ na Balkan, Jugoslavija se raspala na više malih državica i svi su bili uvereni da nakon pada komunističkog totalitarizma dolazi era fukojamovskog liberalnog opitimizma u kome ćemo, konačno, živeti kao ljudi…

Dobro je svima poznato kako je ovaj „optimizam“ ubrzo izgubio na intenzitetu jer su novo-liberalni političari, a u stvari stare strukture vlasti potpomognute novim nacional-snagama, odlučili da se late oružja i sveže-obećanu idilu, o demokratiji i slobodnom tržištu, pretvore u balkansku noćnu moru. Svi su tada optuživali komunizam i Jugoslaviju kao „tamnicu naroda“; dok su se novopečeni nacional-liberali&Co bogatali na rasprodaji imovine iste te Jugoslavije građani su ginuli po frontovima na „brdovitom Balkanu“ živeći za dan kada ćemo konačno postati normalno i prosperitetno društvo u evropskoj zajednici.

Srbija je bila, a i danas je tipičan primer kako se stvari mogu dovesti do paroksizma i kako se zbog nekolicine bogatih mogu žrtvovati na desetine hiljada života, a pri tome i upropastiti budućnost ogromnom delu građanstva, ali, nažalost, građani nisu izvukli nikakvu poentu iz ponašanja polit-kriminalno-ekonomskih elita. Nastavili smo da se divimo „vođama“ i da živimo u jednopartijskom društvu, bez obzira na simulaciju demokratije, a pri tome smo izbacili iz sećanja, a bogami i iz razuma i srca, sve dobro što je stari komunistički režim nosio u sebi i zadržali samo njegove negativne restlove. AV i njegov način vladanja nije ništa drugo nego hibrid koji je nastao kombinacijom naše stare vere u jednopartijski režim i novijim tendencijama ka totalitarno-imperijalističkim stremljenjima začinjene nacional-romantičarskom mitologijom. Zato danas živimo u ovakvoj državi, gde su uništene osnovne institucije i gde je izvršna vlast potpuno okupirala i preuzela sudsku i zakonadavnu; zato danas živimo u društvu gde javnost gotovo i ne postoji, a građani su ostali i bez poslednjih naznaka solidarnosti.

U kontekstu već napisanog, naveo bih „tipičan“ slučaj Ene Nedić, profesorice srpskog jezika i književnosti. Dotična je, ako se sećate, spalila javno svoju diplomu želeći tako da iskaže svoj protest protiv aktuelne vlasti, ali i da ukaže na katastrofalan položaj zaposlenih, a naročito žena… Vrlo neobičan slučaj u našem društvenom miljeu gde smo svi vezani „instinktom stada“ i retko se ko izdvaja od uobičajenih šema malograđanske poslušnosti. Nakon prvog šoka, ali i odobravanja pojedinaca koji su u Eni Nedić videli hrabru osobu koja se odlučila na ovako drastičan čin zbog nepravde koju je doživela, usledio je i tipičan odgovor sitnograđanske sredine: Nije ona to što se predstavlja. Sada se žali kada je u nemilosti vlasti i svojih poslodavaca. Bila je u SNS, pa u POKS-u a sada izigrava borca za ljudska, radnička i ženska prava – itd. i tome sl…. I tako se Enin glas izgubio u kakofoniji onih koji su je „prepoznali“ i „raskrinkali“ u njenom pokušaju da ukaže kako, u stvari, funkcioniše sistem vlasti u Srbiji koji se, očigledno, prenosi na sve segmente društva. Ne želim da ulazim u to da li su ovi Enini „demaskeri“ u pravu ili nisu u iznošenju svoje argumentacije o dvoličnosti njenog javnog čina i kasnijim objašnjenjima zašto je to uradila – naročito su bile degutantne reakcije pojedinih javnih ličnosti i političara koji su imali obraza da kritikuju Enu, a sami su do grla zabrazdili u hipokriziji usled angažmana u svrhu ispunjavanja sopstvenih interesa i bolesnih ambicija. Samo me zanima kakvim to moralnim kredom raspolažu svi ti branioci dostojanstva vlasti i njenih poslušnika kada tako suvereno nastupaju i kritikuju one koji su se usudili da drugačije razmišljaju, a bogami i deluju? Ali nisu samo problem ti glasnogovornici vlasti, mnogo je poraznija (ne)reakcija javnosti koja se ponašala kao da uživa u nekom rijaliti šou programu gde su se „stanari“ silno posvađali i izvređali, a onda i za guše uhvatili. To dosta govori o nama, ali i uspehu vlasti da nas potpuno prebaci u taj „rijaliti“ mod u kome više nije važno ni šta ni ko priča ili radi, bitno je samo da narod uživa i da se veseli mukama i svađama „ukućana“.

I to je taj novi jednopartijski režim koji bezdušno guta sve ispred sebe i ne dopušta bilo kakvo odstupanje od svog zamišljenog pravog puta koji, opet, nije ništa drugo nego sistem instrukcija, od strane vlasti, kako građani trebaju da se ponašaju. Zato Enin čin i istup nije imao nikakve šanse jer nama je, by the way, mnogo zanimljivije da razglabamo o tome šta je opet lupio Sergej Trifunović ili uradio Boško Obradović…

Ena Nedić je progovorila iz samog srca sistema; ona je progovorila iz savesti mnogih od nas koji su se davno predali i ušemili sa samim sistemom; ona je pokazala sve što mi danas jesmo, a sebi ne smemo da priznamo. Da, mi smo mali ljudi koji se plaše AV-ovskog totalitarizma i koji ne smeju da istupe protiv politike Partije i tu ne mogu da nam pomognu nikakva opravdanja tipa da moramo misliti od čega se živi i da imamo porodice koje trebamo prehraniti i sl. Ena Nedić nije heroj, naprotiv, ali ona je slika i prilika svih nas, celog sistema koji se zasniva na strahu, licemerju i poltronstvu. O tome razmislite kada ponovo podignete kamen na nekoga ko je dovoljno hrabar ili pak očajan da napravi neki drastičan čin kao što je to uradila Ena.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Kuda?
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga