ZLATKO JELISAVAC: Društvo bez gravitacije

Živeti u zverinjaku

Priredio: Zlatko Jelisavac
11. avg 2014

Neki mediji su bili „mnogo surovi“ u izveštavanju o nesreći Tijane Jurić, izjavio je danas otac ubijene devojčice Igor Jurić, napominjući da su ga pojedini čak i ucenjivali da im da izjavu, jer u suprotnom neće objaviti Tijaninu sliku. „Neću da ih imenujem, oni znaju koji su u pitanju. Kad čovek dođe u ovakvu situaciju da mu nema deteta, onda vi (mediji) na neki način ‘upakujete’ još deset stvari, pa ti nije dovoljan bol što ti nema deteta, nego moraš da se boriš i sa svim ostalim stvarima da bi se pravdao“, rekao je novinarima Igor Jurić. On je ukazao da je porodica od Tijaninog nestanka 26. jula prolazila kroz pakao i precizirao da je bilo pritisaka sa svih strana, uključujući i novinare. Porodica se zato nada da će ubistvo njihove ćerke i tragedija koju su doživeli biti poslednja u Srbiji, rekao je Igor Jurić.
(Otac Tijane Jurić: Pojedini mediji nas ucenjivali, 021, 7. avgust 2014.)

Već sam više puta konstatovao, kroz ovo moje pisanije, da smo društvo koje je atrofiralo do nepropoznavanja najosnovnije empatije za drugog, a bez empatije nema su-življena i onog što nazivamo humano društvo. Biti-za-drugog znači postojati u društvu; biti društveno biće jeste suština našeg postojanja – ono što je nemački filozof Martin Hajdeger nazvao humanitas. Ali da bismo ostvarili smisao našeg obitavanja sa drugim moramo iskazati sa-osećanje, razumevanje i, kao temelj daljneg odnosa, empatiju koja je kompleks ili sinteza našeg individulano-socijalnog senzibiliteta. Bez empatije postajemo patogeno društvo koje se raspada jer gubi vezivno tkivo koje povezuje društvene jedinke. Mi smo društvo bez gravitacije. Francuski filozof Žan Pol Sartr je pisao o frojdovskom sado-mazohizmu kao težnji za drugim ili pak sobom koje ne može da dopre do drugog. Sadista kada muči drugoga (telesno ili mentalno) on pokušava da dezobjektivizira “predmet” svog sadizma i postavi ga u rang osobe; on, u stvari, pokušava da zadobije empatijsku moć bez koje ne može da shvati smisao drugog. Apsurdno, ali uništenje drugog je težnja ka njegovom uskrsnuću kao onog koji nije puko nešto već je osoba sa kojom se sa-osećam i razumem.

Odnos medija prema tragediji porodice Jurić dokazuje postojanje duboko ukorenjenog ne-empatijskog patogena koji hara srpskim društvom. Medijsko iživljavanje nad mrtvim telom devojčice i pravljenje spektakla od zločina samo nam pokazuje koliko je u nama ukorenjen ratnohuškački sindrom koji nam je usađen, upravo putem medijske propagande, još tamo devedesetih. Za jedan dan naša društvena svest je uniformisana i postrojena u špalir koji je posle patetičnog saosećanja sa porodicom Jurić – koje je opet podstaknuto medijskom pompom –poželeo da ubicu provuče kroz “toplog zeca” moralnih šiba, a potom ga i linčuje bez suđenja. Odjedanput smo se dosetili kako su nam kazne za najteže zločine blage (šta je 40 godina robije za ono što je zločinac uradio) i rulja je zatražila, u svom „pravedničkom besu”, kaznu koja je jedino primerena ovakvom zločinu – smrt! Ministar policijski javno se žali da mi nismo još sazreli za ukidanje smrtne kazne i da je ona jedina prava sankcija za ono što je uradio ubica. Za samo jedan dan smo skinuli masku kojom se predstavljamo civilizovanom svetu i pokazali naše pravo lice izvitopereno od zlobe i želje za iskonskom “pravdom”. Još jedan dokaz da evolucija, osobito ona društvena, može da atrofira i skrene u nepoželjnom pravcu, u divljaštvo i surovost tipa: oko za oko, zub za zub! Nažalost, mediji su (čast retkim izuzecima) odigrali ključnu ulogu u ovoj ekspanziji surovosti, štaviše sa perverznom nasladom su secirali tragediju Tijane Jurić i bacali te svoje krvave mamce javnosti koja se najedanput pretvorila u zverinjak željan svežeg plena.

Sve smo ovo već gledali i slušali devedesetih, za vreme ratnih pohoda… Još čujem škrgutanje zuba, režanje, bes koji se širio (kao smrad) kroz medijski prostor. Očigledno je da ove medijske zagađenosti nećemo se rešiti još dugo jer ona odgovara svakoj vlasti; kad je teško, a ti lepo udri po bolno-neempatijskom delu našeg društvenog bića koje odgovara spremno za linč i novo uništenje.

Ovaj medijski smrad se preneo i na tzv. društvene mreže gde se bulevarski-patetično pisalo o smrti Tijane Jurić ili pak pozivalo na linč bez sudskog procesa; čak su se pojavile i peticije za ponovno uvođenje smrtne kazne u srpsko zakonodavstvo. Sve u svemu, kada pokušam da sagledam šta se sve događalo ovih dana vezano za smrt Tijane Jurić, mogu samo reći da se iskreno stidim. A za stid je potrebna empatija – osnova za društveno sa-življenje. Empatija, a ne instinkt krda

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga