VUK DRAŠKOVIĆ: Kao okovani prometej

Nepriznavanjem kosovske stvarnosti, međunarodnih odluka i presuda o statusu Kosova, Srbija je, već dve decenije, kao onaj Eshilov Prometej, prikovana za stenu iluzija i samoobmana

07. avg 2020

Zbog Kosova, Srbija je daleko od EU i sve je udaljenija. I ostale prepreke, na koje ukazuju iz Brisela, od vladavine prava i stanja u medijima pa do umnožavanja neofašističkih grupa i „malignog uticaja Rusije“, izviru iz „odbrane Kosova“.

Nepriznavanjem kosovske stvarnosti, međunarodnih odluka i presuda o statusu Kosova, Srbija je, već dve decenije, kao onaj Eshilov Prometej, prikovana za stenu iluzija i samoobmana.

Skriva se ili krivotvori istina o izgubljenom Miloševićevom kosovskom ratu protiv NATO alijanse, o svemu što je ratu prethodilo, o kapitulaciji potpisanoj u Kumanovu, o zločinima nad kosovskim Albancima zbog kojih je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, kojom je državi Srbiji oduzeto Kosovo, usvojena po Sedmom poglavlju Povelje UN i legalizovano NATO bombardovanje. Kao po dogovoru, već dvadeset godina, i vlast, i opozicija, i Crkva, i SANU, sav ratni i propagandni aparat Miloševićeve Srbije, skoro svi mediji, propovedaju takozvanu „post istinu“. Ništa se nije desilo onako kako se desilo. Sve je obrnuto. Samo su albanski teroristi počinili strašne zločine nad Srbima, NATO agresija je ničim izazvana, nije bilo kumanovske kapitulacije, a Rezolucijom 1244 garantovan je suverenitet Srbije nad Kosovom, kako i piše u preambuli Ustava, a potvrđuje Rusija.

Zavedena tom horskom „propagandom“, većina ljudi u Srbiji veruje da samo status Kosova, kao pokrajine u sastavu Srbije, može biti tema svakog dijaloga, pa i ovog najnovijeg, između Srba i Albanaca, jer Srbija ne pregovara sa državom Kosovom, nego sa svojom privremeno odmetnutom pokrajinom!

Ljudi ne znaju da su, saglasno Rezoluciji 1244, pregovori o konačnom statusu Kosova vođeni i završeni u Beču, još pre 14 godina. I da je status Kosova određen Ahtisarijevim dokumentom.

Nikada taj dokument nije predstavljen u parlamentu Srbije, na sednici Vlade ili SANU, niti je o njemu pokrenuta rasprava u studiju neke televizije sa nacionalnom frekvencijom, na stranicama bilo kog štampanog medija. Anatemisani su i predati zaboravu i Ahtisari, i bečki pregovori, i sve što je prethodilo pregovorima.

Malo ko u Srbiji danas zna da je Marti Ahtisari bečke pregovore vodio kao predstavnik generalnog sekretara UN, uz obavezu da se pridržava ključnih smernica međunarodne Kontakt grupe: Nema povratka na stanje pre 10. juna 1999, nema podele Kosova, nema ujedinjenja Kosova sa Albanijom! Koliko ljudi u Srbiji zna da je, kao članica Kontakt grupe, i Rusija glasala za te smernice? I da je, u samoj završnici bečkog samita, zatražila trgovinu: Nezavisnost Kosova za isti takav status „ruskih Kosova“ – Osetije, Pridnjestrovlja, Abhazije… Trgovina je odbijena, a Rusija je zapretila vetom ako Ahtisarijev dokument bude upućen Savetu bezbednosti UN na usvajanje.

Albanci su prihvatili Ahtisarija pod snažnim pritiskom SAD i EU, a naročito Vašingtona. Odrekli su se mnogo čega i pristali na mnogo šta. Odrekli su se svoje nacionalne zastave, grba i himne, programa o ujedinjenju Kosova sa Albanijom. Prihvatili su da na celoj teritoriji Kosova srpski jezik i ćirilica budu ravnopravni sa albanskim jezikom i pismom. Da se formiraju nove opštine sa srpskom i nealbanskom većinom. Da se uspostavi i Asocijacija (zajednica) srpskih opština. Da se Srbima na Kosovu garantuje i državljanstvo Srbije. Da sve pravoslavne crkve i manastiri, kao i njihovi zemljišni posedi i celokupna imovina, budu „svojina Srpske pravoslavne crkve, sa sedištem u Beogradu“. Da crkve i manastire obezbeđuje specijalna i mešovita srpsko-albanska policijska jedinica, čiji komandant mora biti Srbin. Da se oko 40 crkava i manastira formiraju „zaštićene zone“, u koje se Albanci ne smeju naseljavati, niti u njih zalaziti. Da se Srbima garantuje, najmanje, deset poslaničkih mandata u parlamentu Kosova i dva ministarska resora u vladi…

Dosta toga još zagarantovano je Srbima i, ubrzo, potvrđeno i Ustavom i zakonima Kosova. Ahtisarijevim dokumentom Kosovo je steklo pravo na članstvo u međunarodnim organizacijama, ali bez obaveze Srbije da prizna državu Kosovo.

Ahtisari je u Beogradu razapet na krst. Uz isti rečnik istih „patriota“, koji je korišćen i kada je kamenovan „Plan Z-4“ za tadašnju Srpsku Krajinu u Hrvatskoj. Taj „patriotizam“ uzrokovao je nestanak Krajine i egzodus Srba iz Hrvatske. Niko nije odgovarao za tu nacionalnu tragediju. Vinovnici sloma i poraza „odbranu“ mrtve Krajine nastavili su crkvenim parastosima i molebanima za ubijene i prognane Srbe. Nekažnjeni i osiljeni, po krajiškom scenariju oni „brane“ i Kosovo.

I Međunarodni sud pravde potvrdio je nezavisnost Kosova. Šta se, zapitajmo se, može desiti, a već se tako nešto i najavljuje, ako kosovski Albanci pocepaju Ahtisarijev dokument i proglase federaciju sa Albanijom? U državnoj zajednici sa Albanijom, koja je u NATO alijansi, Kosovo bi, automatski, ušlo u sve međunarodne organizacije. Šta, u tom slučaju, može da učini Srbija? Samo jedno od ovo dvoje: da uđe u novi rat za Kosovo ili da, uz parastose i protestne mitinge, poriče i tu novu stvarnost. Teško je zamisliti da bi se vojske Rusije i Kine uključile u boj za Kosovo. A i kada bi se to desilo, Srbija bi postala balkanska Sirija.

(Antena M, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga