ZLATKO JELISAVAC: Kako Linglong radi na razvoju fizičke kulture

Koliko je jeziva ta naša tolerancija spram stranog kapitala

Priredio: Zlatko Jelisavac
20. sep 2020

Razgovarao sam sa jednim zaposlenim u kineskoj kompaniji Linglong. Ova kompanija ima ozbiljne planove u izgradnji fabrike guma i sintetičkog kaučuka u Zrenjaninu. Dobili su veliki komad zemljišta od strane lokalne vlasti, a i saobraćajna infrastruktura se sada prilagođava kineskom gigantu.

Ova kompanija će čak i dobiti ulicu, čuj ulicu, aveniju po svom imenu (malo smo se bavili time u prošlom tekstu), a to je, valjda, znak dobre volje i dobrodošlice stranim investitorima od strane gradske vlasti. No, ono što zabrinjava najviše u celoj priči oko Linglonga nije ni netransparentnost pregovora oko otvaranja ove fabrike, pa ni famozna studija o zaštiti životne sredine oko koje se kineski biznismeni očigledno ni malo ne sekiraju, ono što najviše brine jeste tretman radnika u samoj fabrici. Za sada Linglong nema mnogo zaposlenih jer fabrika još nije ni izgrađena, ali i nad to malo radnika Linglong demonstrira svoju „filozofiju“ rada koja se ogleda u lojalnosti i posvećenosti poslu. Kako mi reče taj zaposleni u Linglongu, stalno se ističe da svi radnici moraju biti „kao jedno“, kao porodica u kojoj svako ima svoju dužnost. Nakon predavanja i testiranja koje organizuje sama firma, za svoje radnike, obavezna je i fiskultura… Dakle, kao u onim nekada retkim snimcima Kineza „u dokolici“ snimljenih kako vežbaju, tako mi izgledaju, barem po priči, te telovežbe koje su obavezne za radnike.

Kao klince na času fizičkog, tako i radnike poređaju u neke redove-špalire i onda se oni rekreiraju kako bi podigli fizičku spremu, okrepili duh, ali, pre svega, podigli na viši nivo osećaj zajedništva i solidarnosti sa svojom novom kućom – Linglong. Vežbe su klasične, ništa naročito i nepoznato našim ljudima, neko bi rekao da i to nije tako loše jer to je, verovatno, mnogim radnicima jedini vid telesne vežbe, ali ovde se ne radi o brizi za zdavlje ili pak fizičku spremu radnika. Zamislite samu tu scenu gde radnici, uniformisani i sa oznakama kompanije za koju rade, gimnasticiraju u krugu fabrike jer to od njih traži rukovodstvo firme. Na šta vas ovo podseća? Dobro, neko će reći, pa i nije tako strašno, dobili su posao, primaće plate, pa šta ako malo gimnasticiraju – to je dobro, fizička vežba krepi, a „rad oslobađa“.

Svako od nas, kao svesno-razumno i humano biće, shvata da postoje kulturne razlike između nas i Kineza, na primer, i da su neke od tih razlika baš velike. Nažalost, ove razlike u kulturi ili barem kako ih mi shvatamo i prihvatamo, običajima, načinu ponašanja često za posledicu imaju svekojake predrasude koje su, opet, „nadahnute“ svekolikim rasističkim predubeđenjima. No, poslovno-kulturni background kod Kineza se očigledno mnogo razlikuje u poređenju sa evropskim običajima poslovanja ili pak odnosa prema radnicima. Srbija sigurno nije na vrhu, štaviše – verovatno je na samom začelju, u zaštiti i ostvarenju radničkih prava pa čak ni na rudimentarnom nivou koji se tiče: osnovne bezbednosti na radu, dužine radnog vremena, uslova na radnom mestu, adekvatne novčane nadoknade, prekovremeni rad, planiranja godišnjeg odmora i sl., ali ipak težimo da dosegnemo neke minimalne standarde onoga što se zove prava radnika ili pak ljudsko dostojanstvo. Ovo sa telovežbama u fabrici Linglong predstavlja flagrantno kršenje kako prava radnika (radnica) tako i njegovog (njenog) ljudskog dostojanstva, bez obzira što se ovde „samo“ radi o običnim vežbama iz domena fizičke kulture.

Niko, pa ni spomnuti Linglong, nema prava da tera ljude da vežbaju, gimnasticiraju ili šta već rade jer to nije, i ne može biti, u opisu nihovog posla, a i ako jeste mora se ova praksa što pre izbaciti jer se na ovaj način krše osnovna prava radnika. Ako vi nekome, pa makar taj bio i najdobronamerniji, dozvolite da praktikuje fiskulturu ili telesno-duhovni egzercir bilo kog tipa u okviru radnog mesta i vremena, onda su sva „čuda“ moguća. Pazite, nemam ja ništa protiv telesnih vežbi, ali naprosto nemate pravo, da ste bog-otac, nekoga da terate da praktikuje fiskulturu, naročito na radnom mestu.

Možda mi je jedino luđa bila „priča“ o južno-korejskoj firmi Jura, koja je terala svoje radnike da nose pelene kako ne bi trošili vreme na odlazak u toalet, od ove linglongške sage, ali mi je ispričana od strane osobe koja je zaposlena u toj kineskoj firmi i koja je i sama prošla kroz ovaj fiskulturni tretman. No, nije samo taj čin kineske komapanije toliko strašan, koliko je jeziva ta naša „tolerancija“ spram stranog kapitala i njihovih potreba&običaja.

Da li bi ta ista kineska kompanija smela da sprovede tako nešto u nekoj zemlji zapadne Evrope – na primer? Naravno da ne bi jer tamo se moraju poštovati prava radnika, a i zakoni države u kojoj se posluje. Ne, kod nas kineski ili korejski poslodavac donosi i svoja pravila, zakone & običaje kojih se domaći radnici moraju pridržavati. I kompanije koje nam dolaze sa zapadne strane ne ubijaju se baš da podignu nivo radničkih prava, pa naši radnici često rade pod uslovima koje ti isti poslodavci ne bi smeli ni da zamisle u svojim domicilnim državama – od uslova na radnom mestu, dužine radnog vremena pa do visine plate. Ako već država daje stranim kompanijama tolike novce za otvaranje novih radnih mesta kod nas, zašto onda ne bi mogla, ta ista država, da insistira na poštovanju prava radnika? Koliko košta naša dostojanstvo? Vredi bar krajcara više…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Vizura i cenzura
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga