LASLO VEGEL: Kakvo koplje, kakav štit?

Haotična prošlost – maglovite perspektive

Priredio: Laslo Vegel
31. avg 2013

Na obali

Pred sam sumrak sedim na rivi i, najednom, obuzima me sasvim čudna nostalgija. Nostalgija čoveka bez domovine.

Tišina posle odate pošte

Nije prošlo mnogo vremena od kako su u Čurugu predsednici Srbije i Mađarske zajedno odali poštu pred spomenikom mađarskim žrtvama retorzija s kraja 1944. i početka 1945. godine, a spomenik je već – oštećen. O tome, šta se zapravo desilo, mišljenja su različita. Neki tvrde da su se deca igrala, pa je tako došlo do ovog mučnog slučaja, drugi okrivljuju vremensku nepogodu, treći pak pretpostavljaju da je reč o namernom oštećenju. U krajnjoj liniji, nije to ni najbitnije, nego ona tišina koja je usledila nakon odavanja pošte dvojice državnika. Već tih dana sam slutio da će sve to da ostane na nivou jednog svojevrsnog političkog igrokaza, ako ovaj gest dvojice predsednika ne bude ubrzo propraćen i odgovarajućom društvenom akcijom, ako većinski mediji ne budu objektivno prikazali šta se desilo u Čurugu i Žablju pred kraj rata, i ako sve to ne budu ozbiljno tematizovali i stranački političari – treba pričati o tome, da bi društvo saznalo šta je snašlo vojvođanske Mađare i Nemce u jesen 1944. i u proleće 1945. godine.

Štit i koplje

Pre dve nedelje sam procenio da je završena kataklizma rekonstrukcije srpske vlade i da počinje idila njene rekonstrukcije. Vlada još nije formirana, ali će se za veoma kratko vreme postaviti nezaobilazno pitanje: dokle ova idila može da potraje? Na šta mislim? Na to da su najavljene promene praktično iscrpljene u međustranačkim pregovorima o razdeobama funkcija. Da bi se tokovi stvari u Srbiji promenili, bio bi neophodan novi društveni ugovor, bila bi neophodna, dakle, jedna takva unutrašnja obnova koja bi zatrpala mračne surduke prošlosti. Spektakularni, ali nedovršeni, odnosno prekinuti ofanzivni nastup protiv korupcije, kao i značajni pomaci u reševanju pitanja Kosova, povratili su donekle poverenje u vlast, međutim, haotična prošlost čini perspektive nadasve maglovitim. Srpski parlament je zaozbiljno proglasio četnike antifašistima. Pre nekoliko dana predsednik vlade Ivica Dačić položio je venac na grob Aleksandra Rankovića i tom prilikom se požalio da nekadašnji partijski lider i šef nekadašnje – vrlo ozbiljne – državne bezbednosti još nije rehabilitovan, iako je dotični politički ubijen jer je branio interese srpskog naroda. Ni reči o Golom otoku. Ni reči o Rankovićevim policijskim akcijama protiv manjina. U krugovima ozbiljnih istoričara nema spora da je Ranković bio okoreli progonilac četnika, i da je odigrao odlučujuću ulogu i u hvatanju četničkog vođe. U tom svetlu postavlja se teško pitanje: ko je antifašista i ko brani srpske nacionalne interese? Književnik Svetislav Basara piše da parlamentarne stranke ispod žita i izvan parlamenta koketuju sa ekstremistima. Sve češće možemo čuti rečenice protiv autonomije Vojvodine koje sablasno liče na Miloševićeve parole. Sve češće čujemo i čitamo izjave protiv javne upotrebe manjinskih jezika. Unutar vlade nadmeću se međusobno suprotne tendencije. Ponekad čak i u okviru govora ponekog ministra. U boljem slučaju reformističko koplje brani se nacionalističkim štitom. U gorem slučaju, koplja uopšte i nema. Deo nekadašnjih liberala aplaudira, jer računaju da je nacionalistički štit bolji od nacionalističkog koplja.

Poslednji mornar

Na terasi jednog kafea na rivi sedi čovek s dugom, pretežno sedom bradom, zuri u more i svaki čas se krsti. Ili samo ćaska s morem, i traži od njega oproštaj. Sedi tamo u plavo-belo prugastoj mornarskoj majici, sa dva crvena slova na grudima iznad srca: YU. Možda poslednji mornar nekadašnje Jugoslavije upućuje svoje molitve Bogu.

Nacionalni savet Mađara u svetu promena

Sa zabrinutošću pratim rasprave i komplikacije oko pitanja mađarske manjinske autonomije. Srbija se sporo, ali se ipak menja. Miloševićevsku brutalnu nacionalnu državu smenjuje ideja liberalne nacionalne države. Tu promenu bi morala da prati i koncept manjinske autonomije, tim pre, jer autonomiju za koju se zalaže Nacionalni savet Mađara, ne možemo nazvati autonomijom. Ne treba je potceniti, ali ni preceniti. Srpska liberalna nacionalna država se za sada samo rađa, ali se još nije rodila. Ne preostaje nam ništa drugo osim nade da će jednom preći Rubikon. Trenutno se unutar koncepta autonomije nadmeću grupe koje razmišljaju u nacionalističkom, i grupe koje razmišljaju u nacionalno-liberalnom sistemu vrednosti. Nacionalisti su, naravno, protiv manjinske autonomije, sa ključnim argumentom da ona slabi nacionalnu državu. Ali ako se baš mora, a mora se, neka je bude – nevoljno pristaju na ikebana-autonomiju na stolu nacionalne države. Nacionalni liberaali su popustljiviji, oni smatraju da se treba nagoditi sa manjinskim elitama, neka i one imaju svoje feude, što će reći da im treba prepustiti da vrše vlast unutar manjinskog sveta, pre svega u simboličkim sferama, u kulturnom životu i u medijima. Sve su glasniji, međutim, i oni koji smatraju da treba suziti ionaku krhke kompetencije nacionalnih saveta. Pri svemu tome Nacionalni savet Mađara je zadovoljan sobom, ne nagoveštava da će izaći s novim programom, ne zahteva nove kompetencije, verovatno iz bojazni da bi mogao lako da izgubi i one s kojima trenutno raspolaže. Ova samohvala je prilično protivrečna, jer – prema podacima iz poslednjeg popisa stanovništva – korpus mađarske nacionalne manjine se smanjio u do sada neviđenom obimu, iseljavanje je intenzivirano, što bi sve zajedno iziskivalo bar trunčicu kritičke samorefleksije. Paralelno sa promenama okolnosti, morao bi i nacionalni savet da se menja. Sad je čas da učvrsti svoje nadležnosti. Nadležnosti na prvom mestu i, potom, stečeni demokratski kapital Nacionalnog saveta Mađara. Da učvrsti sistem kočnica i protivtegova. A treba da odluči i to, hoćemo li stupiti putem feudalne, ili putem moderne, demokratske personalne autonomije. Stvar nadasve komplikuje i to što ni među manjinskim političarima nema konsenzusa u pogledu tipa autonomije. U poslednje vreme se sve više govori i o teritorijalnoj autonomiji, i vraća se u opticaj i sećanje na takozvanu „trostepenu” autonomiju. Gotovo je izvesno da se dve autonomije – nacionalna autonomija na personalnom principu i teritorijalna nacionalna autonomija – ne mogu zajedno realizovati. Treba, dakle, odlučiti. Ili jednu jačati i usavršavati, ili pak stupiti na jedan drugi put.

avgust 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga