ZLATKO JELISAVAC: I radnike ubijaju, zar ne?

Da li ćemo proglasiti fajront u ovoj našoj balkanskoj prčvarnici?

Priredio: Zlatko Jelisavac
07. okt 2019

Nakon Babića, „pobegulje“ sa mesta saobraćajne nesreće, gde je jedna žena i stradala, nakon Jutke, seksualnog predatora i zlostavljača sekretarica, Simonovića, palikuće i progonitelja novinara – imamo još jednog, verovatno ne i poslednjeg, tipično-srBskog „despota“ koji je umislio da je iznad zakona. Reč je o direktoru fabrike „Milan Blagojević namenska“ iz Lučana Radošu Milovanoviću, protiv koga je podignuta optužnica zbog nesreće u fabrici, a zbog izazivanja opasnosti neobezbeđivanjem mera zaštite na radu.

Dotični direktor se poslužio istom taktikom kao i spomenuti Jutka i Simonović, i odlučio je da pozove radnike fabrike, gde on vlada, u pomoć kako bi mu ovi dali podršku u njegovoj borbi protiv „nepravde“ u „montiranom“ sudskom procesu. Nekada su optuženi funkcioneri želeli, po svaku cenu, da politizuju sudske procese i tako od sebe naprave žrtve političkog progona, dok su sada optuženi moćnici odlučili da malo apdejtuju te polit-progone, i sudske procese svedu na rijaliti-šou idiotariju, gde se sve čini kako bi se samo suđenje obesmislilo.

Evo kakav je šou program namestio direktor Radoš Milovanović: „Dolazak direktora fabrike Radoša Milovanovića pred sud ispraćen je aplauzima ‘spontano’ okupljenih radnika, dok su kolege oca nastradalog mladića dočekale povicima ‘Jajaro’, ‘Sram te bilo’, ‘Znao si gde zapošljavaš sina’, optužujući njega i njegovu porodicu da ‘blate firmu i direktora’. Ostali su to nemo posmatrali ili okretali glave, a moguće incidente je sprečila policija.“ (Danas, 5. oktobar 2019.)

Eto kako su prošli roditeji čiji je sin stradao u fabrici i koji su podigli optužnicu protiv direktora… Popljuvani su od svojih kolega, jer su se usudili da traže pravdu za svoje dete. Mislim da se ovaj „rijaliti“ pred sudom može ozvaničiti kao novo dno koje smo dotakli pod skoro osmogodišnjom diktaturom AV-ovaca, jer ako im ova gadost prođe, a za sada prolazi kao po loju, onda možemo slobodno pogasiti svetla i proglasiti fajront u ovoj našoj balkanskoj prčvarnici. Očigledno je da su AV-ovci uspeli da ovo malo javne svesti – javnosti u potpunosti anuliraju i da nas pretvore u moralne amebe lišene svake empatije, u ljude „bez čela i imena“, u bezosećajne automate, koji reaguju samo na komandu vođe i njegovih pomagača.

Ako ste čitali Orvelovu “1984” ili barem gledali film koji je snimljen po ovom slavnom romanu, onda sigurno znate kraj ove autentične priče: kako je propala „duša“ pojedinca i pretopila se u poslušnu svest bezoblične mase poslušnika totalitarističkog sistema vladanja „Velikog Brata“. Glavni protagonista slavnog romana na kraju shvata da je „zavoleo Velikog Brata“… Iako je bio izložen prevari, fizičkom i psihičkom zlostavljanju, ipak, na kraju, naš junak postaje lutka slomljene volje i prilagođenog razuma, jer totalitarni režimi ne trpe drugačije – oni ne žele građane koji misle svojom glavom nego poslušnike kojima glava služi samo za potvrdno klimanje autoritetima. Naša javnost, građanska svest već je uveliko potonula u ovaj AV-ovski mrak i očigledno ne može da nađe izlaz, a što je još gore – kao da joj taj izlaz i ne treba, nego uživa i valja se u svom toplo-balkanskom blatu. Mi ćemo na kraju, izgleda, svi zavoleti „Velikog AV-a“ i nećemo imati ništa protiv da nas i dalje tretira kao imbecile, naprotiv – uživaćemo u tome. Postaćemo, ako već nismo, zemlja gde žive samo razne jutke, simonovići, babići i ostali av-ovci. dok ćemo, one malo preostale, koliko-toliko normalne, nazivati neprijateljima i proganjati ih kao izdajnike svetog imena i dela večitog vođe.

Ili smo to već postali? Da li ćemo stvarno dopustiti da maltretiraju roditelje poginulog radnika samo zato što neki direktor hoće da izvuče svoju zadnjicu od odgovornosti? Zar je malo onih što stradaju, gotovo svaki dan, po gradilištima, fabrikama i ostalim stratištima, gde radnici ginu kao da su na frontu, a ne na radnom mestu? Kako ovo možemo prihvatiti kao realnost? Zar ćemo sada dopustiti da cinično ismejavaju smrt ljudi koji su „krivi“ jer su pošteno radili svoj posao? Ako ćete da prihvatite rijaliti-pink vizuru naše stvarnosti, koju uporno produkuju AV-ovci, onda ćete se pomiriti sa činjenicom „i da radnike ubijaju, zar ne“. Ako mislite da ne možete ništa uraditi, onda opet odgovarate upravo onom modelu isprane s(a)vesti koja je prošla kroz „Čistač“ – performans vlasti.

A može i drugačije… Zamislite da svaki stradali radnik na građevini, fabrici, na svom radnom mestu, traži pravdu od vas jer nema od koga drugog. Nije radnica ili radnik samo još jedna žrtva ovog odvratnog sistema vladanja već su oni i tvoj glas razuma i poziv na pobunu. Oni postaju tvoja savest, zbog njih ne možeš da spavaš… Oni postaju reč – strašna, krvava, nedosanjana. I ta reč postaje duša svih pobunjenih radnika i drugova „zaspalih između dve bitke, kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice, nego aerodrom“. Ljudski je trpeti nepravdu, ali nanositi je onima koji su slabiji, to je bedno i nečovečno – zato nam se valja buditi, da ne bude uzalud.

(Autonomija, foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Diplomci
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga