VOJIN IVKOV: 1400 koraka

Iz kvarta: Gazda te uvek laže

29. mar 2020

Otvorio sam oči. Otkud ja u predsoblju? Ne pomeram se, na leđima sam i gledam lampu koja stoji malo nakrivo, treba to popraviti. Pokušavam se setiti kako sam došao ovde. Nisam sklon padu, fizičkom barem. Bezobrazluk realnosti mi ukazuje da ležim na podu između prljave čarape i nedovršene slike. Otkud ja ovde? Mislim da nisam bolestan, ne sećam se kada sam poslednji put ni bio bolestan. I dalje ležim. Muče me misli, ali nije to, to mi je karakterna crta. I dalje ležim.

Možda sam se samo preopteretio. Treba da skrenem misli na nešto drugo. Što nisam završio ovu sliku? Zašto sam je uopšte i započeo? Šta će meni slikarstvo? Ne ide, a dalje ležim. Lampa je nakrivljena, treba je popraviti. „Slušaj Vojine, ne glupiraj se tu. Sve je u redu. Nije ti ništa. Kakvi, bre, problemi.“ – unutrašnji glas je bio toliko upečatljiv i ciničan da sam mislio da još neko leži pored mene. Možda sam malo depresivan, proći će. „A možda malo da se ne ponašaš kao uplašeni klinac za promenu. Šta misliš o tome?“ – zakleo bih se da neko pored mene priča koristeći moj glas. Dobro, sada moraš ustati. Glasovi postaju realniji, prvi stadijum šizofrenije, ako je suditi po guglu. Teturam se do sobe, svega nekoliko metara istrošilo je i to malo snage koje je ostalo u meni. Dok na ivici kreveta sedim i gledam svoja stopala , trebao bih iseći nokte, glas me opet nalazi – „Šta je, ne možeš ni do kreveta da se dovučeš, ti si bre ništa. Ništa, jel me čuješ?“. Čujem te na žalost, možda si i u pravu, ima istine u tome što pričaš.

Naslanjam se na zid, glavu zabacujem. Potvrđujem rečeno usiljenom grimasom i vidim da je lampa i dalje kriva. Prošlo je par dana. Prošlo je par nedelja. Vreme je prolazilo. Nisam umeo više da ga merim, a nisam video razlog i zašto bih. Glas u meni je postao sve strožiji i suroviji, a ja sam mu sa odobravanjem povlađivao. Poprimio sam kmetovsko lice, uvek spremno da kaže gazdi da i odmah ću i oprosti gazda. Samo nisam još imenovao gazdu, ali je pretio da proširi svoje gazdinstvo na ceo moj život. Krevet je poprimio oblik mog tela, teško mi da se odvojim od njega. Ako želim ovog novog gazdu oterati sa svog imanja, potrebna mi je pomoć. Ne mogu sam. Već mi je lakše bilo kada sam dozvolio sebi da budem ljudsko biće i imam problem koji ište pomoć sa strane. Rođen siromašan, ostalo mi je da probam naći besplatnu pomoć preko neta. Novosadski humanitarni centar, jedini koji spada u sve moje kriterijume, besplatan je. „Dobar dan. NSHC je ovde, kako Vam mogu pomoći?“ – smireni glas na drugom kraju žice uliva nadu. „Pa, ovaj, treba mi pomoć. Mislim da mi treba psiholog“ – ogoljen u svojoj izjavi, nisam se dugo tako ponosio na sebe. „Malo smo u gužvi sada, recite nam koji su problemi, da li Vam je odmah potrebna pomoć ili možemo da zakažemo prvo viđanje za tri nedelje?“. „Može za tri nedelje, nije problem. Nije hitno“, kako umem da slažem, trebao bih biti političar.

Telo mi je poprimilo oblik kreveta. Gazda je i dalje tu, govori mi svakakve gluposti. Naučio sam da ga ne slušam. Ali tu je. Ako kosu ne operem danas, izgledaće isto kao i juče, prljavo. Prihvatam. Prolazim pored krive lampe, ako tu legnem sada, možda se probudim kada pomoć stigne. Prihvatam. Budim se, a nisam oka sklopio. A i šta da se ne probudim više, koliko sam stvari uradio do sada, nekom bi bilo potrebno par života. Pravim se da spavam. Pravim se da živim. Čekam da mi termin dođe. Čekam da mi kažu da nema pomoći za mene. Samo čekam, uvek čekam. Prošlo je više od mesec dana kako nisam izašao napolje.

Od mog ulaza do prostorija Novosadskog humanitarnog centra ima 1400 koraka, nekada više, nekada manje. Zavisi koliki teret nosite tog dana. Došlo je vreme za moj zakazan termin. U iznošenoj vijetnamci par brojeva većoj, izašao sam na ulicu. Mesto u kom sam rođen nisam prepoznavao. A ni ono mene. Jednu ulicu sam prešao, a već mi se gazda javlja. „Ma, daj, nije ovo baš sve za lekara. Umislio si. Vrati se kući, tamo je bezbedno“ – prvi put čujem nesigurnost u glasu gazde. Uvek sam voleo kada gazde strepe. Odlučnije krećem ka NSHC-u, svakim korakom sve ponosniji na svoj izbor da tražim pomoć u borbi protiv gazde. Mislim da sam uspravio glavu prvi put u poslednjih nekoliko meseci. Kod staračkog doma me je uhvatila nespremnog samokritika. Ovo nije gazda pričao, ovo sam bio ja, dok on nije slušao. Ljutit sam bio na sebe i što sam dozvolio da upadnem u ovakvu situaciju. Kako sam smeo sebi dozvoliti da budem ovako slab. Patike su mi postale teže, a snagu u nogama sam gubio dok sam nastavljao da kritikujem sebe. Svu krivicu ovoga sveta počeo sam nositi na leđima. Nisu moje starke pravljene da izdrže svu ovu težinu.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је hodnik-zgrada-rusevine-malter-pustos-krs-vojin-ivkov-1024x684.jpg

Prstima sam prelazio preko ograde osnovne škole. Ako izbrojim koliko ima šipki na ogradi nastavljam ka terapiji. Dvesta četrdeset ili bi dvesta četrdeset i šest. Sledeći put ću prebrojati tačno. Nastavljam dalje. Ostalo mi je samo da presečem preko dvorišta zgrade i tu sam. Trema, anksioznost, znojenje i jede mi se jafa. Sve me je snašlo. Na par metara od vrata javlja se on, gazda: „Ako uđeš tu, stvarno si pičkica…“ Ostavio sam i njega da priča. Ostaviću i lampu nakrivo, ne moraš sve popraviti u životu. Mislim da su ovde pre prodavali belu tehniku ili tako nešto, sada su tu psiholozi. Lepo je što idemo u korak sa vremenom. Zatvorio sam vrata u oskudno nameštenoj prostoriji. Par stolica, jedan sto, nekoliko postera brižljivo nameštenih i ja. Glas iz druge prostorije mi je viknuo: „Ti mora da si Vojin. Ja sam Nebojša, biću tvoj psiholog, uđi“.

U vreme aktuelne izolacije malo je teže napraviti tih prvih 1400 koraka, ali možeš telefon uzeti i pozvati profesionalnu pomoć, jer veruj mi, gazda te uvek laže.

(Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga