LASLO VEGEL: Cenzura bez cenzora

O nadurenoj tišini i čvrstoj veri

Priredio: Laslo Vegel
26. apr 2014

O veri i strasti

Preminuo je Mirko Đorđević, sociolog religije i publicista. Retki vernik čiju jednostavnu, iskrenu veru poštujem. Bio je nedužni, naivno skeptični, skromni vernik što je danas prava retkost, danas, kad je tušta i tma onih koji se razmeću svojom verom, i u crkvu odlaze u skupocenim bundama, kao na modnu reviju. Često smo se sretali, u početku na manifestacijama Beogradskog kruga. Ova organizacija intelektualaca se suprotstavljala Miloševićevom režimu i bila je, razume se, izložena gnevu i gađenju zvaničnih medija. Nije to bio ni u kojem slučaju bezazlen poduhvat, opšte raspoloženje je bilo zloslutno, neretko smo ozbiljno računali i na najgore. Mirko Đorđević, zahvaljujući svom iskonskom stoicizmu, uvek je bio u stanju da ostane miran, staložen. Da li je poštovao nepredvidljive igre sudbine? Kao biblijski Jov, podnosio je svoju sudbinu. Uvek je bio tamo gde su izgledi na uspeh bili minimalni, i gde je bila neophodna čvrsta vera da bi se istrajalo. A to su osnovne osobine verujućeg čoveka – ostali samo odlaze u crkvu. Često smo poslednjih godina, širom Vojvodine, u Zrenjaninu, Kikindi, Novom Sadu, Pančevu, zajedno učestvovali u raspravama o regionalizmu. Uvek sam se pitao, zašto nas nekolicina branimo specifičnosti Vojvodine, kada njeni plaćeni funkcioneri trguju sa njima ili su one za njih tek predmet potkosurivanja, pogađanja. Posle ovih napornih, iscrpljujućih rasprava uzeo bi jednu cigaretu, podelio je na tri dela i popušio jednu trećinu. Nije bio u stanju da se odrekne ove strasti. I još nekih: pravde, časti, čiste savesti…

Dileme

Cajt Onlajn traži od mene tekst o Evropi. Međutim, brojne dileme mi sputavaju imaginaciju. Šta reći o Evropi posle Ukrajine? Zar sam i ovo morao da doživim? Vraćam se svojim Pričama iz donjih predela na čijoj je novosadskoj promociji Ivan Milenković ukazao na moje ambivalentno biće. Sve više uviđam da je bio u pravu. Kao u čoveku sa rubnih područja živela je u meni nekakva averzija, donekle čak i odbojnost prema Evropi. Nisam nikakav evroskeptik, ali moram priznati da nisam računao na ovakvu Evropu.

Demoni u Srbiji

Citirao sam 2008. godine savet Danila Kiša mladom piscu. „Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve!” Posle pet, rekao bih histeričnih godina, priznajem da sam bio naivan. Danas je oduševljenost delom Danila Kiša pomodna stvar, ali njegove savete treba oprezno propustiti pored uha. Na to sam ukazao pre nekoliko meseci u Subotici na jednoj konferenciji posvećenoj Danilu Kišu. Moj iskaz je sa brojnim primerima potvrdio univerzitetski profesor Mihajlo Pantić. Nema broja seminarskim radovima, doktorskim disertacijama o Danilu Kišu, pa ipak je konformizam mejnstrim u našoj književnosti. I to je tačno. Mladi pisci u privatnim razgovorima gunđaju, često su i oštriji u procenama nego što sam ja, ponekad imam i utisak da preteruju, pa pokušavam da ih navedem na umerenija stanovišta, da ne bi jurili glavom kroz zid. Potom primećujem da na javnoj sceni ćute. Neobična je ta nadurena, roptava tišina. Kiš bi, naravno, odbacio ovu vrstu opsenarstva. Na njega sam se pozivao kad sam i u višestranačkom sistemu predlagao uvođenje cenzure. Danilo Kiš je to isto predložio u razdoblju socijalizma, jer je smatrao da je to poštenije od podmukle autocenzure i partijsko-komitetskog „ubeđivanja”. Godine 1998. sam ozbiljno mislio da treba uvesti višestranačku institucionalizovanu cenzuru: predložio sam da na lokalnom, pokrajinskom, republičkom nivou, ili na nivou manjinske zajednice, stranka koja osvoji vlast, imenuje cenzorsku službu u okviru svog feuda. Jer inače bismo se našli u posve apsurdnoj situaciji. Prema analizama evropskih institucija koje se bave monitoringom medija, pitanje slobode štampe u Srbiji nije rešeno. To niko i ne osporava, jedino što pri tom svaka stranka pere ruke i ponavlja da dušu daje za slobodu štampe. Ni vlast se ne trudi da demantuje zaključke ovih stručnih institucija, što znači i to da priznaje postojanje cenzure, ali se na kraju ispostavlja da nema cenzora. Šta sad da mislim? Jedino da u Srbiji cenzuru obavljaju tajanstveni duhovi.

Dve stranke desnog centra u zagrljaju

Koliko se sećam, na jednom javnom sastanku kružoka Naplo, primetio sam da bi sa stanovišta opšteg pogleda na svet, koalicija Srpske napredne stranke i Saveza vojvođanskih Mađara bila posve logična, jer obe stranke vide sebe na desnom centru. Kad je jedan od funkcionera Saveza vojvođanskih Mađara oštro protestovao protiv ove kvalifikacije, u kojoj inače nije bilo nikakve zle namere, jer i u Parlamentu Evrope ove stranke čine najveću, dakle narodnjačku frakciju, i među njima se nalaze i sasvim simpatične stranke koje su privržene autentičnim konzervativnim tradicijama. Takva je, na primer, stranka Angele Merkel, CDU/CSU. Uostalom, smatram da bi bilo od velike koristi ako bismo imali jednu meritornu, merodavnu stranku desnog centra koja bi možda bila u stanju da nas bez lomova – bez loma kičme – uvede u kapitalizam. Ne u ovaj, naravno, u kojem se sad nalazimo. Tada se taj stranački funkcioner vehementno okomio na mene rekavši da Savez vojvođanskih Mađara nije stranka levog centra. Sad, međutim, predsednik te stranke, Ištvan Pastor, u intervjuu za nedeljnik Novi magazin – ne prvi put! – svoju stranku identifikuje na desnom centru. I dodao, da su baš zbog toga razlike između Saveza vojvođanskih Mađara i Socijalističke partije Srbije, ili Demokratske stranke, veće nego razlike između Saveza vojvođanskih Mađara i Srpske napredne stranke. Ne sumnjam da je bila potrebna i izvesna hrabrost da se to ovako kaže, mnogi će na to praviti kiselo lice, malo će možda i zakerati, ali određenje je tačno, i ne razumem iznenađenost tipa otkud sad SVM u koaliciji sa SNS? Partijski lideri su okrenuli leđa nemiloj radikalskoj prošlosti, objasnivši staloženo da se naprednjačka elita promenila, pa je samim tim i prirodan susret dveju stranaka na desnom centru. A roditelji mladih mađarskih rezervista, palih na hrvatskim ratištima, mogu i u buduće da polažu bukete cveća na grobove svojih sinova. Ko im to brani? Niko. Molim lepo. A onim nesrećnicima koji su se u devedesetim godinama našli na ulici, a posledice gubitka posla trpe i danas, nekako nije razumljiva ta pragmatična politika. Decenije protiču, a iste situacije se ponavljaju. Na jednoj strani su dobre ili loše politički dvosmislene nagodbe, a na drugoj strani su poniženi ljudi. Da li se politikom naziva bezosećajnost prema ljudskim sudbinama?

april 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga