VOJIN IVKOV: U limbu političkih opijata više nas ništa ne radi

Iz kvarta: Mi samo stojimo sa strane

Priredio: Vojin Ivkov
23. maj 2020

U lokalni folklor mog kraja spadaju i narkomani i političari. Jedni i drugi su tu od kada znam za sebe, i jedni i drugi mi žicaju za pare, podjednako dobro lažu i jedni i drugi su navučeni. Jedni na moć, a drugi na pokušaj života. Političari su pokrali snove, a dileri su popunili prazninu. Narkomani su nusproizvod njihove rabote. To još i nije najgori produkt koji je izašao iz ovog dogovora. Najgori smo mi, koji smo nemo prihvatili njihovo postojanje i ponašanje.

Sprat prvi: radnik na pogonu, kontroverzni biznismen i porodica sa detetom, jednim.

Sprat drugi: kafanski svirač, sledbenik neke desničarske frakcije i profesor.

Sprat treći: novinar, daktilografkinja i porodica sa decom, komada dva.

Sprat četvrti: član neke vladajuće stranke, umetnica, mesar.

Ovako bi izgledala struktura ljudi, dodaj-oduzmi, koja je živela, a ne samo koristila za spavanje stanove u mom kvartu. Red šljakera, red umetnika, red kontroveznih biznismena i politički pijuni, oni vladajući i oni koji su kao protiv njih. Možda je sa namerom tako naseljavano, ne znam, ali mi je drago što sam imao priliku da zavirim u sve te živote. Dugo mi je to bila jedina prilika da vidim sveta. Mislim da sam sa punoletstvom prvi put izašao iz zemlje. Ali i taj svet je morao doći kod nas, u slučaju mog kvarta, došao je u vidu droge. Nije postajala mogućnost da se pojavi u vidu maslinove grane, rat je bio.

Taman smo se razilazili sa učiteljicom, sretni što ćemo dobiti nastavnike, taman je leto došlo, taman sam dobio novi patike za basket i taman je komšija rešio da prvi put isproba iglu u mom ulazu. Krenuo sam na basket, da pokažem nove patike, kada sam ga u prizemlju ugledao kako pokušava da održi glavu uspravnom. Mislio sam da mu se slošilo, prišao mu. Kulturno mi je rekao da se teram u tri lepe.

U srednjoj je već bilo normalno da viđamo ljude kako se rade po budžacima. Ti prizori su postali deo svakodnevice. Do te mere, da je za ručkom bilo sasvim u redu pričati o školi, poslu i ko se overio. Ne baš tim redosledom, ali da, tako je išla priča. Folklor se uveliko bio nametnuo, bio je to političko – narkomanski. Često nisam video razliku. Sa većim prilivom droge u kvart dolazila su i veća previranja u politici. Bio je period kada sam bio ubeđen da je svako u komšiluku na neki način povezan sa drogom. Da li kao korisnik, diler ili ima nekog u svojoj bliskoj okolini ko se skinuo ili se skida. Odlazak u centar bi nam izgledao kao odlazak u Zapadnu Evropu. Da li su dobro krili ili tamo siromaštvo i narkomanija nisu bili prisutni ni priznati od strane stanovnika starog nam grada? Rubovi gradova su uvek bili plodno tlo za eksperimente na društvu. Kako od strane političara, tako i od strane mafijaša. Ako mi pokažete razliku, plaćam pivo.

Do upisa na faks sam sahranio desetak prijatelja. Sve sahrane su nosile isti miris. Kroz uvek malu grupu ljudi, okupljenu oko rake, širio se težak vonj neispunjenih snova, roditeljskog razočaranja i mog pitanja, šta bi bilo kad bi bilo. Na svakoj sahrani sam po komad Srbije bacao u raku. Izgledale su mi kao da su nezasite, da ih možeš stalno puniti zemljom, a da neće ni do pola doći.

Po kvartu si mogao pratiti upliv nove droge i dilera po količini novih grafita. „Sloboda Šešelju“, „Crna ruka“, „Srbija Srbima“ – sve su to bili vesnici novih previranja u mikrokartelu, na rubu Novog Sada. Znaju svoju demografsku grupu, otud i te parole.

Teško je skinuti se sa droge, još teže sa politike. Za jedno se već neko vreme koristi metadon, a za drugo, iskreno ne znam šta se koristi. Višegodišnje korisnike sam viđao skinute sa droge i sa novim načinom života, ali skinute višegodišnje političare nisam nikada. Gledao sam redove ispred metadonskog centra, ljude koji pokušavaju da se skinu, a uporedo su se stvarali redovi ispred novih stranaka, političari su pokušavali da se navuku. Neki tamo ljudi su menjali ideologije, ali su ostali verni prizvuku moći. Često se metadon kasnije koristio kao moneta po komšiluku: za određeni broj kapi, dobijaš određeni paket dopa. Političari isto tako rade, samo sa glasačkim telom i uticajem. Što veće glasačko telo, to veći paket dopa, oprostite, moći.

Narkomanija jeste bolest, ali i želja za vladanjem jeste bolest. Mi samo stojimo sa strane i gledamo bolesnike, a ništa ne preduzimamo. Mi smo ti koji hranimo njihovu bolest. Sa normalizacijom tog folklora, došlo je i do normalizacije ludila. Upliva velikih količina droge i stranaka. Počeli smo vešto plivati u limbu političkih opijata, više nas ništa ne radi. Toliko smo se kao društvo navikli na servirane nam opijate da nas teško bilo šta može pomeriti sa mesta. Bakljade protiv naroda, paljenje kuće novinara, pad helikoptera, rušenje gradova, uništavanje reka, hapšenje neistomišljenika, raspirivanje rasizma… Sve mi to lako prihvatamo, jer smo se navikli na davno uslovljen folklor, jeftina politika plus jeftina droga jednako je, jeftina radna snaga, htedoh reći, jeftin narod.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: RIK
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga