Žene žrtve rata: Nevidljive u javnosti i udžbenicima istorije (VIDEO)

Prekid ćutanja je početak pobede

21. jul 2021

Skoro trideset godina je prošlo od ratova na prostoru Jugoslavije. Od zemlje u kojoj su živeli komšije i prijatelji ostali su nerešeni konflikti, narativi puni mržnje, suđenja, mnogobrojne žrtve rata,  ali i suočavanje s prošlošću, procesi pomirenja. Mnoge od tih žrtava su još uvek među nama, žive život kako znaju i umeju, većinski u tišini. To su heroji i heroine današnjice, među kojima su i hiljade žena žrtava rata.

Prema procenama UN-a, u Bosni i Hercegovini je tokom rata od 1992. do 1995. godine, seksualnom zlostavljanju i silovanju bilo izloženo između 20 i 50 hiljada ljudi – žena, dece i muškaraca. Podaci o broju silovanih žena u ratu u Bosni i Hrcegovini variraju. Prema proceni Visokog komesarijata UN-a za izbeglice to je oko 12 000, dok podaci različitih organizacija kažu da je oko 20 000 žena preživelo neki oblik seksualnog zlostavljanja tokom rata. Međutim, tih podataka u zvaničnim narativima, udžbenicima i obrazovnim sistemima nema ili ih ima u tragovima, na kašičicu.

Seksualno zlostavljanje i silovanje žena, muškaraca i dece je prvi put označeno kao ratni zločin na slučajevima iz Bosne i Hercegovine od strane Haškog tribunala. Duško Tadić je bio prvi ratni zločinac koji je, između ostalog, osuđen i za seksualno nasilje.


Pročitajte još: Filmovi i rat – pomirenje ili huškanje (VIDEO)

Pročitajte još: SAKIB SMAJLOVIĆ: Ko će javiti da je ubijen novinar (VIDEO)


I dalje je broj osuda za ovakve zločine nesrazmerno mali u odnosu na broj žena koje su žrtve. Mnoge od njih su zatrudnele, rodile decu koja su nastala zbog rata i svoj život nastavile u tišini, noseći svoj bol i traumu u sebi. Neke su skupile snagu i ispričale svoju priču.

Ratovi se vode preko ženskih leđa

Ajna Jusić je predsednica udruženja “Zaboravljena djeca rata”. Ovo je prvo i trenutno jedino udruženje u celom svetu koje radi na društvenoj i pravnoj vidljivosti dece rođene zbog rata. Ajnina majka je žrtva ratnog silovanja, a Ajna je dete rođeno zbog rata. Ona kaže da je njen glas njena najbolja terapija jer njime prekida lanac tišine.

“Nije u redu da šutimo o takvim stvarima i nije u redu da takve stvari zbog šutnje ostaju nekažnjene. Činjenica da niko o tome nije pričao je dovela do sistematskog rušenja osnovnih ljudskih prava svih žena i muškaraca preživjelih ratno silovanje. I muškarci su preživljavali ratna silovanja i sva šutnja koja postoji u vezi sa njihovim preživljavanjem je dovela do toga da danas nemate niti jedan presuđen slučaj zbog silovanja muškarca tokom rata. Šutnja je ono što omogućava nastavak činjenja istog bez ikakve kažnjivosti. Ja sam krenula u ovu priču da bih kreirala siguran i otvoren prostor za  razgovor o ovoj temi. Šutnja zaista nije zlato i nije lijek, pogotovo ne u ovakvim stvarima i prekid te šutnje je početak pobede”, ističe Ajna.

Žene žrtve rata
Ajna Jusić: „Šutnja zaista nije zlato i nije lijek“

Kako Ajna kaže, mi moramo da počnemo da živimo u svetu koji poštuje ravnopravnost žena i muškaraca. Prema njenim rečima, patrijarhat je doveo do onoga što se u ratu desilo, a to je masovno eskaliranje najgorih oblika patrijahalnog posedovanja ljudskog tela, u ovom slučaju ženskog tela.

“Žensko tijelo je bilo ratno bojište i ratovi su se ovde pobjeđivali i dobijali isključivo preko ženskih leđa, samo zato što je patrijarhat u jednom trenutku rekao – ok, ona je moje vlasništvo, to tijelo je moje vlasništvo i ono pripada meni. Ako želiš mene pobijediti, da bih ja ostao netaknut moraš prvo preko nje. I to je ono što i danas živimo. Vidjeli ste to i kroz  Milenu (slučaj glumice Milene Radulović koja je iznela optužbe da ju je vlasnik beogradske škole glume Miroslav Aleksić silovao, prim.aut.) i 1001 Milenu koja se desila u poslednjih godinu dana, a mnogo je takvih žena koje postoje u našem društvu, koje su naprosto patrijarhalno nevidljive”, ističe Ajna. 

Region i dalje negira sudski utvrđene činenice

Osim što su patrijahalno nevidljive, žene žrtve rata su nevidljive i u sistemu obrazovanja, ali i u društvenom i javnom narativu koji često ignoriše sudski utvrđene činjenice i istinu o ratnim zločinima. Istoričarka Marijana Toma kaže da su jugoslovenski ratovi specifični po tome što su nosili ogroman broj ratnih zločina i najteža kršenja međunarodnog prava. Prema njenim rečima, postoje oružani sukobi i raspadi države koje nisu pratili takvi događaji, kao što kod nas jesu.

“Mi smo kao region blagosloveni, u odnosu na druge druge zemlje, jer smo imali, uslovno rečeno, sreću i privilegiju da imamo Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Tribunal je svojim ogromnim radom stvorio arhivu, najveću koja postoji o ratovima u bivšoj Jugoslaviji i dostupna je na sajtu Haškog tribunala u njegovoj javnoj bazi. Mnoge od tih informacija su vrlo kompromitujuće za države u kojima živimo. Ogroman problem ovog regiona je, čini mi se i njegov najveći, u tome što negira sudski utvrđene činjenice, što dopušta svakakve slobodne interperetacije koje nisu utemeljene na činjenicama ili nisu utemeljena čak ni na pravilima struke, tako da mi imamo narative koji su duboko ideološki, izuzetno nacionalistički. Narative koji služe svrsi favorizovanja samo sopstvenih žrtava i potpunom negiranju ili relativizovanju žrtava drugih. Udžbenici su u stvari refleksija ovih narativa koji su dominantni u našim društvima. Čini mi se da nema zemlje u bivšoj Jugoslaviji koja je na jedan objektivan i inkluzivan način predstavila činjenice koje su utvrđene pred Haškim tribunalom”, ističe Toma.

Žene žrtve rata
Marijana Toma: „Žene dominiraju aktivizmom koji zahteva suočavanje s prošlošću“ (foto: Medija centar Beograd)

Ona dodaje da su žene žrtve rata svoj glas dobile kroz delovanje udruženja kao što su Majke Srebrenice. Marijana Toma kaže da su one učinile ogroman  napor da priča i istina o ženama žrtvama rata postanu važan deo razgovora u Bosni i Hercegovini jer su bile neumorne.

“To je bilo i za očekivati s obzirom na to šta su one preživele. To su napori žena koje i dan danas tragaju za svojom decom ili za telima svoje dece ili za članovima svojih porodica. Čini mi se da kada govorimo o procesu suočavanja s prošlošću i kada govorimo sa aspekta aktivizma, mi vidimo i u Srbiji i, u Hrvatskoj, i na Kosovu, i u Bosni i Hercegovini da žene dominiraju aktivizmom koji zahteva suočavanje s prošlošću, suočavanje sa odgovornošču. Žene su te koje predvode i zagovaraju te teške inicijative. Ne znam da li je to zbog toga što one zaista shvataju šta je patnja ili zato što one imaju mnogo više hrabrosti jer su zaista svesne šta znači posledica nesuočavanja. Svesne su toga da novi konflikti slede iza toga, svesne su da je to samo jedna pauza, a ne zaista razrešenje sukoba. I čini mi se da ta činjenica da one dominiraju u aktivizmu i suočavanju s prošlošću jako puno govori o tome koja je njihova uloga bila i u ratu i koliko su patile i koliko njihovo angažovanje sada na neki način inspiriše nove generacije”, kaže Toma.

Izbrisane iz udžbenika istorije

U Bosni i Hercegovini postoje tri različita udžbenika iz istorije. Sa onim iz Srbije to su četiri različita narativa o istom događaju. Ajna Jusić kaže da unutar Bosne i Hercegovine, kada pričamo o udžbenicima, imamo tri verzije proizvoljnog prepričavanja nečije prošlosti.

“Ne možete pisati historijske knjige bez da ste utvrdili činjenično stanje, odnosno bez da ste razgovarali sa ljudima o kojima pišete. Na osnovu knjiga koje danas postoje na temu svega što se ovdje dešavalo je jasno vidljivo da oni koji su pisali te knjige nisu željeli da čuju šta su drugi ljudi doživjeli. Ove knjige koje mi danas imamo su neupotrebljive, to su knjige koje treba zapaliti. Ne znači to da treba zaboraviti prošlost ili nepoštovati što su ljudi nekada izginuli u tom ratu, ali trenutne knjige treba hitno zapaliti i treba se koristiti historija u pravom smislu riječi – sa naučnim i dokazanim činjenicama. Da se to stavilo u tu knjigu kada je trebalo, ja danas ne bih pričala o ovoj temi nego bih vjerovatno bila fudbalerka ili šta god. Historija su dokazane činjenice, samo što je to kod nas korišćeno unutar političkih manipulativnih sistema koji su doveli do toga da slavimo različite ratne heroje koji su u stvari ratni zločinci. Ja slavim jednog heroja, a to je moja majka i sve druge heroje, druge žene koje su preživjele, jer ono što su one preživjele i ono što su one izgurale, e ono se zove herojstvo, ovo ostalo je kukavičluk, loš izbor i bivanje lošim ljudima”, ističe Ajna.

Jasmina Horić (18) kaže da za oko 13 godina njenog školovanja u Bosni i Hercegovini nikada nisu pričali o ratu devedesetih. Izuzetak su neformalni razgovori sa profesorima istorije koji su se završavali subjektivnim mišljenjem.

“Ništa formalno nije bilo što bi trebalo da učimo kako bismo znali o našoj prošlosti, kako ne bismo ponavljali te neke greške koje su se desile. Ako ne učimo o tome, nećemo znati svoja prava, nećemo znati šta je ko prošao. Ja sam žena, ja treba da znam koliko su žene prošle tih problema tokom rata. Kako da ja pomognem nekome, ako ne znam šta je ko proživio. Kada bi osobe, političari i političarke koje su djelovale tada prihvatile istinu i kada bi uvrstili u udžbenike ono što mi treba da učimo o ratu, bilo bi bolje. Onda bi tekla naša država, politika, društvo, pomirenje i saradnja u dobrom smjeru. Jer ako ne prihvatimo istinu mi ćemo sami sebe zavaravati i davati taj lažni osjećaj neke istine u koju mi vjerujemo, koja nije stvarna. Mi lažemo sebe i sve dok budemo lagali neće imati mira između dvije države, nećemo imati mir između dva društva. Mi smo zaista mogli biti jedna ogromna, jaka država, ali i prijatelji i komšije koji pomažu jedni drugima”, kaže Jasmina.

Žene žrtve rata
Jasmina Horić: „Kako da ja pomognem nekome, ako ne znam šta je ko proživio“

Slično misli i Aleksa Stanišić (22) iz Srbije koji takođe tokom formalnog obrazovanja nije imao mnogo prilika za učenje i razgovor o ovoj temi. Kaže da o ženama žrtvama rata nije bilo skoro nikada priče, ne samo što se tiče devedesetih, nego što se tiče i ratova ranijih godina. Toga nije bilo u njihovim udžbenicima.

“Veoma je važno da se priča o ovoj temi, pogotovo sada u ovom trenutku kada  prolazimo taj posleratni period i to je jedan jako važan momenat u našoj istoriji. Bitno je da pričamo o tome kako se to ne bi ponovo dešavalo nekada možda u nekoj budućnosti. To je korak ka pomirenju i prevazilaženju konflikta. Bitno je da to transgeneracijsko učenje bude potkovano činjenicama kako ne bi došlo do konflikta koji se trenutno dešavaju. Važno je da znamo koje su činjenice i da sve budu unikatne u svim udžbenicima, da se koristi jedna te ista istina”, zaključuje Aleksa.

Zaboravljeni i nepriznati zločini nad ženama

Na tragu nepriznavanja istine i žrtava je i činjenica da u Srbiji žene žrtve silovanja u ratu skoro da ne mogu to i da dokažu. Da bi to postigle i dobile status civilnih žrtava rata, one prema zakonu moraju dokazati da su silovane i moraju imati telesno oštećenje od 50 odsto. Ovaj zakon je usvojen još u vreme Slobodana Miloševića. Druge zemlje u okruženju – Hrvatska, Bosna i Hercegovina (osim entiteta Republika Srpska), Kosovo – priznaju žene silovane u ratu kao civilne žrtve rata. Staša Zajović iz Žena u crnom kaže da je to jedna tragična, užasna i okrutna činjenica.

“To je katastrofa koja u stvari pokazuje koliko su svi režimi do današnjeg dana bili okrutni i nemilosrdni, ne samo prema tuđima nego i prema svojima. Tako nešto ima još samo u Republici Srpskoj. Ukoliko žena nema tih 50 posto ne može ništa da dobije, a onda sve ostale vrste problema koje se tiču psiholoških trauma, svih ostalih gubitaka i posledica postaju nevidljivi. To se uopšte i ne razmatra i pokazuje koliko je to jedan ratni sistem koji je kontinuirano usmeren protiv civilnog stanovništva. Dakle, ako je žena silovana od strane pripadnika takozvane svoje vojske ili vojske Republike Srpske, to se ne smatra nikakvim vidom nasilja u ratu. Mi smo, ne znam ni sama koliko puta, zajedno sa Fondom za humanitarno pravo, Autonomnim ženskim centrom imale bezbroj amandmana na to i ni jedna naša sugestija nije uzeta u obzir. To se dešava i sa drugim tačkama vezanim za ratni zločin silovanja. Možemo da pričamo i o tome ko su te žene koje predstavljaju narod, parlamentarke, koga one predstavljaju? To je potpuno obesmišljavanje uticaja i učešća žena u javnoj sferi. One ni u jednom zakonu nisu pomenule ovaj zločin, ni u Zakonu o ravnopravnosti, ni u Zakonu o sprečavanju i borbi protiv nasilja.”

Žene žrtve rata
Aleksa Stanišić: „Učenje treba da bude potkovano činjenicama“

Staša Zajović ukazuje i na jednu posebnu kategoriju žena žrtava rata koja je takođe nevidljiva:

“Mi smo se bavile ugroženim ženama u Srbiji, to su majke srodnice prisilno mobilisanih muškaraca. To je takođe jedan od najvećih nepoznatih, zaboravljenih i nepriznatih zločina nad ženama. Budući da to nije priznato kao nikakva vrsta prekršaja, a to je bila vojna obaveza, neki njihov koncept patriotizma, stotine i stotine hiljada muškaraca je prisilno odvedeno na ratište. Vratili su se ili psihički ili fizički poremećeni, ili oboje. Žene, majke, ćerke su dobile užasne zdravstvene probleme. I fizička i mentalna oštećenja. Užasno je težak položaj žena i najveći pritisak na međunarodnu zajednicu je da se mesta zločina seksualnih logora, logora za žene adekvatno obeleže”, kaže Staša Zajović i dodaje da je neprihvatanje sudski utvrđenih činjenica kontinuum ratnog sistema nasilja.

Prkositi stigmi i diskriminaciji

Ipak iako spora, pravda nije nedostižna. Ajna Jusić kaže da su uspeli da skinu pečat nevidljivosti, uspeli su da podsete ljude da deca nastala zbog rata i žene žrtve ratnog silovanja postoje.

“To je jedan od najvažnijih koraka, hajde prvo da ljudi znaju da mi postojimo. Moja mama hoda cijelog svog života kroz ovu državu i ima da se zna da ona postoji. Pogledajte šta je ona sve uspjela, iako ste je zaboravili i šta smo mi sve zajedno uspjele, iako nismo bile poštovane i spomenute ikada od bilo koga. Najvažniji uspjeh i cilj je činjenica da smo mi uspjeli okupiti toliko žena preživjelih i djece koji su izašli u javnost, i na taj način prkosili stigmi i diskriminaciji. Ono što smo još uspjeli jeste ubijanje korijena patrijarhata, jer smo zaista uspjeli dokazati – evo ovdje u Bosni -da ime oca nije i ne smije biti obligatorno i prioritetno za bilo kojeg pojedinca ili pojedinku u Bosni i Hercegovini”, kaže Ajna.

Marijana Toma kaže da sve manje veruje u kvalitet onoga što mladi mogu da nauče formalno, ali da to ne treba da ih obeshrabri, već podstakne da informacije potraže u neformalnom obrazovanju, u nevladinim organizacijama i u istraživanju činjenica.

“Ima fakulteta i univerziteta gde se nešto provuče, ali je to sve zaista minimalno i nedovoljno ukoliko uzmemo važnost ovog regiona u tranzicionoj pravdi. Mi moramo shvatiti da uloga mladih nije samo da prime informacije već i da ih primene jednog dana. Ta prošlost koja je za njih daleka, neki se nisu ni rodili tada, ona će se vratiti, ona je pristuna tu svakog dana, utiče na njihove živote, da li mogu da putuju, da li i kako se odnose prema svojim susedima. Proces pomirenja neće daleko odmaći ukoliko oni koji će u budućnosti donositi odluke ne budu znali ništa o tome šta se desilo devedesetih,” zaključuje Marijana.

Jelena Božić i Harun Mulić (Autonomija, naslovna foto: Pixabay)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Članak je napisan uz podršku Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO) i Evropske unije (EU). Njegov sadržaj je isključivo odgovornost Nezavisnog društva novinara Vojvodine i partnerske organizacije Zaboravljena djeca rata i ni na koji način ne reflektuje stavove RYCO-a i/ili EU“.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: SrBski svet
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga