ZLATKO JELISAVAC: Do nove “Oluje”…

Nasilnici, lopovi i ratni profiteri svuda na svetu su isti

Priredio: Zlatko Jelisavac
04. avg 2019

Kada se povede priča o „Oluji“ i progonu srpskog stanovništva sa područja Hrvatske koje se samoproklamovalo kao Srpska Krajina, setim se onog izbora za mis Hrvatske, baš negde neposredno nakon ove „oslobodilačke“ akcije. Sve devojke-takmičarke imale su obavezu da u svom propratnom govoru (koji i nije, obično, ništa drugo nego set ispranih fraza o miru, sreći i prosperitetu, kako kod kuće tako i u svetu) pozdrave hrvatske „bojnike i oslobodioce“. Jedna od lepotica tom prilikom je rekla kako hrvatskim vojnicima želi još puno „Bljesaka“ i „Oluja“ – što je, verovatno, ušlo u anale najglupljih i najbesmislenijih izjava, pa makar se radilo i o jednoj misici, ikada izgovorenih.

Dobro, reći će neko, ovde je bilo reč o ratnim okolnostima, da ne kažemo da se radilo o ratnoj psihozi, i eventualno buduća misica izgovorila je tu svoje rečenicu kao obavezni deo koji je odslikavao borbeni duh tadašnje Hrvatske. Ne sećam se više, moguće da je u pitanju ista ona misica kojoj je Franjo Tuđman oduzeo titulu mis Hrvatske jer nije nosila „čisto hrvatsko ime“ – mislim da se zvala Lejla, što nikako nije odgovaralo tadašnjem stanju nacije. Bilo kako bilo, Bljesak i Oluja su označile kraj rata u Hrvatskoj i oslobođenje od „jugo-soldatetske-četničko-okupacione vojske“ – kako su je nazivali ondašnji, ali i današnji hrvatski mediji, a bogami je okončanje domovinskog rata podrazumevalo i „oslobađanje“ od ondašnjeg srpskog stanovništva koje je, ako se sećate, u dugim kolonama, na traktorima i zaprežnim vozilima, bežalo od neljudskog besa hrvatskih branitelja.

A onda tu istu kolonu na granici sa Srbijom nije dočekao niko, barem ne niko od zvaničnih državnih organa ili predstavnika, jer su ovi paćenici bili, po razumevanju ondašnjeg režima Slobodana Miloševića, nezgodan podsetnik tadašnjih ratnih aspiracija režima koje su se tako neslavno završile. U čuvenom Dnevniku od pola osam, vest o izbegličkoj koloni je „kasnila dvadeset minuta“ i spomenuta je više kao neka usputna marginalija, nakon uobičajenog hvalospeva porodici Milošević. Izbeglice su bile nezgodni svedoci, koji nisu govorili o uspehu i slavi srpskog oružja, već o bedi i progonu – tragediji i smrti, a to se nikako nije uklapalo u ondašnju medijsku simulaciju režima, čiji je propagandni rat bio zasnovan na ratničkim „uspesima“. Izbeglice su, maltene, bile okaraktrisane kao „izdajnici“, jer nisu ostali da izginu „junačkom smrću“ i tako ovekoveče hrabru borbu za svoja vekovna ognjišta; umesto da su ostali i poslužili Slobi kao neizbežni ratni „danak u krvi“ izbegli Srbi su došli u maticu i tako režimu napravili problem.

Priča se da je Sloba planirao da ove izbeglice smesti na Kosovo i tako tamo pojača procenat srpskog stanovništva – ali se ovaj plan izjalovio… Izbeglice su lutale od nemila do nedraga, da bi one koji se nisu sami snašli smestili u privremene smeštaje – a neki od njihsu i danas dom ondašnjim izbeglicama.

Komemorcije i godišnjice Oluje samo su dekor za politička prepucavanja i nadmudrivanja aktuelnih hrvatsko-srpskih režima, kao što su oduvek i bile, evo već četvrt veka. Dok jedni slave Oluju kao veliku pobedu i konačno oslobođenje – Hrvatska, dotle drugi se posipaju pepelom i govore o tragediji i progonu – Srbija; menjaju se samo trenutni akteri na političkoj sceni obe, danas, nezavisne države, a priča i interpretacija događaja ostaje ista, to jest zavisi od interpretatora događaja.

Doduše, umeju Tuđmanovi i Slobini naslednici malo da unesu i originalnog duha, pa da godišnjicu iskoriste u privatno-političke svrhe – dobro, to nije ništa novo ili originalno – kao kad predsednica Hrvatske Kolinda Kitarović, sva u zanosu, kao ondašnja misica koja je pozdravljala neke buduće Bljeskove i Oluje, govori o budućnosti Hrvatske na mestu odakle su proterani građani Hrvatske srpskog porekla – a prethodno su mnogima uništene kuće i imanja, a neki, koji nisu uspeli da pobegnu, i glavu su izgubili.

Sa druge strane, imamo predsednika Vučića koji govori o večnoj tragediji i usudnom porazu srpskog naroda, čiju bol on lično (Vučić) oseća kao niko na svetu. I tako, svako prilagođava priču svojim potrebama i trenutnim okolnostima, mada, ruku na srce, nema tu nekih velikih i dramatičnih odstupanja od ustaljene matrice koju slušamo već godinama.

Ne tako davno, možda i prošle godine, zabeležen je TV kamerama jedinstven događaj… Naime, jedna žena, izbeglica iz Hrvatske, koja je došla u Srbiju nakon Oluje, delila je kuću, odnosno privremeni smeštaj, više od dvadeset godina sa jednom ženom i njenom porodicom, izbeglicama iz Sirije. Ne govore istim jezikom, ali im je muka ista pa se nekako sporazumevaju dok zajedno piju kafu. Tako je to kada si izbeglica iz besmisla ratovanja i nije više ni važno odakle…

Znaš samo da kući ne možeš, jer su te odanda oterali nasilnici i lopovi, fukara i ratni profiteri, koji su, izgleda, svuda na svetu isti, bilo da su na vlasti ili pak rade/ratuju za nju. I tako, do sledeće Oluje…

(Autonomija; foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga