MILIVOJ BEŠLIN: Dodik i ustaše / Ili srećna Nova 1944.

Zajedničko komadanje Bosne i Hercegovine

20. jan 2019

Tifus je nezgodna stvar, pogubna i zarazna. Reč je o skupu infektivnih bolesti koje izazivaju visoku temperaturu, stomačne tegobe, zatvor i ako se ne leči, smrtni ishod je izvestan. Četničke trupe u Bosni i Hercegovini, već potisnute i pred totalnim slomom, zahvatila je 1944. epidemija tifusa. Lekove im je slao ustaški vođa, Ante Pavelić. Dirljiva memorabilija o saradnji srpskog i hrvatskog nacionalizma i fašizma. I tada, kao i uvek, na štetu Bosne i Hercegovine.

Ideološki četnici i ustaše

Prema istraživanjima istoričara koji su radili na nemačkoj i savezničkoj građi, četnički lider, Draža Mihailović je pred kraj rata snažno zastupao ideju saradnje sa snagama “hrvatske marionetske države”, odnosno otvorenu kolaboraciju sa ustaškim vrhom, jer su imali zajednički cilj, a to je bilo uništenje partizanskog antifašističkog pokreta. Svog emisara Ranka Brašića, Draža je poslao u Zagreb krajem 1944. sa zadatkom da uspostavi kontakt sa Antom Pavelićem i Alojzijem Stepincem. Pavelić je, tom prilikom, Brašiću dao veću količinu lekova protiv tifusa, koji je bio raširen među četničkim trupama u Bosni.

Nakon Brašića, Mihailović u aprilu 1945. u Zagreb šalje novog izaslanika, generala Svetomira Đukića, pod lažnim izgovorom. Pravi razlog je, u stvari, bio da se sretne sa Pavelićem i razmotri mogućnosti saradnje ustaških i četničkih snaga protiv snaga Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Ustaški poglavnik je Mihailovićevu delegaciju u sastavu: Svetomir Đukić, Vladimir Predavec, Ranko Brašić i Žika Andrić primio dva puta, 17. i 22. aprila 1945. godine. Razmatrano je više aspekata ustaško-četničke saradnje. Razmatrana je i saradnja i međusobna pomoć četnika i ustaša prilikom povlačenja iz oslobođene Jugoslavije.

Preživeli četnici i ustaše u emigraciji, uprkos povremenim sukobima, najviše su sarađivali na planovima o zajedničkom komadanju Bosne i Hercegovine. Tako su poznati dogovor na platformi deobe BiH 1954. napravili u argentinskom izbeglištvu, ustaški vođa, Ante Pavelić i predratni, fašizmu sklon, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, Milan Stojadinović. Osnova svakog sporazuma srpskog i hrvatskog nacionalizma (i fašizma) je odnos snaga i linije razgraničenja u Bosni i Hercegovini.

Drugi svetski rat je odavno završen. Ali ideološki četnici i ustaše su preživeli i ponovo oživeli sa pobedom nacionalističke ideologije krajem osamdesetih godina prošlog veka. Devedesete su bile njihovo idealno vreme. Milošević i Tuđman su bili saveznici u paklenim planovima o podeli i komadanju Bosne. Samo je salveta u Karađorđevu 1991. pomutila slavu Karađorđeva iz 1971. kada je smenjeno popularno i reformsko hrvatsko rukovodstvo. Ideološki četnici i ustaše i danas pokušavaju ono što im je već dugo primarni cilj – da u krvi umore i raskomadaju Bosnu i Hercegovinu.

Taj cilj ne menja se od vremena njihovih ideoloških predaka u Drugom svetskom ratu. Sredstva i saveznici za postizanje takvog cilja se nisu birala pre osam decenija, ne biraju se ni danas. Milorad Dodik, šampion političke besprincipijelnosti i “preletač” broj jedan na Balkanu, na vlast u Banjaluci je došao, vredi se podsetiti, uz više američkih tenkova, nego što je imao poslanika u skupštini bosanskih Srba. A imao je ukupno dva poslanička mandata.

Danas je on glavni antiamerički jurišnik, glavna ruska uzdanica i fitilj kojim se još može zapaliti Balkan. Kremljovskoj politici više i ne treba. To je čovek koji je političku karijeru započeo u levo-liberalnom i antinacionalističkom Savezu reformskih snaga, koji je bio jedina proevropska alternativa nacional-populizmu koji se pripremao za rat u Jugoslaviji. Danas je Dodik glavni uzor svekolikom i još neporaženom četništvu i ultranacionalizmu na postjugoslovenskom prostoru.

Ko definiše hrvatsku politiku: Plenković ili Čović?

Zbog svega rečenog, ne čudi što je glavni Dodikov saveznik danas u Bosni, kriminalna i ustašofilska struktura okupljena oko HDZ-a BiH i njihovog potkapacitiranog lidera, Dragana Čovića. Ustaško-četnička koalicija protiv BiH, ali i protiv mira na Balkanu. Nacionalizam podmazan najgorim državno podsticanim kriminalom u današnjoj Evropi. Dodik nema problem što su ustaše najveći krvnici Srba. I Čović nema probem što se u temeljima entiteta koji je nastao 9. januara 1992. nalaze hiljade ubijenih i desetine hiljada proteranih Hrvata. Ukupno preko 90% bosanskohercegovačkih Hrvata je nestalo sa teritoije Dodikove paradržave. Ruski interesi i novac su im glavna dodirna tačka.

U javnosti se kao najspornije pokazalo prisustvo ambasadora Republike Hrvatske na Dodikovoj protivustavnoj svečanosti u Banjaluci 9. januara ove godine. Ambasador koji je na dužnosti od 2012. svakako nije neobavešten i nije toga dana zalutao u Banjaluku. Bio je uz ruskog jedini diplomatski predstavnik toga dana ispod Dodikovih skuta. Nema sumnje da se tamo nije pojavio na svoju ruku. Njegovom smenom nije ništa rešeno. Oni koji su mu dali nalog da se tamo pojavi ili oni koji su mu to odobrili – ostaju nepoznati. Glava te pogubne ideje, izvesno je, nalazi se u Zagrebu. Ali to nikoga ne bi trebalo da čudi.

Istoričar Hrvoje Klasić podsetio je na sve dogovore vrha HDZ-a sa Miloševićem, a onda i Karadžićem i ostalim liderima bosanskih Srba i to u vreme činjenja najgnusnijih zločina. (https://net.hr/danas/hrvatska/komentar-hrvoja-klasica-nakon-hdz-ovih-dogovora-s-milosevicem-i-karadzicem-zlocina-i-pljacke-zgrazanje-izazove-covicev-odlazak-na-rakiju/) U tom kontekstu, centralno pitanje jeste – definiše li hrvatsku susedsku politiku Andrej Plenković ili Dragan Čović?

Kada se pažljivo pročita Putinov intervju, za dva proruska i nacionalistička režimska lista u Beogradu, vidi se kojim biranim rečima, punim entuzijazma je govorio o saradnji sa Hrvatskom. Možda je u tom kontekstu i zanimljivije pitanje – ima li suštinskih razlika između sve nervoznijeg Plenkovića i kompromitovanog Čovića? Osim možda u stilu.

Januar 2019. pokazao je u kakvom problemu bi bila Bosna i Hercegovina i sa njom ostatak regije, da je Dragan Čović, uz svog stvarnog šefa Dodika, uspeo da uđe u Predsedništvo države. Agresivni postupci i fizičko nasrtanje na opozicione zastupnike u Saboru, poslednje je što bi se od odmerenog i anemičnog Andreja Plankovića očekivalo. Ali nervoza zbog nesposobnosti ili odsustva političke volje da odgovori na sve izvesniju rusku ekonomsku, političku i verovatno obaveštajnu penetraciju – postaje sve očitija.

Zna Plenković dobro koliko je “ruska veza” uticala na brzi slom njegovog prethodnika, Tomislava Karamarka. Najzad, ne bi trebalo zaboraviti da su oba jugoslovenska vladara i kralj Aleksandar Karađorđević i predsednik Josip Broz Tito sa posebnim podozrenjem gledali na vezu Moskve sa hrvatskom desnicom. Ovog snežnog januara 2019. kao u narodnoj izreci, svaka je zverka pokazala svoj trag. Posebno na protivustavnoj svečanosti u manjem bosanskohercegovačkom entitetu. Naizgled čudan trougao na relaciji Moskva-Zagreb-Banjaluka usmeren je protiv Bosne i Hercegovine, ali ozbiljno ugrožava i evropsku perspektivu regiona.

U svemu tome negativni doprinos je dala i desničarska hrvatska predsednica, Kolinda Grabar Kitarović. Posle sastanka sa njom, autoritarni turski lider je rekao da se zalaže za transformaciju dejtonske Bosne. Znajući Erdoanove veze sa Putinom i poslovne interese u Srbiji i Hrvatskoj, teško bi ta rekonstrukcija bila u interesu BiH. Pre bi Bosna i Hercegovina turskom lideru bila moneta za potkusurivanje u široj geopolitičkoj i ekonomskoj igri.

A Milorad Dodik sledeću Novu godinu možda i dočeka u Grudama, gde verovatno ima snažniju podršku nego u Banjaluci u kojoj samo jača represiju nad slobodnomislećim građanima. Uostalom, njemu su prihvatljivi i četnici i ustaše i liberali i fašisti i Amerikanci i Rusi… Sve što mu omogućava da drži ruku na budžetskim sredstvima i da nastavlja nesmetano pljačku i teror u svojoj paradržavi.

Pravda za sve žrtve Karadžić/Mladić/Dodikovog entiteta i u ratu i u miru.

(Avangarda)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga