ZLATKO JELISAVAC: Kuda ide opozicija?

Da li će građani morati da potraže neku drugu opciju...

Priredio: Zlatko Jelisavac
11. maj 2020

Ako ste do sada i imali neku nadu da opozicija ipak zna šta radi, verujem da ste se uverili da je Pandorina kutija odavno otvorena i da ona kržljava nada, koja je ostala unutra nakon puštanja svakojakih zala, naprosto nije preživela.

Ponašanje opozicije, generalno, bez obzira na sve boškiće i sergeje, toliko je neozbiljo i neuviđavno da se čovek naprosto pita da li su oni uopšte svesni koliko je građane, koji su podržavali neku od opozicionih opcija ili su pak verovali da se i ova „tranziciona“ Srbija može promeniti, razočarala nespremnost opozicije da učini nešto konkretno i za njih a ne samo za sopstvene zadnjice. Nakon višemesečne veštačke hibernacije, zbog već poznatih okolnosti sa virusom, opozicija nije smislila ništa pametnije nego da i svoju dotadašnju agendu, po pitanju izbora, počne da menja ili relativizuje. Prodati veru za večeru postala je jedna od najdokazanijih „predrasuda“ kod nas ili bolje rečeno kod naših političkih predstavnika, tako da nakon ove poslednje opozicione blamaže: Neće na izbore, hoće na izbore… Hoće piški, neće kaki – možemo samo konstatovati da ćemo opet ostati nasukani na nekom tranzicionom „grebenu“, a za tu situaciju debelu odgovornost će snositi upravo opozicija i njeni polit-partijski lideri.

Ako sudbina opozicije zavisi od tamo nekih dveraša ili pak od nekada-zakletih-bojkotaša ali ipak ne po svaku cenu ili od nekih „ideja“ tipa da izađemo na izbore kako bismo kasnije izbojkotovali parlament i volju građana, onda je bolje da se svi spakujemo i organizujemo kolektivni egzodus. Ovo je borba ispod časti, protiv razuma – kako je davno to rekao/otpevao Milan Mladenović i mislim da je sada podvučena linija, a to je učinila upravo sama opozicija, preko koje građani ne mogu i ne žele da idu.

Stav vlasti je dobro poznat, oni će na izbore pa makar i rizikovali živote glasača – a kasnije možemo ponovo u karantin – ali ono što nam nudi opozicija nije ništa drugo do gomila kakofonih glasova koji samo zbunjuju građane. Taktika AV-ovaca je prilično jasna, barem kada su izbori u pitanju, i oni će nastaviti da podižu borbenu gotovost & spremnost svojih glasača, kao što će i produžiti sa praksom omalovažavanja i ponižavanja opozicije preko svojih medija (a drže ih gotovo sve u svojim rukama), dok se u isto vreme vodi računa o tome da se oni neopredeljeni ili koji pak i ne izlaze na izbore zadrže u svojoj hibernaciji… Ovi neopredeljeni su poprilično veliki deo glasačkog tela kojeg, uglavnom, ne zanima politika ili su pak, opravdano, zgađeni onim što se događa u našoj polit-rijaliti močvari. A cilj vlasti i nije da ih emancipuje i prizove glasanju već upravo suprotno – da ih udalji ili pak da im prolongira taj osećaj indignacije kako im ne bi ni palo na pamet da se predomisle i izađu na izbore – te tako izbegne opasnu situaciju u koju je upao režim Slobodana Miloševića 2000. godine kada su i ovi pasivizirani građani glasali i počisitili ancient regime sa političke scene.

Na žalost ili na sreću sadašnjeg režima, mi danas nemamo situaciju kao što je bila ona 2000. godine… Nemamo Otpor ili neki sličan pokret koji bi naopravio takvu društvenu atmosferu u kojoj bi svi, ili barem velika većina, postali svesni svoje istorijske uloge u promeni duštva. I u Slobino vreme opozicija je bila razjedinjena i posvađana oko sopstvenih ambicija, ali ih je istorijsko-društveni kontekst tog vremena, a koji je nosio i simbolizovao narodni pokret Otpor, naterao na jedinstvo i vlast više nije imala šanse. Možda je novi Otpor mogao biti pokret Jedan od pet miliona, ali su oni odlučili da pucaju sami sebi u nogu. Možda su i neka nova lica na opozicionoj sceni, kao što je Sergej Trifunović, mogli da pokrenu stvar sa mrtve tačke i daju građanima novi elan za promene, ali ništa… Političar S. Trifunović se, očigledno, utopio u sivilo naše opozicione neinventivnosti, kratkovidosti & sebičluka, a bogami i primitivizma. Ali dobro, nije više važan Trifunović, kao ni niko od opozicionih političara pojedinčano i nije mi ni bila namera da se „razračunavam“ sa nekim od njih, samo mi je dosta više tog prokletog „večnog vraćanja istog“ – da zloupotrebim Ničea. Mada, ruku na srce, dosta mi je i kukanja.

Ukoliko se opozicija uskoro ne opasulji, onda će građani morati da potraže neku drugu opciju, samo što bi to moglo da bude fatalno kako za opoziciju tako i za vlast, ukoliko građani, u nedostaku njihovih političkih predstavnika, pronađu „samo“ same sebe i odluče se, barem privremeno, za neki vid neposredne demokratije. A to neće biti bojkot, nego „jauk i škrgut zuba“…

(Autonomija, foto: N1)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Vizura i cenzura
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga