ZLATKO JELISAVAC: Feničanska laž

Medijska strategija i slučaj nesrećne Ane

Priredio: Zlatko Jelisavac
22. jula 2019

Čuli ste za tzv. feničansku laž koju je „plasirao“ filozof Platon… Ova laž, inače vezana za opravdanje kastinskog sistema vladanja kao onog koji je „prirodno“ predestiniran, poznata ja i kao korisna (prvenstveno za vlast) laž ili ona koja se plasira običnim građanima kako bi se isti zaštitili od gorke istine. Platon je u ovoj vrsti laži video „plemenitu“ nameru vlasti da očuva sistem vladanja putem neke priče (mithos), jer narod ne razume šta poredak i suverenitet znače, pa im se mora to objasniti na slikovit i bajkovit način.

Dakle, kod Platona, ova feničanska laž je moralno opravdana, jer se, opet, opravdava višim ciljevima i dobrim namerama, i tako je ova laž postala poznata kao korisna – naročito po vlast, a bogami i po narod/svetinu, koji se ionako ne razume baš u politiku. E, tako je laž postala deo političkog kolorita i ostala najžilaviji saveznik svake vlasti, bez obzira na ideološki predznak. Ova vrsta političke laži naročito se pokazala korisnom u vreme stvaranja nacionalnih država, jer je bila neophodna kako bi se povezali vrlo difuzni činioci jedne buduće nacional-građanske klase. Tako imamo nemačke Nibelunge, engleske viteze okuglog stola i legendarnog kralja Artura, a bogami i cara Lazara&Kosovo. Naravno, to ne znači odmah da su ovi mitovi potpuno izmišljeni, ali su svakako obrađeni i prilagođeni potrebama vladajućih elita, a njihov krajnji cilj je bio, kako smo već naveli, stvaranje homogenih nacionalnih država, gde su se ovi mitovi pokazali kao dobar vezivni materijal u stvaranju novih naciona. Iz svega ovoga se može doneti sud da su mitovi imali konstitutivnu ulogu u stvaranju države, a logično je onda zaključiti i da je laž, pa makar i ova platonovski-korisna, postala deo političkog habitusa.

Laž u politici je toliko evoluirala da ako kažete za nekog političara da laže – onda sigurno niste otkrili Ameriku ili pak toplu vodu. Laganje u politici je naprosto postalo supstancijalni deo te iste politike, i to je ono što čini dobar deo tzv. populističke agende svakog političara ovakve provenijencije; mada, ruku na srce, koja politika nije, na kraju krajeva, populistička? Evo, na primer, premijerka Ana Brnabić, ovih dana, imala je problema sa „ekskursom“ laži jer je, igrom slučaja, uhvaćena kako se bavi istom, a u toj raboti je nisu prepoznali&uhvatili samo domaći opozicionari ili pak neka druga smetala sa terena NVO-a, na primer, već sama Evropska komisija koja nije prihvatila predloženu medijsku strategiju jer u njoj nema, kako se sama premijerka izjasnila, „supstancijalnih“ delova. Kako to? Ko je to smeo, mimo premijerkinog znanja, da izbaci supstancijalne delove te strategije koja nije, barem ne bi trebala da bude, samo vladin politički pamflet već i nešto u čemu je učestvovala i stručna javnost kako bi poboljšalo, ukupno, loše stanje naše medijske scene. A, koliko se sećam, ista ta stručna javnost je upozoravala da je „neko“ osakatio koliko-toliko usaglašen tekst te strategije i da se ona želi podvaliti EK kako bi se prikazalo da je u Srbiji na medijskoj sceni sve bajno i krasno. No, pošto EK, kao i EU nisu poverovale u bajke&mitove Ane Brnabić, debelo inspirisane njenim mentorom – predsednikom AV-om, onda se Ana dosetila da optuži „neke“ nepoznate iz njenog okruženja koji su se drznuli da premijerki rade iza leđa.

Ovde se radi o laži i to sirovoj, gruboj i osvetljenoj u svoj njenoj rugobi

Nesrećna Ana se pravdala „notornom“ činjenicom da ona ne može da postigne sve – ipak ona nije predsednik AV koji sve zna i sve stiže – i da je neko prokockao njeno poverenje i usudio se da dirne u samu susptanciju njene vladarske velikodušnosti. I šta će sada da bude? Pa, nadam se da ova „Anina laž“ neće proći kao one njene koleginice iz vlade Srbije – ministarke pravde gđe Kuburić, koja je bila uporna po pitanju toga da kod nas izvršna vlast ne vrši pritisak na sudsku i zakonodavnu, te da je sasvim opravdano i potpuno ok da izvršna vlast bitno utiče na izbor sudija, na primer, jer to je u interesu svih građana. EK je, iz samo njima poznatih razloga, progutala ovu notornu laž, ali ovu premijerkinu očigledno neće da prihvati kao fakat i traži da se vrate ti prokleti supstancijalni delovi koji su nestali na tako volšeban način.

I tako se naša Ana našla u nebranom grožđu i postala još jedna žrtva /živ dokaz logike one čuvene poslovice: U laži su kratke noge! Laž može biti i feničansko-platonska, može biti i iz plemenitih namera, a može biti, kako smo iz Aninog primera videli, i „supstancijalne“ pririode ili pak ukazivati na nedostatak te supstancijalnosti – bilo kako bilo, ovde se radi o laži i to sirovoj, gruboj i osvetljenoj u svoj njenoj rugobi, tako da premijerkina opravdanja deluju jadno i patetično, ma šta sada ona pričala i i ma kako pokušavala da se opravda. Jedino na šta Ana može sigurno da se osloni jeste kratko pamćenje naše javnosti koja brzo zaboravlja i lako oprašta svakojake gadosti i laži naših političara, naročito onih koji obnašaju vlast. Samo šta ako se EK uskopisti, a izgleda baš da hoće, i zatraži, za početak, da se vrate ti supstancijalno-izgubljeni delovi originalnog teksta medijske strategije, a izbace oni apokrifno-pridodati iz AV-ovske medijske kuhinje, kao i da se pronađu oni koji su krivi za ove sumnjive rabote oko strategije? E, tu će naša Ana morati da ukaže na granice uticaja EK i EU, i pokaže da je Srbija nezavisna i suverena država koja ume da brine o sebi i svojim interesima – u pravom duhu legendarne feničanske laži.

(Autonomija; naslovna fotografija: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga