ZLATKO JELISAVAC: Kritika crkveno-političkog uma

Kada sam čuo da je umro Mirko Đorđević, uplašio sam se, i to nije bio strah od smrti, barem ne u biološkom smislu, ve…

Priredio: Zlatko Jelisavac
23. apr 2014

Kada sam čuo da je umro Mirko Đorđević, uplašio sam se, i to nije bio strah od smrti, barem ne u biološkom smislu, već bojazan od „praznog prostora“, strah od pomisli da je pala i poslednja linija odbrane od dnevno-političke banalnosti, laži i ludila. A mnogo se moglo naučiti od onoga šta je i kako pisao Mirko Đorđević; njegov kritički duh, ironija, a ponekad i zdravi cinizam (po zasluzi) činili su njegove tekstove uvek svežim, inventivnim i lako prepoznatljivim zbog svoje iskrene neposrednosti u direktnom obraćanju čitaocu. Znao je on, kao niko drugi, jasno i nedvosmisleno da iskritikuje neku društvenu pojavu – anomaliju, da je prikaže u pravom svetlu i postavi na mesto kako bi se jasno videlo o čemu se radi, i to je radio iskreno i predano kao neko ko je verovao u ono što piše. Mirko Đorđević je bio vernik i to jedan od retkih, ako ne i jedini, koji je svuju veru usmeravao u oštru kritiku bahatosti SPC-a i njenih veza sa političkim establišmentom. Nije to on radio da bi pokazao da je veći vernik „od Pape“ već iz iskrene želje da ukaže na ono što je loše u SPC-u i da odvoji žito od kukolja, a nakupilo se tog kukolja poslednjih godina u Crkvi kao nigde drugde. Njegova enormna erudicija, oštra i lucidna zapažanja, beskompromisnost i odsustvo straha od moguće osvete crkvenih moćnika činila su ga vodećim analitičarem religiozne problematike na ovim prostorima. Nije se plašio jer je njegova vera bila mnogo jača od mantijaša-karijerista; njegovo znanje je bilo usmereno ka reformi i želji da pomogne crkvi da uspostavi opet debelo poljuljano poverenje kod pravih vernika. Želeo je da odvoji sve one užasne nuspojave koje su pratile crkvu još od ranih devedesetih godina prošlog veka, a to su: nacionalizam, mitomanija, utilitarizam, srebroljublje itd. i da je vrati u okvire vere i crkvenih kanona koji su očuvali SPC vekovima. Ovo mu popovi i njihove produžene, svetovne „ruke“ nisu mogli oprostiti; mrzeli su ga jer im nije dao da na miru voze svoje audije i da žive u vilama i dvorcima i to od para „običnih“ vernika. Mirko Đorđević, kao pravi vernik, nije podnosio laž i gramzivost crkvenih velikodostojnika i ozbiljno i predano se bavio ovom problematikom.

Ali nije on bio „samo“ vernik u religioznom smislu; teško da će na ovim prostorima opet se naći uporniji i žilaviji borac za slobodu i demokratske vrednosti od Mirka Đorđevića. Tu je on bio neprikosnoven i kao što je oštro kritikovao popove-lopove i raskrinkavao njihove nepodopštine, tako je isto bio „nemilosrdan“ prema političarima koji su radili protiv krhkih demokratskih tekovina u Srbiji. Stvari su, u vezi sa određenim političarima i njihovim brljotinama, postajale mnogo jasnije i određenije kada bi ih Mirko Đorđević proanalizirao. I zato sam voleo da čitam njegove tekstove jer je znao sve okolnosti i relevantne činjenice da poveže i predstavi ih onakve kakve jesu, što traži malo više znanja i iskustva od pukog nabrajanja činjenica. On je dokazao da vera nije samo vezana za religiju ili crkvu već da onaj koji stvarno veruje učiniće sve kako bi se izborio sa laži i „đavoljim“ namerama; i borio se kao niko, predano, bespoštedno i po svoje protivnike i po sebe samog; bio je neumoran i nepokolebljiv i svoje znanje je koristio kako bi ukazao javnosti na sve ono loše pojave u politici, ali je to činio ne samo iz namere da izloži sama dešavanja već i da pokuša da pronađe rešenje iz našeg balkansko-primitivnog ludila. Nažalost dočekao je da vidi i sam koliko su njegove napore obesmislile „okolnosti“ i politički beskičmenjaci, ali ne bi se Mirko Đorđević predao, naprotiv… Ukazao je on već „odakle vetar duva“ i bespoštedno je kritikovao novo-stare političke elite; razotkrivao je njihove laži i objašnjavao šta se krije iza toga. Kada pročitate neki njegov kritički tekst ( a svaki je bio takav) onda vam se stvari slože i otvore do gole kože i tu teško šta može da se doda. I njegov stil pisanja je bio takav: otvoren, jednostavan, iskren i bez intelektualnog zamagljivanja stvari čemu su inače skloni mnogi naši tzv. intelektualci. Njegova velika erudicija nije vas zamarala obiljem podataka i narcisoidne potrebe da se pisac pokaže u što intelektualnijem svetlu, naprotiv on je to sve dovodio u jednu logičnu i jednostavnu celinu koju biste prošli bez većih napora, štaviše sa uživanjem. Njegov stil je nosio osobenost koju imaju samo veliki – jednostavnost koja tako neposredno dopire do čitaoca da mu se čini da je ono što je napisano upravo ono što i on misli i što bi i sam napisao. A ovako pisati je najteže i traži veliko znanje, a pre svega iskustvo.

Koliko nedostaje kritičko pero Mirka Đorđevića, to ćemo tek da vidimo jer njegova energija je bila ogromna, a uticaj veliki i teško da ga neko može zameniti u skorije vreme, ako je to uopšte moguće. Bio je on neumoran u potrebi da razjašnjava stvari i da nudi rešenja koja su razumna i moguća i u toj njegovoj trezvenosti i umerenosti teško da mu ima premca. On je od onih ljudi čije prisustvo otkrivamo tek kada ga više nema jer smo navikli da Mirko Đorđević zna šta i kako treba raditi, ne pitajući se kako je on došao do toga i koliko je to napora iziskivalo. Ali nije se on žalio i davao je sve od sebe da pošteno i predano radi svoj posao i da nas svetuje i poučava. Njegove knjige i tekstovi ostali su da govore i posle njegove smrti, a toga ima toliko da ćemo imati još puno da iščitavamo i divimo se njegovom znanju i kritičkom duhu. A neće ostati samo na tome… Prevarili su se oni koji se danas raduju njegovoj smrti jer misle da je sada njegovo pero zaćutalo; ostavio je on u amanet mnogo „malih đorđevića“ koji neće dati mira lažljivim političarima i popovima. Neka ti je večna slava i hvala, dragi naš Mirko! Nikada te nećemo zaboraviti…

* * *

Sretnem pre neki dan drugara… Znam da je novinar i da piše za jedne naše renomirane novine. Pitam ga kako ide i o čemu sad piše. Kaže mi da više ne piše i da je prešao u marketing, a da je nastavio da piše, došao bi u sukob interesa jer bi kritikovao ljude koji se danas reklamiraju u novinama za koje on radi. Rekao mi je to kao nešto najnormalnije i što se podrazumeva, što odgovara samom smislu i definiciji „sukoba interesa“. Mislim da je ovo pravi primer, slika i prilika, stanja kritičkog duha kod nas. Danas novinari sami sebi uvode cenzuru da se ne bi zamerili moćnicima koji finansiraju njihove novine. Koliko je to jadno i bedno, prosudite sami.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga