ZLATKO JELISAVAC: Budućnost našeg ratovanja

Ratovi ubijaju i posle neposrednih oružanih dejstava

14. jula 2019

U Prijedoru, moj prijatelj Dule i ja, razgovaramo, već ko zna po koji put, o tome kako nam se sve to desilo – mislim na rat u BiH devedesetih godina. Da li je moglo drugačije ili se moralo sve završiti krvavim pirom, progonima, ubistvima, logorima, ratnim zločinima i sl.? Naravno da je moglo drugačije, ali kako god okrenemo, kada se pozabavimo prokletim činjenicama i događajima iz neposredno-predratnog perioda, dođemo do zaključka da je „neko“ želeo rat, so bad, i da je, opet, nekome odgovaralo da se ondašnja Jugoslavija raspadne, a građani plate visoko-krvavu cenu nečijih perverzno-interesnih zamisli.

Ali taj neko, ko je želeo da isprovocira ratni sukob, morao je da nađe zainteresovane strane koje su spremne da se uhvate za vratove na mig njihovih kolovođa i da bez milosti vrše etnička čišćenja, ubijaju ljude, pale imovinu, pljačkaju i uništavaju; ili su, pak, te zainteresovane strane imale same dovoljno motiva i sredstava da samostalno, bez stranih „šaptača“, pokrenu sukobe kako bi ostvarile svoje mračne zamisli: raspad Jugoslavije, podela teritorija, uspostavljanje novih nacionalnih država, nove granice, itd.

Rat je postao neminovnost, koja je svojom okrutnom logikom i uz pomoć majstora smrti, postala naša sudbina, od koje se nije moglo pobeći. Da, nije se moglo… Ratovi ubijaju i posle neposrednih oružanih dejstava i tu ne mislim samo na vijetnamski ili pak stokholmski sindrom ili postratno-traumatski stres; ratovi ubijaju na duge staze i postaju deo naše „kulture sećanja“, ako ne i deo naše genetske strukture – nekih kodova ili kola u korteksu koja se aktiviraju prema svojoj logici, bez obzira na vremenski raspon. Ne želim da tražim nikakvo opravdanje za zločince i ubice, na bilo čijoj strani, ali nakon svega, zar vam se ne čini da nas je stiglo „prokletstvo“ Drugog svetskog rata, koji je imao svoje specifičnosti na ovim našim balkanskim prostorima.

Mi stariji se dobro sećamo kako su neki ljudi, iz naše nepsoredne blizine, jedva dočekali da obuku uniforme i da se bore na strani četnika&ustaša, npr, smatrajući da je došlo vreme da se osvete za nekadašnje zločine u Drugom svetskom ratu, a ujedno i ostvare svoje neprežaljene snove o samostalno-nacionalnim državama kojima bi se, opet, „vratile“ nekadašnje teritorije, a i preuzele neke nove, gde živi određeno nacionalno pleme. A uz ove „novo-nacional-romantičare“ blisko su vezali ratni profiteri i svekoliki šljam koji je na kraju i preuzeo inicijativu, kao i vlast, mada je, ruku na srce, taj isti šljam verovatno i stajao iza svih velikih nacionalnih težnji i slavnih parola o pravu na samostalnost i nacionalni suverenitet&teritorijalni integritet – danas kada vam neko odvali ovu frazetinu, odmah proverite da li vam je novčanik na mestu, a i gledajte da se što pre izgubite sa mesta događaja.

Tako smo se, Dule i ja, domišljali kako da nađemo pravi razlog za ono zlo koje nam se desilo, ali nije to nimalo lako. Menjaju se okolnosti, vreme čini svoje i nekadašnje događaje postavlja u druge&drugačije kontekste, a i ljudi se promene pa se pitaju: Kako se to uopšte deilo? Ko ih je nagovorio? Zar nismo mogli da živimo jedni kraj drugih kao pre ili kao što danas živimo? Naravno, postoje i oni koji smatraju da suživot sa „omrznutom“ nacionalnom zajednicom nije moguć i ti bi, koliko sutra, ponovo krenuli u neke nove osvetničko-osvajačke pohode, ali oni su u manjini ili, opet, možda i nisu već samo govore ono što većina ne sme da kaže

Advokati zločinaca i osporavatelji istine o ratu, ma koja ona bila, uspešno su preformulisali prošlost i relativizirali događaje i ratne užase do te mere da se čovek pita da li se to stvarno tako desilo ili se možda nije ni desilo već smo mi to samo ružno sanjali (foto: RSE)

Ne znam. Dumamo moj Dule i ja, ali džaba, misli i ideje se uvek razbiju o stene ratnih događaja i ne ostave ništa iza sebe – osim praznine i bola kojeg puštaš da se ukopa „vo dlaboka tišina“ – kako ono Aco Šopov napisa. I onda shvatiš, mada si mislio drugačije ili pak i bio ubeđen, da stvari nisu onakve kakvim si ih video&zamišljao i ponovo zanemiš pred novim okolnostima koje su, po pravilu, još gore i strašnije od onih prijašnjih i tako počinješ da slažeš novi mozaik užasa kako bi pokušao da razumeš ono što se desilo. A možda bi trebalo prestati se koncentrisati na prošlost – velika je laž da se prošlost ne menja – već se fokusirati na budućnost i odatle pokušati potražiti neke odgovore ili barem naznake koje bi nas uputile na prava rešenja.

Francuski filozof Bodrijar je govorio o budućnosti koja određuje događaje iz prošlosti, to jeste sam događaj se i nije desio već je samo odraz onoga što se može desiti u budućnosti. Tako je Bodrijar, govoreći o terorističkom napadu na USA iz 2001, kazao da je ovaj napad na kule bliznakinje nagoveštaj događaja koji će se tek desiti, a sa obzirom na današnju opštu nesigurnost u svetu koja je proizašla iz terorizma, i to ne samo onog vezanog za islamski fundamentalizam već i za svekolike „fundamentalizme“ koji danas haraju svetom, možemo se složiti da Bodrijar nije bulaznio kada je iznosio svoju „teoriju budućnosti“. E, sad ako se vi pitate kakve to veze ima sa Bosnom ili pak, uopšte, sa poslednjim balkanskim ratovima, moram vam priznati da ni sam nisam siguran… Samo pokušavam da nađem bilo kakav razuman odgovor koji će, barem delimično, objasniti ono što se desilo.

Današnja situacija dosta mi liči na tragičnu priču jedne majke kojoj je dete ubijeno u ratu… Majka uporno pokušava da dokaže da je njen sin žrtva ratnog zločina, ali joj to uporno osporavaju i pravnim vratolomijama, kao i klasičnim negiranjem, a bogami i laganjem. Kaže majka da ponekad ode u sobu koja je nekada pripadala njenom sinu, kako bi, pregledajući i dirajući njegove lične stvari koje su preostale, i sama se uverila da je on nekada bio stvarna ličnost i njeno dete. Advokati zločinaca i osporavatelji istine o ratu, ma koja ona bila, uspešno su preformulisali prošlost i relativizirali događaje i ratne užase do te mere da se čovek pita da li se to stvarno tako desilo ili se možda nije ni desilo već smo mi to samo ružno sanjali. Ali ona „bodrijarovska“ budućnost čeka da nas otrezni i donese događaje koji će nam promeniti sliku prošlosti, pa ćemo se onda valjda opasuljiti… ili nećemo…

Tako je to kod nas, ‘ebo ti nas…

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga