ZLATKO JELISAVAC: A kada stane smeh…

Nije važno šta će biti sutra

Priredio: Zlatko Jelisavac
06. jul 2013

Skoro polovina stanovništva Srbije danas zavisi od državne kase, što će reći da smo još uvek zemlja sa socijalističkim ustrojstvom i izraženim etatističkim tendencijama. Srbija je takođe još uvek (jedno)partijska država, bez obzira na stranački pluralizam, jer građanke&građani su svesni da će do posla najlakše doći ukoliko postanu članovi neke partije, nije ni važno koje, tako da nam je „partijska svest“ itekako razvijena bez obzira na tranziciju i uporne pokušaje uvođenja mrskog nam kapitalizma i tržišne privrede. Višepartijski sistem znači da postoji više političkih opcija ili barem alternativa koje konkurišu za vlast i bore se za određene ideologije i vrednosti (ekonomske, socijalne, kulturne, nacionalne, itd), ali u Srbalja sve partije liče kao jaje jajetu, to jest ono što bi se u narodu reklo: isti đavo (da ne iskoristim i neku težu narodnu kvalifikaciju).

Sama činjenica da je u Srbiji preko milion ljudi član neke od političkih partija već nam dovoljno govori o našoj situaciji i da je period tranzicije, bar za sad, bio potpuno bezuspešan kako na ekonomskom tako i na polju razvoja društvene svesti. Mi smo još uvek deca socijalizma, ako ne onog iz ancien regime druga Tita onda svakako onog iz perioda Slobodana Miloševića, a za taj period (slobovski) pojmovi kao što su: recesija, kriza, pad standarda – bili su samorazumljivi po sebi. Sve je to i danas prisutno sem ekonomskih sankcija („nepravednih i ničim zasluženih“), pa i spektar političke „elite“ neodoljivo podseća na te davne devedesete…

Ali da se ne vraćamo sada u davnu prošlost jer to današnje vodeće političke ličnosti ne vole – što je bilo bilo je, sada moramo da mislimo na budućnost. Dakle, drage građanke i dragi građani Srbije, trenutna situacija je takva da ćemo još ove godine žestoko da postradamo, ali opustite se i uživajte dok možete jer sledeće godine će biti još gore – tako nam poručuju „neoliberalne“ uzdanice tipa Mlađana Dinkića. Ako nas iko prepoprodi i reši loših i nasleđenih navika iz mrskog nam socijalizma, onda će to svakako biti Mlađo&Co… Raznorazni „dinkićevci“ – harizmatični i nasmejani – ovih dana nam objašnjavaju da mora da se štedi, inače ode država u bankrot! Kako će da se uštedi? Pa tako što ćemo da udarimo po džepovima budžetskih korisnika, a već smo konstatovali da ih je više miliona…

Plate zaposlenih u privatnom sektoru teško da mogu da se dodatno oporezuju jer su male, sem retkih izuzetaka, tako da državni sektor mora da snosi posledice velike ekonomske krize i budžetskog deficita, a sem toga korisnici budžeta su u ogromnoj većini. Srećna lica „dinkićevaca“, a bogami zadovoljni i predlagači mera iz državne organizacije pod pomalo mističnim nazivom – Fiskalni savet. Svi zadovoljni i trljaju ruke, jedino građani Srbije zabrinuto bulje u ekran televizije i drže se za džep mada znaju da, ako država odluči da im uzme hiljadu dinara solidarnog poreza od radničke „prosečne plate“, onda tu više nema rasprave – država daje al’ država i oduzima, nema tu cile-mile… Mada, opet se nešto mislim, koliko mi banka mesečno uzme na razne provizije, kamate, održavanje računa, usluge i sl. bude tu i više od hiljadu dinara, pa zašto onda ne bi i državi dao, to jest solidarisao se u zajedničkoj borbi protiv recesije. Ako je za opšte dobro, neka ide – setih se naslova romana Borisa Dežulovića „Jebo sad hiljadu dinara“.

Dok država uzme svoje, pa dok bankarski „sektor“ naplati svoja potraživanja u vidu kredita kojeg nećete nikada isplatiti, jer je od prvobitnih 2.000 eura, na primer, porastao na 4.000 eura – vama svakako neće ostati mnogo, to jest ostaće vam ništa, a treba još platiti račune, živeti mesec dana, prehraniti svoju porodicu. Kako građanke&građani Srbije uspeju da prežive mesec dana – to je pitanje za milion dinara. To je ona naša čuvena izreka: zarađujem 30.000 a trošim 60.000, a odakle mi ovih ekstra trideset, nemam pojma… Pa verovatno (ne)dozvoljen minus.

Nas održava zaduživanje, a svima nam je dobro poznata poslovica da je dug loš drug i da kada stigne naplata onda je teško, a osobito ako ste se zaduživali pod uslovima koji su podrazumevali zelenašku kamatu i dugovečno dužničko ropstvo. Građani Srbije samo kopiraju ono što i sama država radi: zadužuje se do besvesti, a šta ćemo sutra, to nije toliko važno… Nisu nas kupili strani ekonomski moćnici i domaći tajkuni (kako to vole nacional-socijalistički dušebrižnici da kažu) već smo se mi sami prodali za sitne pare, to jest za skupe kredite i šarene laže. Naprosto smo se nudili „na tržištu“, a sada lutamo potpuno dezorijentisani jer postajemo svesni da smo prevareni i to ne samo na „gostujućem terenu“ već i kod kuće.

Na ovu našu nemoguću situaciju politički poglavnici reagovali su vešto – rekonstrukcijom vlade! Niko još ne zna kako će teći ova rekonstrukcija, ali se zato „čaršija“ sjajno zabavlja licitirajući sa imenima ministara koji će morati da napuste svoje ljubljene fotelje. Politički vašar, sav u sjaju bleštavog spektakla, orgija ovih dana u svim svojim bojama i dezenima, a mi ih gledamo i kreveljimo se na njihove hoštaplerske trikove i pošalice. Smejemo se do suza, a kada stane smeh…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga