ZLATKO JELISAVAC: Kako smo postali ljudi bez svojstava, lica i imena

Srbija kao jedan od lidera “vrlog novog sveta”

Priredio: Zlatko Jelisavac
05. nov 2019

Bez obzira na veliki tehičko-tehnološki napredak, razvoj veštačke inteligencije i IT sektora i ostalih drangulija savremenog doba, zbog kojih smo toliko ponosni na „sebe“ – jer danas sa nekoliko klikova na svom mobilnom telefonu dolazimo do maltene svih informacija koje su nam neophodne – ipak čovečanstvo gubi bitku sa sopstvenom inteligencijom. Naime, globalno gledano, naš IQ opada, jer nam sva ta tehnička pomagala i čudesa, bez kojih više ne možemo da zamislimo svoj svet, sada omogućuju „opušteniji“ život, bez mnogo mentalnog naprezenja i kognitivnog rada. No, ima tu još jedan faktor inteligencije, sem ovog spoznajno-logičkog, koji je još ugroženiji jer je izložen i ideološkoj indoktrinaciji i konstantnom (pod)svesnom pritisku.

Nema moderne ideologije bez masovnog pritiska, to jeste bez propagande i populističkog pojednostavljivanja da bi mase shvatile o čemu se radi, a sve bi to bilo nemoguće da, pre svega, nije pripremljen teren koji bi ta ista masa popunila i tako bila spremna za nalet indoktrinacije. Ovde se više ne radi o stepenu inteligencije i mogućnosti razumevanja već o stvaranju određenog gapa, pukotine u svesti kroz koju će se propuštatati propagandni signali, a koji, opet, deluju više na našu podsvest i izazivaju rekacije u ovom neracionalnom delu. Ovi propagandni signali ili „okidači“ prave se sa isključivom namerom da stvore određeni efekat kod pojedinca, ali kojeg on neće biti svestan kao pojedinačno/autohtono/svesna ličnost, već kao deo opšteg spektra koji je omasovljen i gde je pojedinac sveden na delić jedne mnogo veće celine. Tako se stvara masa koja nije ništa drugo do pervertirana javnost svedena samo na „prijemnik“ bez ili sa jako malo mogućnosti isticanja svog mišljenja ili stava. Naprosto, postaje važno samo ono što većina misli i radi, ali ne većina (i tu je najveći apsurd ali i unutrašnji konflikt savremene demokratije) koja odlučuje kao deo „komunikativne zajednice“ ili javnosti, već samo kao većina koja je određena masovnom psihologijom.

E, upravo smo sada na pravom mestu sa kojeg možemo pokušati da sagledamo izvore i razmere sopstvenog zaglupljivanja jer ono nije toliko izraženo u kognitivnoj inteligenciji već se više ističe u domenu socijalnog ponašanja, osećaja za druge (društvene empatije), razumevanju međuljudske interakcije, i na kraju, mada bi trebalo da bude na prvom mestu, ljubavi ili barem simpatije za druge pripadnike društvene zajednice u kojoj živimo. Naša socijalna inteligencija posustaje pod udarima masovne kulture, propagande, populizma i indoktrinacije svake vrste, a sve se to maskira tzv. modernim tendencijama i životu u savremeno-globalističkim uslovima pod uticajima neoliberalne „doktrine“. Pazite, ovde se i ne radi o nekoj posebno izraženoj ideologiji, niti je to više važno, bitna je samo matrica, model po kojem se stvari odvijaju i događaju. Kultura nam je masovna, kao i način razmišljanja, tako da postajemo ili jesmo bića mase, ljudi bez svojstava, bez lica i imena…

Nije mi bila namera da ovde izvodim neke teorije zavere ili da širim amok i paniku ili, ne daj bože, da propagiram defetizam – kojeg se AV plašio više od svega dok je, onomad, bio ministar informisanja, tamo još krajem pradavnih devedesetih godina prošlog veka. Ali, danas, postajemo ili već jesmo svedoci vremena u kome se stvara još samo „mogućnost ostrva“ – kako se i zove jedan od romana francuskog pisca Mišela Uelbeka, gde se možemo privremeno ili bolje rečeno prividno, sakriti od ovog propagandnog žrvnja koji melje svaki pokušaj ili izraz individualnosti, društveno-emotivne empatije, solidarnosti i svega onoga što čini „klasično“ društvo ili pak čoveka kao zoon politikona, ako se još neko seća ovog „bića“. Uelbek je pisac koji nam dočarava upravo ovo savremeno stanje čoveka koji se sve više isključuje iz stanja racionalne svesti i društvene odgovornosti, a tone u konzumenski hedonizam i samoživi utilitarizam u kome društvo, kao takvo, više i nije neophodno, i gde postoje samo oni omasovljeni pojedinci kojima upravlja tržište – ideal Magaret Tačer koja je, uz Ronalda Regana, bila pionir primenjene neoliberalne ideologije.

I kao po običaju, kada su negativni trendovi u pitanju, Srbija je ovu malodušno-sebično-masovnu modu prihvatila kao model ponašanja i tu ne zaostajemo za svetom, naprotiv, verovatno smo jedan od lidera „vrlog novog sveta“. Evo, na primer, svi podržavamo Asanžovu borbu protiv svetsko-američko-tajnih moćnika, ali kada bi se neko kod nas usudio da iznese dokumente „od značaja za javnost“ koji zadiru u domen „državne tajne“, pa taj neko bi prvo bio raspet i linčovan u medijima koje kontrolišu vlasti, a potom bi bio i zakopan mukom naše javnosti, a setili bi ga se samo još „na dan bezbednosti“, i to kao velikog izdajnika. Uzbunjivači, kao što je to Aleksandar Obradović koji je izneo podatke o sumnjivim poslovima oko prodaje oružja, kod nas nailaze na loše ili nikakvo razumevanje jer oni rade „protiv države“ i ovaj omen, koji im inače prikači propaganda vlasti, je nezaobilazan faktor u opštoj osudi onoga što je uradio Obradović, na primer. Ili možda i nije…

Možda se nekako, kroz neku pukotinu sveopšte indoktrinacije, provukao crv sumnje koji sada može fatalno da inficira javnu svest ili čak i savest, pa će tako, mic po mic, da se postavi i pitanje odgovornosti vlasti. E, toga se AV-ovci plaše više od svega… Ne boje se oni toliko narodnog besa – kuke i motike, već ih više plaši ta „mogućnost razuma“ i saosećanja javnosti sa čovekom koji je uradio nešto za boljitak celog društva. Da, to je njihov najdublji strah… To je njihova noćna mora!

(Autonomija, foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hitovi
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga