ZLATKO JELISAVAC: Al’ šta ćeš – rat!

Posttraumatski turizam u BiH

Priredio: Zlatko Jelisavac
23. jul 2013

Bio skoro u Bosni, tačnije u Prijedoru i Bosanskoj Dubici (namerno pišem „bosanskoj“ da vide dušmani koji mrze sve što nosi ovaj prefiks, a osobito imena gradova: Bosanska Dubica nekada, sada Kozarska Dubica; Bosanski Novi nekada, sada Novi Grad…) i mogu vam reći da su ova mesta tokom leta izuzetno popularne turističke destinacije. Oba grada vrve od ljudi, a saobraćajna gužva je neverovatna; gomila automobila sa stranim registracijama, a pored „našeg“ jezika često se čuje, uglavnom među decom, i nemački, švedski, engleski… Sigurno se pitate, po čemu su ovi gradovi tako privlačni za turiste pa letovanje provode pod planinom Kozarom, umesto da idu na more? Doduše, dobar deo turista, osobito mlađih, odu i na more, ali se vrate ponovo da uživaju u čistom vazduhu i u dve najlepše reke na svetu – Uni i Sani. (Verujte mi na reč, ako niste i sami videli ove lepotice, da samo od zelenila ovih reka stane vam dah, kao kada se zagledate u nečije oči, pa ne možete da odvojite pogled od lepote i sjaja; ma kakvo Lorkino zeleno /volim te, zeleno/, ovo je čudo jedno…) No, bez obzira na njihovu lepotu, nešto i nisam video mnogo kupača; na Uni sam se i sam kupao, i tu se još moglo videti ljudi, ali obala Sane je bila avetinjski pusta; voda je bila neobično hladna za ovo doba godine (juli).

Uveče u gradu – kafići, restorani, poslastičarnice puni i teško je bilo gde naći mesta, tako da sam sa svojom ekipom uglavnom odlazio u jedan bilijar-klub, gde smo na miru pili pivo i družili se. Kao pravi predstavnici domicilnog stanovništva oni, kao ni ja, ne vole gužve, osobito ove turističkog karaktera. Ali gužva i „špic“ sezone ne traju dugo, jer turizma ovde ima samo preko leta, a u ostalim mesecima ljudi u Prijedoru i Dubici nastavljaju da žive mirno i tiho, i dosadno, kao da je turistička sezona samo jedan „iščašeni“ deo njihove egzistencije, izuzetak koji potvrđuje pravilo njihovog uobičajenog načina življenja. I sve bi to bilo normalno i već poznata priča, da nije jedne „čudne“ okolnosti koja se odnosi na same posetioce, to jest „turiste“ – oni su, većinom, Dubičanci i Prijedorčani (neki kažu Prijedorci) koji danas žive u inostranstvu (od Novog Zelanda, preko Australije, zapadne Evrope, pa do SAD – nema gde ih nema). Tamo negde, ranih devedesetih, ovi „turisti“ su prisilno postali „stranci“ zbog, već poznatih, ratnih okolnosti. Dobro, tada su ih nazivali izbeglicama, emigrantima, ljudima koji dolaze iz područja ugroženih ratom, azilantima i sl, ali vremenom su ovi ljudi pronalazili načine da ostanu u državama u koje su izbegli i tamo nastavljali svoj život.

A zašto su pobegli? Gluplje i malodušnije pitanje teško da se može postaviti… Neću da vam pričam o progonima, logorima, ubistvima, zločinima, pljačkama, paleži i uništavanju imovine – o tome sam i previše pisao, mada je opet i to malo sa obzirom na količinu užasa koji su ti tada „nepodobni“ preživeli u ratu. U Prijedoru su postojali logori za nesrpsko stanovništvo, a najzloglasniji među njima, koji je postigao i „svetsku“ slavu, jeste Omarska… Ali sve je to manje-više poznato, mada i danas mnogi odbijaju da prihvate ono što se događalo u Prijedoru i Dubici tih ratnih godina iako tamo konkretnih sukoba skoro i da nije bilo; kada kažem „mnogi“, to pre svega mislim na građanke&građane Srbije, ali ovo neempatično odbijanje surove stvarnosti video sam i u ovim bosanskim gradovima na Sani i Uni.

Ali da se manemo „teških“ priča… Prepričao bih vam jednu ratnu anegdotu mog prijatelja iz Prijedora, mada bi bilo interesantnije i autentičnije kada biste tu priču čuli u originalu. Ako uspem da nagovorim prijatelja da ovu priču „baci na papir“, iako se tako gubi užitak usmenog pripovedanja i stvarnog uživljavanja u ono što se desilo, biće autentičnije… Elem, moj prijatelj M. je krenuo do svoje devojke – sve se to događa 1995, znači pred sam kraj rata – i usput je video neku gužvu i gomilu ljudi na okupu. Prišao je da vidi šta se događa i odmah debelo zažalio, jer su „gužvu“ pravili Arkanovi vojnici koji su okupljali mlađe i srednjovečne muškarce kako bi ih uputili na obližnji front kod Sanskog Mosta. Kaže mi M. da su ga na licu mesta ošišali, obukli i dali mu oružje, a potom, sa drugim „pitomcima“, prebacili na prvu liniju fronta. Saborno mesto za „regrute“ bila je sportska dvorana „Mladost“, gde se okupljenima obratio i sam Arkan, čija dužnost je bila da podigne, već uveliko posrnuli, ratni elan kod prisilno angažovanih boraca. Nakon govorancije upitao Arkan da li među njima ima onih koji imaju psihičkih problema. Moj drug M. je podigao ruku, nadajući se da će se izvući na svoje „psihološke“ probleme, ali kada se okrenuo, video je da je većina regruta podigla ruke…

Stojim ti ja na straži – priča mi M. – kada odjednom čujem neko šuštanje i lom u šumi i to vrlo blizu mene. Repetiram pušku i pripremim se da pucam kada ispred mene ispada Č (naš zajednički prijatelj iz Prijedora kojeg je takođe pokupila Arkanova vojska). Pa đe ćeš jebote… umalo te ne ubi’. Šta ćeš ovdje? ‘Ajmo bježati – kaže Č. ‘Ajmo, kažem ja. Idemo kroz šumu, preko Grmeča i najedanput izbijemo na put… Nije prošlo malo kad ispred nas zakoči neki „opel“, a unutra dva vojnika, pitaju da li nam treba prevoz. Sjednemo mi u auto, kad odjednom vidim ja da oni nose bijele opasače i sledim se – jebote, vojna policija! No, ispostavilo se da i oni bježe sa fronta, na šta je Č. izvadio svoju zalihu „vitamina“ i počastio dobre ljude… U blizini Prijedora su naleteli na vojni punkt (opet arkanovci), kraj kojeg su proleteli u punoj brzini. Moj drug M. se posle krio po Prijedoru dok se nije sve smirilo, to jest dok se nisu arkanovci povukli. A uskoro je došao i kraj rata. Č. nije bio te sreće jer njega je, kao i još neke dezertere, uhvatila vojna policija, a onda su ih arkanovci vezali lisicama za drveće u parku ispred dvorane „Mladost“, za primer svima… Tako su proveli tri-četiri dana. Dobro su prošli – prokomentarisao je drug K, s obzirom na to šta se sve događalo i kako se tada lako gubila glava.

Priča mi to sve M, a ja gledam, preko niskog zida bašte bilijar-kluba, u prijedorske „turiste“ kako korziraju ulicom. Jes’ bilo zajebano – kaže M i potegne pivu… Al’ šta ćeš – rat…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga