ZLATKO JELISAVAC: Gromoglasna tišina

Koga je briga za istinu?

Priredio: Zlatko Jelisavac
04. maj 2021

Nakon još jedne održane međunarodne akcije „Pet minuta gromoglasne tišine“ (03.05.) – kojom se ukazuje na, uglavnom loše, stanje odgovornog novinarstva i medija koji promovišu ovakav vid izveštavanja i analize društva, „kod kuće“ i u svetu, može se samo zaključiti: Borba se nastavlja! No, uslovi za objektivno i pošteno bavljenje poslom novinara danas su vrlo zahtevni jer oni su postavljeni u ulogu branioca sopstvene profesije od navale amaterizma žuto-bulevarske štampe koju ne interesuje istina nego senzacije i „drečeći“ naslovi.

Perspektivizam (u smislu višeznačnosti) istine i informacija koje bi i same trebale da koresponderiju sa istinitošću, dovele su do toga da se danas, pod navalom i inflacijom svakojakih poluistina ili pak laži, razvio skepticizam prema objektivnom novinarstvu i uopšte onom što nazivamo realnim informisanjem i analiziranjem. Neki će možda reći da se ovde pre radi o sumnji u znanje i nauku kakvu smo poznavali do sada – i verovatno su u pravu, ali to je već tema koja bi nas odvela predaleko… Mediji i novinari su danas pod neverovatnim pritiskom tzv. influensera sa društvenih mreža koji su u stanju da svaku informaciju ispinuju i prilagode nekim svojim interesima, dok sami medijii nemaju mogućnosti, a ni toliko pažnje od senzacija-željne-javnosti, da odbrane istinu od njene relativizacije ili pak deformacije. Naravno, tu su i sami mediji prilagođeni „novom dobu“ koje ne da ne zanima ozbiljno i odgovorno novinarstvo, već otvoreno i besramno lažu kako bi privukli čitaoce, slušaoce&gledaoce – ovde se radi o domenu tzv. žuto-bulevarskih medija koja su postali ubojito oružje polit-ekonomskih elita koje, opet, preko ovih medijskih drekavaca i šoumena kreiraju svet po svojoj volji.

Jako je teško izboriti se sa ovim cirkuskim nazovi-medijima jer su oni više bazirani na podsvesne reakcije njihovih konzumenata ili pak nesvesne žudnje ili želje, tako da tu „pamet“ i ratio ne mogu da se izbore sa tim bilbord-šljaštećim porukama kojima se bombarduje javnost. I tako je to, manje-više, svuda u svetu i čak je u zemljama koje su oduvek bile uzor i paradigma slobodnog i odgovornog novinarstva situacija postala u najmanju ruku komplikovana. Naprosto, ozbiljni mediji gube bitku sa ovim „tragačima za senzacijama“ i suočavaju se sa problemima koje teško mogu da prevaziđu: finansijeri i sponzori više vole da se reklamiraju u medijima koji su popularni, javnost sve više želi kratke, lake i uglavnom provokativne sadržaje a ne „zamorne“ analize ili pak vesti koje govore o svakodnevnim egzistencijalno- socio-ekonomskim problemima. Na delu nije samo promena modela medijskog delovanja ili uticaja novih tehnologija na same medije, već je u toku, ako se već i nije desila, fatalna i bespovratna promena svesti javnosti kojoj se menja osnov i ona, kao i mediji&novinari, postaje gomila koja troši komercijalne sadržaje bez kritičkog mehanizma odbrane i mogućnosti da se izbori za sopstveni slobodan prostor. Danas možete pisati&pričati šta hoćete, ali je pitanje ko će vas slušati ukoliko niste zanimljivi gomili koja čeka nešto senzacionalno ili barem prijemčivo njihovoj „nepodnošljivoj lakoći postojanja“.

U Srbiji je ovaj postmoderni fenomen, perspektivno-plitkopovršinskog znanja&informisanja, još dodatno opterećen autoritarno-režimskim faktorom koji sjajno korespondira sa novim trendovima u medijskom svetu. Ovde nema „filtera“ kao u nekim slobodnijim i bolje organizovanim društvima – pa i našeg regiona, koji bi sačuvali građane od đubreta kojim ga bombarduju polit-ekonomske elite u Srbiji i ako nemate neki samostalan vid odbrane od svakodnevnog stormiranja lažima, postajete još jedna laka žrtva režimsko-medijske propagande. U Srbiji je vlast i ono malo slobodnih medija što postoji svela samo na „izuzetak koji potvrđuje pravilo“ – da smo društvo koje je u potpunosti pod kontrolom vlasti i medija koji služe režimu. Naši mediji su ili narodno-zabavljačkog karaktera po principu – udri brigu na veselje ili su pak samo prenosioci, ali i branitelji, režimskih želja&potreba, a uglavnom su kombinacija ova dva navedena faktora. U kojoj bi, iole normalnoj državi, političari otvoreno pretili neistomišljenicima – na primer fizičkom likvidacijom, a da ti isti političari ne trpe nikakve posledice, ni pravne, a ni moralne? Moguće je jer je sve svedeno na rijati-šou, gde je realnost poistovećena sa fikcijama i šljaštećim lažima, tako da javnost više i nema želju za istinom ili pravdom…

Mi samo želimo zabavu i ništa drugo! Hleba&igara, a za drugo, ma ko te pita!? I koga je onda briga što je nekom novinaru spaljena kuća ili što, bez obzira na sve okolnosti, taj isti novinar ne može da dođe do pravde? Koga se tiče što su neki novinari ubijeni i što nikada nismo saznali ni imena ubica, a kamoli identete nalogodavaca? Koga je briga za istinu? E, sa ovakvim (ne)stavovima i odsustvom svesti & javne brige Srbija je postala El Dorado za svekojake hulje ili pak sociopate koji su našli mesto i vreme da ispoljavaju svoje bolesne fantazije i potisnute frustracije. Džaba nama „gromoglasna tišina“ kada ovde niko ne ume da zaćuti i, barem na čas, posluša šta ti jadni&malobrojni slobodno-nezavisni mediji poručuju ovom posrnulom društvu.

No, nije sve tako crno… Vlast je ta koja forsira ovako beznadežno situaciju i sliku o nama kao izgubljenim slučajevima sa kojima režimski političari mogu raditi šta požele. Znam da ovo traje predugo i da su mnogi fatalno zastranili i prešli „na mračnu stranu“, ali nam ne preostaje ništa drugo nego da se borimo jer jedino tako dajemo sebi smisao postojanja. Osim ako ne želite biti režimski zombiji koji veruju u laži i smeju se idiotskim šalama raznih sociopata sa partijskim knjižicama.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Pažljivo biraj svoj medij
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga