VOJA ŽANETIĆ: Šta ćemo sa pokvarenim autobusom

"Tamo gde nema mladosti, nema mnogo ni smeha, ako ćemo pravo"

02. maja 2019

„Mislim da mi postavljamo jedno, za sada zasluženo pitanje, a to je – da li treba da nas vode ljudi, koji nas vode? Odgovor može da bude da ili ne. Ali da preformulišemo to. Da li treba ovaj vozač da vozi ovaj pokvareni autobus? Odgovor može biti ne treba ovaj vozač da vozi ovaj pokvareni autobus. Dobro, važi. Neka drugi vozač vozi ovaj pokvareni autobus. Ali, šta ćemo sa autobusom? To je meni glavno pitanje“, kaže u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) Voja Žanetić satiričar i predavač na Fakultetu za medije i komunikacije.

Žanetić: Neko mi je „ukazao“ na to da smo mi jako dobro raspoloženi kada radimo emisiju (satiričnu emisiju PLJiŽ koju za N1 radi zajedno sa Dragoljubom Mićkom Ljubičićem i Dražom Petrovićem, prim. red.). Onda sam ja njemu uzvratio konstatacijom da se mi toliko ovih šašavih vesti nagledamo tokom pripreme – njih 30 – 40 u proseku nam dostavi naš novinar Boris Husović – da smo presrećni kada dođe kraj tog mučnog procesa. Ostane nam još sat vremena snimanja do kraja muke, pa smo zato dobro raspoloženi.

Nisam imao ideju da je skupljanje nedeljnih događaja, i uopšte dnevno praćenje politike, takav kuluk. Time se ne bavim godinama, odnosno kada se bavim, bavim se ovlaš, koliko mi treba da spremim kolumnu. Sada mi postaje potpuno jasno zašto je, možda čak od slobode informisanja, mnogo važnije zdravstveno osiguranje informatora, ljudi koji se bave tim poslom. To je zaista nemoguć tempo. Divim se pravim novinarima, sve više.

RSE: Emisija deluje vrlo spontano. Koliko se držite unapred pripremljenog scenarija, a koliko ima improvizacija? Vaš zarazni smeh je improvizacija ili ne?

Žanetić: Mićko (Dragoljub Ljubičić, satiričar, prim. red.) i ja se najčešće samo načelno dogovorimo šta će da bude tema njegove imitacije. Dogovorimo se šta su teze, nekada čak ni to. I onda je za mene iznenađenje šta će on reći. Mi imamo probu pre nego što će početi emisija. Naš dogovor je da on ne sme da mi čita one delove koje je napisao, a za koje on zna da ću se ja na to smejati. Već dvadeset i nešto godina radimo zajedno i on zna šta je meni smešno, a i ja znam šta on može da napravi, pa jedva čekam da to čujem. Tako da je to posledica toga.

Jednom prilikom mi se desilo da sam zajedno sa njim pisao Anu Brnabić (imitacija predsednice Vlade Srbije, prim. red.). Tada je sve bilo u redu jer Mićko čita normalnim glasom šta će da kaže, pa to popravljamo… I ja tada nisam imao u glavi zvuk „njegove“ Ane Brnabić. A kada sam na snimanju čuo kako to zvuči, te reči koje smo zajedno napisali, tada mi je to bilo urnebesno smešno. Dakle, u prilici sam da Mićkove imitacije čujem prvi put, kao i gledalac. Ja sam zapravo reprezent, ambasador gledalaca u studiju.

RSE: A ko vam je najomiljeniji lik, osim „najomiljenijeg lika“?

Žanetić: Volim njegovo kraljevstvo veličanstvo, princa Aleksandra, odnosno njegovu karikaturu koju Mićko napravi. Ta osoba je „rendom“ izgovarač reči. Nemaš ti neku Bog zna kako jasnu ideju šta će iz te glave izaći sledeće, onako kako ga je Mićko postavio.

RSE: Kakva je uloga satire u Srbiji danas? Da se lakše preživi, da li je to kolektivna psihoterapija ili ventil dobrodošao vlastima?

Žanetić: Možete da je posmatrate kako god hoćete. Najbolju podlogu za definiciju sam dobio od moje stare urednice iz Tik Taka (popularan časopis za mlade, prvi broj izašao 1969. godine, prim. red.), sreli smo se u samoposluzi pre neki dan. Ona mi je rekla: „Jao Vojo, mnogo Vam hvala za to što vi radite. Toliko je relaksirajuće nasmejati se svemu tome“.

Ne znam šta je baš tačno mislila pod time, ali mogu da pretpostavim. Toliko se ljudi osećaju odrođeno od svega toga: kao da je neki vraški politički „ejlien“, pozicioni ili opozicioni, kako god hoćete, ali sigurno više pozicioni, uhvatio da se tu nešto šunja oko njih. Ideja da se tome strašnom mogu nasmejati, čini ih manje zabrinutim.

RSE: Toliko je malo smeha i osmeha na licima ljudi, kada idete gradskim saobraćajem, kada idete ulicama Beograda… svi su namrgođeni.

Žanetić: Mnogo je komponenti koje utiču na to. Pa recimo, od početka veka, pa na ovamo, 645.000 ljudi je otišlo iz Srbije, mladih uglavnom. Tamo gde nema mladosti, nema mnogo ni smeha, ako ćemo pravo.

A druga stvar je što živimo u vremenu prekarijata, kako se ovo društvo sada svuda zove. To je doba u kome sigurnost rada nije zagarantovana, sutradan možeš izgubiti svaki posao. Takođe, ušteđevina ti možda neće vredeti ništa, jednoga dana. I tu postoji pretpostavka za generalnu zabrinutost. U toj generalnoj zabrinutosti, naravno da je najteže od čoveka izmamiti osmeh. Posebno je to teško ako ne postoje ni najgluplji infrastrukturni razlozi za oslobađanje osmeha.

Pa na primer, da nema gužve u saobraćaju, da nema gužve u autobusima, da ne moraš sat i po vremena da ideš 500 metara na četiri točka ili dve noge. Ako si nešto zasadio, a živiš od poljoprivrede, da do kraja procesa stvaranja ploda neće sedam puta da se poremeti tržište, petnaest puta pameću poremete tvoji kupci na veliko… Neki osećaj opšte sigurnosti kod ljudi je nestao. Samim tim je nestala i osnova za osmeh. Moguće je da zato ljudi i vole humor. Tu osećaju sigurnost da će biti nečeg smešnog, pa je ta sigurnost razlog više da se nasmeju.

RSE: Vi ste sada opisali otprilike ambijent u kome živimo. Satiričari i karikaturisti se bave tim temama za koje kažemo „uhvatio bika za rogove“. Šta je sa pozorištem, filmom, književnošću?

Žanetić: Tu nisam Bog zna kakav pratilac, ali računam da onaj ko ima potrebu da se time „bikom“ bavi, da on to i radi, naravno, tamo gde je to moguće. A gde je to sve moguće…?

I nije moj jedini posao da se „bavim“ humorom. Uzgred, što kaže Slobodan Selenić – „Samo se u Srbiji ljudi ‘bave’, u ostalim zemljama ljudi rade“. To što se povremeno „bavim“ nečim smešnim, to nije moj jedini posao. Između ostalog, radim na fakultetu, držim predavanja iz političke komunikacije, već dve godine. I pošto to vrlo dobro poznajem, ponavljam kao papagaj po medijima da mi živimo u jednoj poremećenoj demokratiji već duži niz godina; i to nije od juče, a ni od Vučića. Ta poremećena demokratija ima svoje poreklo, možda višedecenijsko.

Tu vrstu društva odlikuje jedna pogolema kontrola svega. I postoji tendencija da ta kontrola postane sve veća i veća. A u tom slučaju – ako pričamo o nekim ljudima koji se ekstremno nalaze na državnom budžetu u ovoj zemlji – mislim da oni nekoliko puta razmisle, pre nego što se počnu baviti kritikom savremene politike, kritikom savremene vladajuće klase ili kritikom trenutnih okolnosti, a što sve trenutno diktira neka napredna infrastruktura koju imamo. Ali, u principu, svako ko želi da se bavi tim „bikom“ i njegovim „rogovima“, on to može da učini, to nije problem. Pritom treba imati i sreće, pa da to bavljenje u ovim vremenima dođe do veće količine ljudi… No, ono što posle toga ostaje je i pitanje – a šta mi od toga imamo?

Pre neki dan sam formulisao svoj neki tvitić, koga još nisam pustio, ali vi možete da ga čujete. On glasi: „Mi trenutno vodimo raspravu kojim putem da idemo, a ka nečemu što ne znamo gde je“. Dakle, mi konstatujemo stanje, ustanovimo kako je, mi svi zajedno kažemo da ovo ne valja i da nam se čini da to može biti bolje. Mislim da sada mnogo više nedostaje – pa i toj umetnosti i toj satiri koje se bave kritikom – da sem puke kritike postoji još jedan „stepenik“, a to je neka „ideologija“. Neka grupa ljudi, ne znam čak ni ko je, možda čak i ja, koji bi mogli da nam kažu u kom pravcu ići, šta ima smisla uraditi.

RSE: To govorite, pretpostavljam, i za ove višemesečne šetače?

Žanetić: Govorim za sve. Seo sam, pa sam nešto napisao, za svoju dušu. I sada razmišljam kada to da objavim, pošto znam čak i gde, imam dozvolu da to uradim. Napisao sam 12 elementarnih pitanja, na koja naše društvo treba da odgovori. Naslov toga će biti – „A sad malo ozbiljno“.

Mi pitanja ne postavljamo: Da li mi želimo ovu vrstu političkog sistema koji imamo? Da ili ne? Ako ne, koji želimo politički sistem da imamo? Ako objasnimo koji, onda kažemo, dobro, ali na čemu on počiva? Kako izgleda taj budući parlament tog političkog sistema? Da li postoji neka zabrana veze između partije i državnog posla? I još mnoga pitanja su osnova za silne neke odgovore koje mi moramo da imamo.

Mislim da mi postavljamo jedno, za sada zasluženo pitanje, a to je – da li treba da nas vode ljudi, koji nas vode? Odgovor može da bude da ili ne. Ali da preformulišemo to. Da li treba ovaj vozač da vozi ovaj pokvareni autobus? Odgovor može biti ne treba ovaj vozač da vozi ovaj pokvareni autobus. Dobro, važi. Neka drugi vozač vozi ovaj pokvareni autobus. Ali, šta ćemo sa autobusom? To je meni glavno pitanje.

RSE: Da li ste, kao što ste obećali, zakupili termin u Areni, 2025. godine, da svirate klavir, koji danas ne znate da svirate, ako Srbija uđe u EU?

Žanetić: Nisam još. Ali javno sam zakazao sam kondicionalni koncert u Areni, u decembru 2025. godine, i to krajem decembra, da bih dao EU vremena da se odluči. I nije ideja da ću ja zaista da sviram klavir, već da mi nećemo ni tada biti primljeni u EU. Ali učiću klavir, za svaki slučaj, ako se dogodi to čudo. A pravo da vam kažem, ako bi to moglo da se desi, onda ću da kupim svaku kartu, pa ću da sviram – do, re, mi, fa, so, la, si, do, pred praznom halom. Ali teško će da nas prime.

Ideja tog čina objave na Fejsbuku bila je da ilustrujem kako to glupo izgleda, to kad nas tako stalno pomeraju za po deset, petnaest godina. Meni je bilo jezivo kada sam čuo tu rečenicu, od valjda Junkera (predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker). On je u tom trenutku imao preko šezdeset godina. Rekao je da će Srbija biti primljena u EU 2025. godine, čini mi se. Prvo što sam pomislio jeste: „Dobro, bre, kako te nije sramota da govoriš o godinama u kojima možda nećeš ni biti živ?!“ I treba sad mi da preživimo do te neke godine…

Nešto mi je baš je ružno, ako ćemo pravo – a pogotovo za te ljude koji su evrofilske orijentacije, za ljude koji se uzdaju u neku zajednicu evropskih naroda kao ideju – da ta zajednica evropskih naroda tebi, koji si pripadnik jednog naroda i ljubitelj te zajednice, kaže: „Nećemo sada, a možda ni kasnije, možda ni ovako, možda ni onako…“ To je uvredljivo. I onda sam, u skladu sa tim da je to uvredljivo – i to ne prema kompletnom narodu, nego prema onima koji se uzdaju u tu buduću opciju ove teritorije – rekao važi, nema problema, evo da vam pokažem na ličnom primeru kako izgleda kada jedan čovek, koji niti svira niti peva, zakaže koncert u Areni da time proslavi ulazak u EU, a koji se neće desiti uopšte. Ni pevanje, ni ulaženje.

RSE: Srbija je zatrpana obećanjima. Kada slušate političare i kada živite život, to su dva sveta koja kao da se ne dodiruju. Da li se vama to tako čini?

Žanetić: Bio sam i sa one strane barijere. Radio sam reklamne kampanje za državu, pa sam time bio deo državnog aparata. Onomad sam radio kampanju za Ustav, neposredno posle toga i izbornu kampanju DSS ( Demokratske stranke Srbije) i Koštunicu (Vojislav, bivši predsednik DSS-a, prim. red.) I kada god sam bio u toj poziciji, a bio sam, dakle, dva-tri puta u životu, kada izađem iz tih kancelarija i pogledam trafike, pomislim da je svaka novina – Mikijev zabavnik.

Toliko se razlikuju javni politički život i „closed door politics“, ono što se dešava iza zatvorenih vrata. Ti nešto uradiš iza zatvorenih vrata, ili nešto saznaš nešto iza zatvorenih vrata, ili šta god, pa onda staneš pred kamere i mikrofone; i treba sad da to, što si saznao ili znaš ili to što imaš u glavi, „probaciš“ kroz kameru i kroz mikrofon, u neko verbalno delovanje. Sa idejom da ljude, koji treba da glasaju za tebe, ostaviš u istom raspoloženju, ako su pre toga glasali za tebe, ili da im promeniš raspoloženje, a da bi glasali za tebe, ako pre toga nisu.

Tu je kompleksan proces u pitanju. U tom smislu je važno razumeti neke limite koje politika ima. Politika, pre svega, ima limit četvorogodišnjeg mandata. Otomanska imperija je počela da se raspada 1800. i neke godine i još se raspada. Politika i istorija se ne mogu meriti dužinom mandata ili života, to je štos. A postoji potreba da se mandat uspešno okonča, da se obnovi još četiri godine. Ili, još luđe, postoji ova novonastala iliberalno demokratska potreba da neprekidno produžavaš, tim svojim hipnotisanim glasačima, neku ideju da je taj tvoj kontinuitet vladavine besprekoran, da sve to dalje ide kako treba. To se olupalo, sada upravo, Erdoanu Redžepu Tajipu, predsednik Turske, prim. red.) o glavu; to će se olupati i o Orbanovu (Viktor, predsednik Turske, prim. red.) glavu u jednom trenutku. Demokratija ne podnosi takve likove, bilo kakva, čak i iliberalna (termin kojim se opisuje stanje društva u kojem još uvek formalno postoje demokratske institucije, ali one ne funkcionišu kao u demokratskim državama, prim. red.).

Elem, ono što ste me pitali, a na šta treba da odgovorim, nakon ovog „širokog kruga tezom“ jeste – da li se razdvojio svet politike i svet običnog života? Jeste, utoliko pre što ljudi koji se bave politikom imaju neverovatan običaj da se „odnaroduju“. Da prestanu da žive životom koji su živeli pre nego što su „ušli“ u telohranitelje, skupa odela, večere od po par hiljada evra, biznise od milijardu i koje koliko nečega. I tada počinju, sa jednim neopisivim i nepodnošljivim entuzijazmom – a koga osećaju povodom sopstvene pobede nad siromaštvom i neimaštinom – da se obraćaju nama, koji smo ostali tamo gde su i oni nekada bili. To čini tu ogromnu razliku.

Mi nikada nismo uspeli da pronađemo neku osobu koja bi mogla ličiti na davnog Sandra Pertinija, predsednika Italije, a koji je bio skroman čovek i koji je ostao neka vrsta nadzora naroda nad politikom. To mora da postoji.

RSE: Možete li to da zamislite nekog „srpskog Pertinija“?

Žanetić: Jednog dana će to moći, sigurno. Rascep između politike i stvarnog života običnog čoveka sada već postaje toliko flagrantan, da je to već malo vređanje i uvreda. Neko kaže, javno i glasno, da mi ulazimo u zlatno doba, a da pri tome preko 60% ljudi, koji čuju to zlatno doba, žive nad zarđalim limenim tanjirima u koje nemaju šta da sipaju. Ta razlika perspektiva će zahtevati, u jednom trenutku, nekoga ko će da kaže – „Čekajte ljudi, pa ne možete to da kažete ovim ljudima, bez obzira što vi ulazite u to neko svoje zlatno doba.“

RSE: A da li mislite da ćete vi doživeti nekog „srpskog Pertinija“?

Žanetić: Možda ću uspeti da doživim neke srpske savetnike Pertinija, odnosno neke srpske savetnike koji će da prave Pertinija od nekog običnog političara. Mi smo trenutno u problemu sa komunikacijom našeg političkog vrha, a čini mi se ponekad i opozicije. Mi nemamo one koji kažu: „Ej, alo bre, ne možete to da kažete ljudima…“

RSE: Kada biste bili u prilici da savetujete sadašnjeg predsednika države, šta biste promenili, šta biste mu rekli?

Voja Žanetić: Gledao bih da me uhapsi, jer sam već jednom prošao to iskustvo. Bio sam u prilici kada sam bio zamalo uhapšen, a kada sam rekao ljudima koji se bave politikom da nešto ne mogu i ne smeju da urade.

RSE: Nećete da kažete kome i kada?

Žanetić: Ne bih, nije ni važno. Tada sam shvatio da je to limit, da je to granica, da moraš da ideš do te granice kad oni osećaju potrebu da te uhapse.

RSE: Da li biste pravili kampanju za SNS (Srpsku naprednu stranku)?

Žanetić: U ovom trenutku ne, zato što imam sasvim dobar posao, koji obavljam u PLJiŽ-u. Mislim da od njihovih aktivnosti mogu mnogo bolje da živim kao humorista, nego kao „advertajzer“.

RSE: Da li je uslov da budete, ne baš istomišljenici, sa onima kojima pravite kampanju, ali da vam barem budu politički bliski?

Žanetić: Sada me posmatrajte kao čoveka koji se bavi biznisom, reklamom, nemojte da me posmatrate kao čoveka koji se bavi humorom. Elem, u mom shvatanju biznisa uzor mi je Žak Segela, poznati francuski kreator političkih kampanja. On je istovremeno, dok je bio kreator političkih kampanja, pričao fantastične viceve o političarima. I mislim da nije toliko ulazio u to kakva je njihova politika, koliko im je pravio plakate.

Ako ću da rekonstruišem šta je on imao u svojoj glavi – verovatno bi on sada imao limite. Možda ne bi radio, recimo, za Le Penovu (Marin, liderka francuske desničarske partije Nacionalni front, prim. red.) u Francuskoj. U tom smislu je moguće, kada bi meni neko ponudio neke pare, da bih rekao: „Hajde da sada razmislim da li to bi što ću izvesti sa tim ljudima posledično dovelo do toga da bi ovoj zemlji bilo lošije“. I razmišljao bih o tome.

RSE: A šta mislite o savetnicima sadašnjeg predsednika Srbije?

Žanetić: O njima privatno mogu da mislim sve najbolje ili sve najgore, ali to uopšte nije važno. Ono što u ovom trenutku mislim da je važno jeste: da li tog savetovanja ima li nema, da li ima saradnje? Ona ne izgleda kvalitetno, po mom mnjenju. Ili, ukoliko je ima, ona je povlađujuća od strane savetnika, izgleda kao da oni pristaju na kompromise koji ne bi trebalo da se dese.

A moguće je, isto tako, da su zadaci koje ti savetnici imaju pred sobom, zapravo oni koji u stvari omogućavaju ovakvu komunikaciju. Vi morate da održite preko 50% od onih će izaći na izbore u stanju glasanja prema SNS-u. To je veliki broj, čak je i preko 40% veliki broj. Retko koje partije u svetu mogu da dođu do te cifre. Pritom govorimo o 40 – 50% ljudi koji nisu doktori nauka i predavači na fakultetima, već je to nekakav svet koji ima neke svoje komunikacione potrebe. Imaju predstavu o tome kako treba da im se obraća Vođa, predstave koje proističu iz njihovog položaja u društvu. I sad, moguće je da oni u stvari traže Vođu koji je neprekidno umoran, jer radi za njih. Mada oni možda traže Vođu koji se ogorčeno brani protiv imaginarnog neprijatelja, neprijatelja koji možda čak i nije toliko moćan i važan – ali bitno je da se Vođa brani i da se i odbranio.

Možda ti svi „aparati“ koji se trenutno koriste u političkom advertajzingu govore da predsednik Srbije mora na taj način da komunicira. Znam svojevremeno, u vreme „Tadićeve ere“, postojalo je nešto što se u struci od milja zvalo „šporet“. To je naprava koja postoji u istraživačkim kućama i koja stvarno liči na šporet, u smislu da ima pokazivač kao za ringlu. Pustiš čoveka da sluša govor: okreće dugmence u levo kada mu se nešto ne sviđa; ili u desno, kada mu se nešto sviđa. I na osnovu toga, šta mu se sviđalo, a šta ne, neko ko ume može da napravi sledeći govor koji će se više sviđati, te će dugmence šporeta više da ide udesno. Mislim da u ovoj situaciji mene ne treba da pitate da li su savetnici dobri savetnici, nego šta kaže šporet. A to, u ovom trenutku, ne znam.

RSE: Kojem Vučiću više verujete, onome koji je govorio ispred svoje partije u Sava centru (u kome je žestoko napao političke neistomišljenike) ili ovom Vučiću, koji je govorio na mitingu 19. aprila u Beogradu, gde je pozivao na dijalog.

Žanetić: Najviše bih verovao onom Vučiću iza političkih „zatvorenih vrata“, a mi te njegove govore i razgovore ne čujemo. Ove dve „prilike“, u kojima se Vučić obraćao nekom svetu koji stoji ispred mikrofona, a gde on takođe stoji, to su bile različite „prilike“. U jednoj prilici je on trebalo da motiviše svoje „kaplare“, koji će da skupljaju ljude u autobuse za sledeći miting. A druga prilika je „svenarodno“ obraćanje nekoj masi ispred njega koja bi, po scenariju, trebalo da podržava budućnost Srbije, a ne konkretnu stranku. Taj miting nije bio stranački, on je deo kampanje predsednika Srbije.

E, sad, da li je potrebno napraviti baš toliku razliku između jednog i drugog govora? Mislim da ne. Ali nisam u prilici da vidim rezultate istraživanja, nemam onaj šporet, e da bih vam rekao da li je ta „dvostrukost“ imala nekog smisla, ili ne.

(Branka Mihajlović, Slobodna Evropa / Foto: printscreen RSE)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga