ZLATKO JELISAVAC: Hajduk Leka ili kako smo doživeli kliničku smrt

Rehabilitacija naci-staljinizma

Priredio: Zlatko Jelisavac
29. avg 2013

Dačić je 20. avgusta položio venac na Rankovićev grob.
„On nikada nije doživeo političku rehabilitaciju, a suština njegove smene nisu bile lažne optužbe o prisluškivanju Tita, nego politika usmerena protiv interesa srpskog naroda i Srbije“, rekao je tada Dačić. (Beta)

Analizirajući razvoj jugoslovenskog društva posle Drugog svetskog rata, ja sam istakla da se ono nije nikada u potpunosti oslobodilo balasta staljinizma i njemu odgovarajućeg totalitarizma; te zahvaljujući tom nasleđu ono nikada nije napravilo odlučujući korak u pravcu demokratske transformacije. (Zagorka Golubović, „Moji horizonti: mislim, delam, postojim“, Beograd 2012)

Zašto Srbi & Srpkinje (što ne znači da ga ne vole i “oni” ostali građani koji su u duhu i dobroj veri demokratije spomenuti i u ustavu Srbije) vole Dačića? Pa to je kao ono: ako me neko pita zašto volim druga Tita? To je kao da nekog pitate zašto voli mamu i tatu! To se voli i tačka…

Šalu na stranu, Ivica Dačić je ozbiljan i prepoznatljiv “fenomen” srpsko-jugoslovenske nove/stare politike koja ima svoj kontinuitet, genealogiju, sve u svemu – istoriju. On je arhetipska ličnost koja živi u podsvesti naroda, neka vrsta političkog hajduk-Veljka koja se žilavo bori za opstanak i ne dozvoljava da svoj state of mind promeni ili pomeri ni za jotu. No, istorijske okolnosti i demokratsko (ne)raspoloženje “regiona” učinile su to da i ova tvrdokorna svest mora ipak da se menja ili pak prilagođava novonastaloj situaciji, ali, naravno, uz sve ograde i rezerve svog palanačkog duha. Zato je Dačić “idealan” političar za ovdašnji rigidni mentalitet jer je po meri ljudskog bića sa “brdovitog Balkana”.

Zašto je Dačić, tog kobnog 20. avgusta, položio venac na grob Aleksandra Rankovića-Leke? Pa zato što “on nikada nije doživeo političku rehabilitaciju”, a i zato što je branio “interese srpskog naroda i Srbije” (misli se na Leku, naravno, ne na Dačića jer je Ivica doživeo političku rehabilitaciju, a i odbranio je interes srpskog naroda gde god je to mogao …) No, postoji tu jedna politička lukavština prevejanog Ivice jer je na ovaj način poslao poruku “narodu”: ja sam uz vas, a ne onaj amerikanizirani prvi potpredsednik vlade Srbije koji sad tu palamudi i rekonstruiše vladu sa nekim ekspertima…; shvatio je Ivica da i njemu, kao nekada njegovom predsedniku Slobodanu Miloševiću, treba neki bar gazimestančić kako bi uzvratio poljuljano poverenje i popularnost. Ivica se ovako svrstao u red nacionalnih tribuna i istorijskih ličnosti srpske političke scene koji su uvek “uz narod”, dok je Aca Vučić eksponent američkih interesa i uopšte politike kapitalističkog i liberalno nastrojenog zapada. Sic! Tu smo, eve ga… Srpska politika podmetanja, spinovanja i udaraca ispod stola. Ko tebe rekonstrukcijom, ti njega Rankovićem!

Pa kao da smo tamo negde u šesdesetim godinama prošlog veka kada se lomila koplja oko dalje sudbine Jugoslavije, to jeste kada se odlučivalo da li ćemo da krenemo u daljnu “amerikanizaciju” zemlje (Jugoslavije) – kardeljevci, ili ćemo pak da se držimo tekovina staljinističke tradicije – rankovićevci. Dobro, teško je baš uporediti Acu Vučića i Edvarda Kardelja, ali čisto iz demokratko-liberalno-tek-probuđenih-pobuda možemo napraviti tu paralelu, dok o vezama Leke i Ivice sam već nešto i rekao, pa da se ne ponavljam… Naravno da je, po logici srpsko-mitsko-tragičnog “večitog vraćanja jednakog”, Leka pao u nemilost Titovog režima, jer je insistirao na hegemonizmu, Jugoslaviji kao jedinstvenoj državi u kojoj su Srbi ipak najjedinstveniji kao i zatvaranja vrata štetnim zapadnim uticajima koji su pretili da zemlju pretvore u demokratsku i federalnu zajednicu. (Jedan mali ekskurs: Tih šesdesetih bio popularan američki mjuzikl „Kosa“, koji je izvođen i kod nas; niko nije imao ništa protiv /ili nije smeo da ima/ jer je to bilo u duhu tadašnjeg otvaranja prema svetu, jedino su Dobrica Ćosić i Momo Kapor bili protiv amerikanizacije tadašnje jugoslovenske mladeži, a bili su im i gadni ti masni hipici…) Epilog Lekinog “proročanskog” upozorenja je poznat: Ustav iz 1974 – republike sa maltene državotvornim ovlaštenjima i, Leki osobito ne-drage, autonomne pokrajine. (Još jedan mali eskukurs: R. Čolaković piše u svojim memoarima o drugom zasedanju AVNOJ-a i kako su se ondašnje partizanske političke elite svađale oko toga kako će buduća Jugoslavija izgledati. Najveća frka je bila oko pitanja Bosne jer se Srbi i Hrvati nisu mogli nikako dogovoriti kome ona pripada; predložen je kompromisni model autonomne pokrajine, ali opet isti problem: kome će ona kao pokrajina da pripadne, Srbiji ili Hrvatskoj… Onda je Tito prelomio i odlučio da će Bosna biti jugoslovenska republika)

Elem, da se mi vratimo u današnjicu… Da li je Ivica “naš” Leka koji je pao u nemilost moćnih sila zapada koje se danas eksponiraju kroz Vučićeve “reforme”? Ako je tako, evo nama novog mučenika i heroja! Mi imamo svoga tića, našeg Ivicu Dačića!

Kada opisuje doba razvoja i raspada Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, Zagorka Golubović ističe koliko je u samom uređenju ove države bilo nečeg izrazito kontroverznog. Sa jedne strane tvrdolinijski komunizam – staljinizam, a opet otpor prema SSSR-ovskim ambicijama; prihvatanje prozapadnih vrednosti, ali uz budno oko tadašnjeg režima da se ne bi „preteralo sa liberalizmom“; “radili smo, lepo živeli, putovali”, ali se znalo šta ne sme da se priča; “Korčulanska škola”, gde se skupljala tadašnja svetska intelektualna elita i to ne samo ona marksističkog usmerenja, ali i Goli otok. I Srbija je danas izrazito kontroverzno društvo, ali pritom i sa civilizacijskom razlikom naspram ondašnje Jugoslavije, naravno u korist bivše zemlje. Današnju kontroverzu čini amalgam nacionalističkog primitivizma i socijalne demagogije – Dačić i “prozapadni” Vučić koji bi sve žrtvovao radi svojih političkih ambicija. Sa Jugoslavijom smo imali šansu da se transformišemo u normalno i otvoreno društvo, ali su neki novi pašićevci, klerokonzervativci, mito-Kosovo-manijaci, naci-šovinisti, velikosrbisti i ostala bagra odlučili da “dalje neće moći”. E moj hajduk Veljko i Leko, na klin vas nabijem…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga