- Autonomija - https://www.autonomija.info -

ZLATKO JELISAVAC: Bekstva iz rijaliti Srbija

Čitam tekst o našoj „večnoj“ temi – odlasku mladih u inostranstvo, u stvari tekst je o AV-ovskoj fiks(aciji) ideji o uspostavljanju nedelje kao redovnog radnog dana (Ljiljana Bukvić, Trpite, ili idite, Danas,24.05.2021.), ali, kako je primetila Bukvić, ovo forsiranje nedelje kao radnog dana samo može biti podstrek da se još više ljudi odseli na Zapad i to ne samo mladih.

Divan primer, iz tog „dekadentnog“ Zapada, Ljiljana nalazi u belgijskom gradu Brižu koji godišnje obiđe tri miliona turista, ali tamo se ipak nedeljom ne radi, bez obzira na broj stranaca i posetilaca. Zašto se onda AV toliko uskopistio da nam nametne nedelju kao redovni radni dan? Verovatno zato što želi biti veći Maks Veber od samog čuvenog pisca dela Protestantska etika i duh kapitalizma ili pak, što je mnogo verovatnije, zastupa interese bezdušnih poslodavaca koji bi nam rado izmislili još jedan radni dan u nedelji samo da bi podstakli produktivnost i još više zaradili na radničkoj muci. Ili, što je verovatnije, AV lupeta&šuketa kako bi se pokazao velikim trudbenikom koji sve stiže da uradi: uopšte ne spava, radi 25h dnevno, a pojede za ceo dan jednu punjenu lignju i popije čaj od kamilice. Da li se ovde radi o zajedničkom interesu sa poslodavcima ili pak o čistom političkom marketingu – prosudite sami, ali bilo kako bilo ovo insistiranje na nedelji kao radnom danu je još jedan dokaz nesposobnosti i moralne bede inkriminisane vlasti, a o ćutanju radnika&prekarnika teško je i govoriti…

No, vratimo se mi našoj večnoj temi i odlasku, pre svega, mladih ljudi u inostranstvo. Pitati se šta to mlade ljude vuče u instranstvo – krajnje je idiotski, jer ako nam sama realnost življenja u Srbiji ne nameće odgovor onda stvarno ne znam kakav je još argument potreban. Osim ako niste SNS-ovski partijski trudbenik kojem ova situacija savršeno odgovara i čiji je život čist „rijaliti šou“. Ako ne postojite za dnevnu dozu Informera ili pak nekog drugog agitprop-tabloidskog smeća, onda vam je jasno gde živite i naravno da ćete razmišljati o odlasku u pečalbu, pre svega na Zapad, ili ćete svom detetu toplo preporučiti da što pre beži iz ove lude&nesrećne zemlje.
Patriotizam je dobar za one kojima je „patrija“ (otadžbina) pružila koliko-toliko normalan život: bez ratova, ekonomskih sankcija, gladi, nesigurnosti u buduću egzistenciju itd. Za poslednjih trideset godina ne pamtim da je ova država učinila nešto da promeni od ovih navedenih nesreća, štaviše – trudila se da nam doda još poneko samo-svoje-originalno zlo. Možda je Zoran Đinđić želeo nešto bolje, ali znamo da nije uspeo, kao i što znamo kako je završio Premijer države koja ga očigledno nije ni zaslužila.

Moja generacija pamti još „onu“ Jugoslaviju koja je postojala do poslednjih balkanskih ratova kada su nacional-šarlatani odlučili da je rasture i osnuju svoja mala lokalna carstva pod izgovorom da se bore „za svoj narod“ a protiv „tamnice“ Jugoslavije. Koliko su bili u krivu ovi naci-bardovi govori nam sadašnja situacija, naročito u Srbiji, a današnja depresija&melanholija, koje vladaju među građanima, jasan je pokazatelj koliko smo istraumirani svime onim što su nam priređivali razni vlastodršci tokom tri decenije. Jedino svetlo nade, u svom ovom beznađu, bio je odlazak ili bekstvo u inostranstvo, a to je obično značilo preseljenje u neku od zapadno-evropskih država ili čak i na dalje destinacije: USA, Australija, Kanada, Novi Zeland.

Uvek je bilo seoba, nije to nama nepoznato kroz istoriju, ali migracije stanovništa prema Zapadu (a bogami i prema Kini poslednjih godina) nikada nisu bile masovnije. Porazgovarajte malo sa mladim ljudima, ne trebaju vam nikakve ankete, i pitajte ih šta planiraju u životu – dobar deo njih inostranstvo vidi kao jedinu soluciju. Zašto je to tako – može se pitati samo neko ko je potpuno neupućen ili je pak nezainteresovan (idiotes) za cele našu situaciju.

Svesni su mladi ljudi, kao i oni stariji, da im Kosovo neće doneti nikakav boljitak za njihovu egzistenciju i da se mora razmišljati o onome od čega će se živeti. Kosovo se, kao ni Ustav, ne može namazati na hleb i koliko god nas ubeđivali da bez Kosova nama nema života – to naprosto nije istina! Možete vi da galamite koliko hoćete i da se žalite na istorijske nepravde, kao i da kukate sa „Kosovom ravnim“; možete da se napijete i plačete uz pesmu „Kosovo“; možete da škrgućete zubima i da mrzite „Šiptare“ – ništa to neće promeniti vašu egzistencijalno-socijal-ekonomsku bedu, kao ni jasno saznanje da ne želite da vam deca odrastaju u ovakvoj državi. Boleće vas odlazak rođenog deteta u inostranstvo i biće vam mnogo teže nego onomad kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, videćete da cela srBska istorija ne može zameniti ili ispuniti prazninu u vašem srcu, postaće vam jasno da sva ljubav prema otadžbini nije vredna ni jedne suze vašeg deteta, ali biće kasno za plakanje

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!