Vojvođanska sela: Na granici egzistencije

Opstanak u ruralnim naseljima najviše zavisi od istrajnosti pojedinca

10. jul 2021

Ima li života na selu je višedecenijsko pitanje koje najčešće zavisi od opredeljenja pojedinca, od postojećih mogućnosti, resursa i istrajnosti. Iako je, prema mišljenju poljoprivrednika i stručnjaka, koji su govorili za naš medij, država dužna da motiviše i obezbedi uslove za opstanak sela, u praksi su postojeći podsticaji države gotovo nikakvi. Iako je vrednost zemlje sada velika, što omogućuje meštanima da ulažu u nju ili da je prodaju, mnogi se opredeljuju za odlazak, dok uvek ima i onih koji se vraćaju na selo.

Prema rečima naših sagovornika, Srbija bi trebala da opredeli bar 30 odsto budžeta za poljoprivredu, jer se zbog odumiranja sela postavlja ozbiljno pitanje ko će nam proizvoditi hranu. Ulaganja u infrastrukturu su minimalna, a meštanima mnogo toga nedostaje, od kanalizacije preko javnog prevoza, adekvatne zdravstvene zaštite i edukacije.

Uprkos tome, kvalitet života za porodicu je daleko bolji na selu, nego u gradu, ukoliko postoje izvori prihoda. Takođe, „na zapadu je odavno prisutan trend da siromašni slojevi stanovništva žive u gradovima, a oni sa srednjim ili višim životnim standardom živi u ruralnim sredinama“.

Obaveza države da obezbedi izvesnost opstanka na selu

Poljoprivredni proizvođač Miroslav Kiš sa svojom porodicom živi u Verušiću. Poslednjih pet godina se njegova delatnost sa ratarstva proširila i na stočarstvo, govedarsku proizvodnju, a kako kaže za naš medij, svoj posao nastoji prilagoditi evropskoj praksi.

Iako navodi da je opredeljenost najvažnija da bi se neko bavio ovim poslom, podseća da je uloga i obaveza države da obezbedi određenu izvesnost i kontinuitet podsticajnih mera.

„Za to postoje neki budžeti koji moraju biti realni, da mogu da se realizuju, da ne bude da se prenose obaveze iz jedne godine u drugu, pa treću. I bez toga su mnogi na granici egzistencije“, kaže Kiš.

On smatra da su državni podsticaji bitni i da bez toga neće biti „više i bolje“, kao i da se situacija razlikuje od sredine do sredine i drugih prilika.

„Država bi trebala da motiviše opstanak ljudi na selu, ali s obzirom na finansijska izdvajanja i način na koji to sve funkcioniše u ovim našim prilikama, smatram da je sve to nedovoljno i da je manje-više simbolično“, upozorava Kiš.

Podseća da je nekada na selu bilo više optimizma jer su meštani mislili da, kad budu korisnici pretpristupnih fondova, da će imati više sredstava, da će to biti vidljivo, i da će šira populacija biti korisnik toga.

„A sada vidimo da to nije tako, da je toga nedovoljno, da su to mali iznosi koji se svode samo na pojedince, za mali broj ljudi, pa nismo više optimisti“, navodi Kiš.

Uprkos sve većoj depopulaciji u ruralnim naseljima u Vojvodini, Kiš smatra da je dobro što je vrednost zemlje „nerealno velika“, i da je u trendu porasta.

„Tržište zemlje postoji, a na to je uticala i restitucija i generalno trend u čitavom svetu, jer je u pitanju resurs koji je neobnovljiv i nema ga više nego što ga je bilo, bilo da je reč o vodi, vazduhu ili zemljištu. Zbog toga je opravdano ulagati u zemlju, dok neki prodajom zemlje mogu rešiti stambeno ili neko drugo pitanje“, smatra Kiš.

Podseća da je trend u regionu i u čitavom svetu, pa tako i kod nas takav, da sposobni, ambiciozni i vredni odlaze u uređenije sisteme gde će njihov trud neko vrednovati i platiti.

„To se sigurno odražava i na našu ekonomiju, a to će se i u budućnosti sve više iskazivati“, ocenjuje Kiš.

Mladi odlaze zbog školovanja, ali se neki i vraćaju

Višedecinijska je tema da mladi zbog školovanja odlaze sa sela jer u manjim sredinama nema srednjih ili viših školskih ustanova, ali se nekada kao i sada pojedinci vraćaju – oni koji veruju u selo i koji žele da vode takav način života, kaže Kiš i dodaje da je retkost da je to opravdano i sa ekonomske strane, jer se takvi ljudi retko vraćaju.

Prema Kišovim rečima, ne postoji puno izbora za biznis, osim za one koji su tako opredeljeni i žele da žive u zdravijem, prirodnom okruženju u odnosu na asfalt, urbano, soliter i zgradu.

„Da li je to poljoprivreda, seoski turizam, zdrava hrana, ili IT poslovi koji se danas mogu raditi onlajn, ali to su retki slučajevi. Međutim, sve je to nedovoljno, jer za to treba da postoji podrška čitavog društva, standard, industrija koja može to da podstiče, razvija, da se stvara takav ambijent“, smatra Kiš.

Dodaje da oni koji su proveli svoj radni vek okruženi prirodom, manje žele da svoje stare dane, iako imaju ekonomskih mogućnosti, provedu u nekom staračkom domu.

„Oni su prepušteni sebi dok mogu, a kad ne mogu, „ugase se“ i odu, prepušteni su svojim najbližima ili komšijama“, kaže Kiš.

Prema njegovim rečima, ništa veliko se na selu ne menja, nego se preslikava iz decenije u deceniju.

„Razna politika obećanja se uvek potežu obično pred neke izbore, onda se opet zaborave, a kad se desi neka prirodna nepogoda, poput poplava, onda se nešto pokrpi i posle se prepusti onima koji tamo žive“, podseća Kiš.

Porodica Kiš ima četvoro dece, dvoje studenata i po jedno dete u srednjoj i osnovnoj školi, a kako kaže, za vreme zatvaranja, tokom korona virusa, vreme ih je jače povezalo.

Ovaj poljoprivrednik se nada da će njegova deca jednog dana preuzeti njegov posao, iako se školuju u drugim sredinama i govore više jezika.

„Nisam siguran da ću uspeti da im objasnim zašto radim ovaj posao na način na koji ga radim, a koliko ću biti uspešan u tome – pokazaće vreme“, smatra Kiš.

Podsticaji države nedovoljni, ulaganja u infrastrukturu nikakva

Šef departmana za agrarnu ekonomiju, profesor dr Rade Popović sa Ekonomskog fakulteta Subotica kaže za naš portal da su dva elementa ključna za ostanak ljudi u ruralnim područjima: radna mesta i dobra infrastruktura.

„Bez radnih mesta na selima i bez redovnih prihoda, mladi su prisiljeni da potraže bolje uslove života u urbanim sredinama. Infrastruktura obuhvata kako putnu, informaciono-komunikacionu, ali i institucionalnu podršku, odnosno uslugu ruralnom stanovništvu“, navodi Popović.

On podseća da su subvencije u poljoprivredi nedovoljne i da su uglavnom ostale zarobljene u idejama iz nekog ranijeg perioda.

„Na primer, poljoprivrednik danas dobija subvenciju od 4.000 dinara po hektaru za površinu do 20 hektara po porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu (PPG), a približno tom iznosu plati porez državi i naknadu za Vojvodina vode. Postoji i čitav niz subvencija za stočarsku proizvodnju, kao i za investicije, ali njihova struktura i obim nisu dovoljni za ubrzani stimulans razvoju poljoprivrede i ruralnih sredina“, smatra Popović.

Tržište kupoprodaje poljoprivrednog zemljišta je transparentno i svaka transakcija je javno vidljiva u registru cena nepokretnosti, kaže Popović i dodaje da je drugi daleko veći segment tržišta poljoprivrednog zemljišta tržište zakupa, gde ne postoji precizna evidencija, ali je jasno da se veliki obim poljoprivrednog zemljišta u Srbiji nalazi pod godišnjim ili višegodišnjim ugovorima o zakupu.

Popović napominje da je sve više napuštenih kuća i imanja i da je proces smanjivanja broja poljoprivrednih gazdinstava naša stvarnost.

„Sve manji broj ljudi pronalazi svoje zaposlenje u poljoprivredi, pri čemu se obrađuju uglavnom iste površine ukupnog korišćenog poljoprivrednog zemljišta, dok potrebe za kapitalom značajno rastu. Posledica toga je rast materijalnih resursa, kao i rast obima proizvodnje po prosečnom poljoprivrednom gazdinstvu“, smatra Popović.

On objašnjava da se danas u Vojvodini, u svakom selu mogu sresti poljoprivrednici čije radno mesto podrazumeva kapital veći od 1 miliona evra.

„Poljoprivrednik koji se bavi ratarstvom i obrađuje 100 hektara, on u suštini upravlja sa imovinom od 1 miliona jer svaki hektar vredi oko 10.000 evra. Ako se tome doda i pripadajuća mehanizacija od 200 do 300  hiljada evra, pa obrtni kapital da bi se pokrenula proizvodnja, onda nam je jasno da retko gde u ostalim privrednim granama imamo tako skupo radno mesto. Mala gazdinstva se okreću uglavnom povrtarskoj i voćarskoj proizvodnji kako bi obezbedili dovoljno dohotka za porodicu“, kaže Popović.

 Profesor navodi da porodice koje su uspele da povećaju površine koje obrađuju ili da značajno uvećaju svoja osnovna stada mogu da ostvare dovoljno dohotka za život i imaju budućnost.

„Porodice gde su deca nakon školovanja ostala zbog posla u urbanim sredinama, nažalost nemaju naslednike i njihova perspektiva je u napuštanju poljoprivredne proizvodnje i iznajmljivanju zemljišta drugima koji nastavljaju da se bave proizvodnjom i imaju naslednike“, objašnjava Popović.

Dodaje da, u slučaju da poljoprivrednici na vreme planiraju prenos poljoprivrednog gazdinstva na novu generaciju, oni tada sebi obezbeđuju u suštini miran, materijalno situiran ostatak života uz brigu od strane svog potomstva.

Kvalitet života za porodicu je daleko bolji na selu, nego u gradu, naravno ukoliko postoje izvori prihoda, kaže Popović i dodaje da je za porodice sa malom decom neuporedivo lakše vaspitavati tu decu uz prisustvo starije generacije.

„Na zapadu je odavno prisutan trend da siromašni slojevi stanovništva žive u gradovima, a stanovništvo sa srednjim ili višim životnim standardom teži da živi u ruralnim sredinama, udaljenim često i do 100 kilometara od radnih mesta“, kaže Popović.

Šta očekuje mlade preduzetnike na selu?

Predstavnica civilne organizacije Zelena Mreža Vojvodine Olivera Radovanović kaže da je ove godine za poljoprivredu opredeljeno 46 milijardi dinara.

„Dva stuba Zajedničke poljoprivredne politike EU su direktna plaćanja i ruralni razvoj. Kod nas se 46 milijardi deli na direktna plaćanja u iznosu od 25 milijardi, a 11,5 na mere ruralnog razvoja. To je suma od 36,5 milijardi. Gde ide resto od 9.5 milijardi, meni nije poznato, navodi Radovanović.

Napominje da iz medija saznajemo da „ima i raznih marifetluka i lažnih poljoprivrednika i postoji osnovana sumnja da novac ne stiže tamo gde treba“.

“Dolazimo u situaciju da će nam stočarstvo, zbog izostanka podrške u proizvodnji i plasmanu polako nestati. Mladi su nezadovoljni kašnjenjem isplata, papirologijom i dvostrukim standardima prilikom dodele subvencija. Svota od 11.5 milijardi nije dovoljna za razvoj sela u Srbiji. Po mom skromnom mišljenju, Srbija treba da opredeli bar 30 odsto budžeta Srbije za poljoprivredu“, smatra Radovanović.

Ona podseća da na pijacama Novog Sada i Beograda, najveći deo ponude povrtarske proizvodnje nije iz Srbije nego iz uvoza, pa se postavlja ozbiljno pitanje ko će nam proizvoditi hranu.

Prema njenom mišljenju, država nema adekvatan program za razvijanje porodičnog biznisa zbog čega mladi odlaze, a nedostaju i mnogi drugi sadržaji koji bi doprineli boljim uslovima života na selu.

„Najčešće ne postoje domovi kulture sa prikladnim sadržajem za mlade, nemaju mogućnost školovanja, najčešće nema apoteka, ambulanti, dobar javni saobraćaj između sela i gradova, nama edukacija za dodatna znanja i veštine, previše se politika meša u svaki segment života“, smatra Radovanović.

Moguće je pokrenuti samostalan biznis na selu u okviru multifunkcionalne poljoprivrede, to jest, proizvodnje domaće prerađene hrane, razvoja smeštajnih kapaciteta i agroturizma, kaže Radovanović i dodaje da se mladi u tom slučaju suočavaju i sa drugim problemima kao što su plasman proizvoda, porezi, socijalno osiguranje, penziono, ekonomska slabost potencijalnih potrošača, i drugo.

Radovanović upozorava da ceo Banat pati od nedostatka pijaće vode koja je zagađena, a da u najvećem broju sela nedostaje osnovna infrastruktura.

„Nedostaje kanalizacija, javni prevoz, odvoženje smeća, nedostaju sadržaji iz oblasti kulture, biblioteke, adekvatna mesta za okupljanje mladih i starijih, nedostaju sportski tereni, loš je internet, siromašni su da kupuju opremu koja bi im omogućila IT znanja“, podseća Radovanović.

 Međutim, dodaje da ipak ima lepote u seoskom krajoliku i miru.

“S druge strane, prednost života na selu je proizvodnja hrane. Proizvodnja zdravstveno bezbedne hrane će sve više i jeste sve više u fokusu intersovanja i tu je svakako prednost življenja i ostanka na selu“, smatra Radovanović.

(Slobodna reč)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Glad
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga