VOICE: Seksualnost i seksualni život osoba sa invaliditetom u Srbiji

“We can do it! I mi to, s malo prakse, radimo dobro i kreativno”

27. sep 2020

Milesa Milinković, aktivistkinja, direktorka međunarodnog “Uhvati film” festivala otišla je iz malog grada na zapadu Srbije i dala sebi za pravo da bude sa drugom osobom samo zbog seksa. Kasnije se to razvilo u prekodecenijsku partnersku vezu i zajednički život, a završilo se jer je ušla u vezu s drugom osobom s kojom je već tri godine u stabilnoj, podržavajućoj i strastvenoj vezi. Deo njene priče već na prvi pogled krši tabu ustaljenih odnosa u patrijarhalnoj državi kakva je Srbija, međutim pol kom pripada nije jedina osobenost koja njen identitet i postupke stavlja nasuprot većinskom toku misli. Činjenica da je osoba sa invaliditetom i da otvoreno govori o svojoj seksualnosti i seksualnim potrebama koje ima baš kao i svako drugo živo biće čini ovakav istup gotovo revolucionarnim.

Svedočanstvo da je vanredno teško pronaći sagovornike i sagovornice za ovakv tekst, čak i kada ste novinar časnih namera i časnog medija, govori o dubini i težini problema sa kojim se mnogi od nas suočavaju. Ideja za ovu temu je nastala nakon što se na profilnoj stranici Fejsbuka pojavio takozvani oglas lične prirode, u kom devojka sa invaliditetom traži partnera. Pristojno, racionalno i argumentovano. Ta devojka je, međutim, odbila da govori za VOICE i u takvoj odluci nije bila jedina. Dobri, pametni, obrazovani građani i građanke osećaju strah, anksioznost i stid suočeni sa mogućnošću da sa svima podele iskustva, potrebe i problem, koje ljudi bez invaliditeta uzimaju zdravo za gotovo.

Milesa ne želi da govori u ime svih žena sa invaliditetom ali njen seksualni život je bio nikakav dok nije odlučila da svoj život uzme u svoje ruke i napravi drastičnu promenu. “Dok se nisam oslobodila sopstvenih predrasuda, dešavala su se samo moja neuzvraćena zaljubljivanja. Osobama sa invaliditetom, naročito ženama, učitava se pasivnost, odsustvo ikakve želje za akcijom, a seks podrazumeva akciju. Zatim, neretko ćete čuti za osobe sa invaliditetom da su „anđeli“. Dakle, osim što smo svi nužno dobri, nužno smo i prečisti i kao anđeli neuprljani, bespolni i neseksualni”, počinje da razgrađuje tabu naša sagovornica. 

Ona se slaže da je seksualnost i inače tabu tema, iako smo, paradoksalno, okruženi seksualizacijom svega i posledično među velikim brojem samih žena sa invaliditetom. Feministička teorija invalidnosti je njena oblast istraživanja. Kaže da seksualnost povezujemo sa telom i telesnošću. Žene bez invaliditeta su, možemo reći, apriori seksualno objektivizovane, tek samo zato što su žene i jer je svođenje žene na telo vid dominacije. 

“Kad su žene sa invaliditetom u pitanju, budući da im telo odstupa od ‘standarda’, postoji suprotnost, srazmerno tome koliko im telo ispunjava neke društvene kriterijume seksi tela. Učitavajući nemogućnost rađanja zdravog potomstva, što je predrasuda, ženi sa invaliditetom se i seksualnost uzima. Prvo porodica ne priča sa svojim ćerkama o tome, devojke sa invaliditetom nemaju vidljive modele u medijima i kinematografiji, žene sa invaliditetom ne postoje ili su pasivne i neko o njima obavezno brine, a budući da su nevidljive – nisu prikazane kao žene koje su u bilo kakvim partnerskim odnosima”, kaže nam sagovornica.

A šta se dešava sa druge strane polne ograde, u kavezu srpskog modernog tabua?

Dušan Radivojević, alijas Lestat Đani, je vremenom praktično izrastao u novosadsku legendu. Bez trunke dlake na jeziku, oštar prema drugima koliko i sebi, nazivajući se “invalidom” sa jasnim otklonom od političke korektnosti, slaže se da su seksualnost i seksualni život osoba sa invaliditetom i dalje tabu tema: “Stanje je takvo jer ljudi jednostavno nisu edukovani. Ne znaju još uvek kako da priđu osobama sa invaliditetom, kako da se ophode prema njima, šta je okej pitati, šta nije okej. I taj manjak edukacije je u oba smera, barem iz mog ugla gledano.”

Jednom kada se i pređe ta barijera zabranjene teme, postaje skoro podrazumevajuće da osobe sa invaliditetom moraju biti u vezi sa osobama istih ili sličnih tela. Dušan svedoči da je, slušajući tokom godina iskustva ljudi iz cele Srbije, misleći “na ljude sa hendikepom”, stekao utisak da postoji i dalje uverenje da ako si osoba sa invaliditetom normalno je da ćeš u neku emotivnu vezu ući sa osobom koja ima slično stanje, “valjda jer ćete se najbolje razumeti”.

Milesa Milinković: “We can do it! I mi to, s malo prakse, radimo dobro i kreativno” (foto: Maja Tomić)

“To mi je za dvadeset i prvi vek već problematičan stav, tu čak ne mogu da krivim manjak edukacije. To je za mene pomalo primitivan stav”, priča nam poznati “Firmaš” i pasionirani navijač “Vojvodine”. Milesa se, očekivano, nadovezuje:

“Definitivno je tako. To je, s jedne strane, jedno od onih pitanja kad kažeš da si u vezi, pa te pitaju, citiram ‘a je l’ i on/a invalid’ i nepoimanje osobe kraj tebe kao tvog partnera ili partnerke. Kako je to nedavno rekla koleginica Milica Knežević, koja ima sjajan blog, ‘ljudima je lakše da veruju da je, kada se poljubim s verenikom, u pitanju incest, nego da smo u vezi’. Za objašnjenje nam treba dublja psihološka analiza. ali recimo da je možda najveća predrasuda da ‘se mi između sebe najbolje razumemo’. Mislim da je to i u vezi sa vrednovanjem, tačnije obezvređivanjem osoba sa invaliditetom, gde se smatra da osoba sa invaliditetom, samo zato što ima invaliditet, bez obzira na to kakva je kao osoba, kakve su joj mogućnosti i dostignuća, nikad nije dovoljno vredna da bi bilo koja osoba bez invaliditeta bila s njom. Moram dodati i to, da su žene sa invaliditetom nepoželjne partnerke i u situacijama kad se dvoje ljudi sa invaliditetom smuvaju”, kazuje nam Milesa, pre reči koje se mogu bolno predvideti: “On je uvek mogao i može bolje. Muškarac je uvek na višoj poziciji zamišljene lestvice.”

Dušan je imao makar tu sreću da živi u Novom Sadu, velikom gradu, i tokom života nije se nikada osetio izopštenim iz društva u seksualnom kontekstu. Međutim, on je muškarac i mimo njegove volje nije bio u istom položaju kao Milesa. Ona otvoreno kaže da joj nikada nisu prilazili (muškarci) u gradu sa jasnom željom da flertuju i svi njeni ljubavnici su je prvo upoznali kao osobu i tako se zbližili.

Za sve to vreme, šta činimo mi ostali, dobronamerni prijatelji osoba sa invaliditetom i da li smo spremni o tome da kvalitetno pričamo? Izgleda da je i ovde posredi dvostruki standard.

“Da, naravno”, kaže nam Dušan na naše neiznenađenje, znajući njegov karakter. “Dosta ljudi se odvaži da sa mnom priča na tu temu. Što uživo, što putem društvenih mreža, jer ja sam neko za koga nema tabu tema i podstičem zapravo ljude koji me prate na društvenim mrežama da mi postavljaju pitanja. Zablude postoje, ali to je opet ono što rekoh – manjak edukacije. Ljudi uglavnom smatraju da ako je osoba u kolicima – ona nije seksualno aktivna, niti sposobna za takvo iskustvo.” Milesa naglašava da većina žena sa invaliditetom ima drugačiju socijalnu predistoriju.

“Ignorišemo pa ne postoji”

“Problem je što žene sa invaliditetom odrastaju u uverenju da njih ‘niko neće’ i neretko tokom odrastanja ili u porodici niko ne pominje tu temu, po sistemu ignorišemo pa ne postoji, ili dobijaju poruke da ‘muškarac samo hoće da je iskoristi’, umesto da se priča o masturbaciji, kontracepciji, obostranom pristanku i o obostranom zadovoljstvu, da je skroz u redu imati seks radi seksa i tako podizati devojkama samopouzdanje.”

Naša sagovornica ističe da manjak dijaloga, počev od porodice, i teško uspostavljanje kontakta mnoge osobe sa invaliditetom se zatrpaju i uguše im seksualnu potrebu. Ti ljudi ubede sebe i druge da im “to ne treba”, da ih “to ne zanima”, po principu odbrambenog mehanizma „kiselo grožđe“. Druga predrasuda koja se obično odnosi na žene sa intelektualnim invaliditetom je da su „preseksualne“. Takođe zanimljiva, ali i užasna predrasuda za gej osobe sa invaliditetom, naročito lezbejke, jeste da su “postale lezbejke jer nisu mogle da nađu muškarca“.  

Što se tiče samog pronalaženja srodne duše, Dušan tu nikada nije imao krupnih problema, ako ne računamo dečačke dane i “moj problem u glavi, tačnije, predrasudu da neću biti prihvaćen u društvu”. Gotovo isto kao i Milesa, nakon što je i ona “prelomila u glavi”. Po njoj, dovoljno je srušiti u svom umu minimum tabua jer je i ona, kao mlada devojka, bila ubeđena da sa njom neko može želeti seks samo ako oseća jake emocije, “jer, bože moj, ko bi se ložio na moje telo“, što je nažalosti i dalje vrlo uvreženo mišljenje u Srbiji. Dušana, pak, muči nešto drugo – manjak javnog dijaloga o ukupnom kvalitetu života ljudi sa invaliditetom u Srbiji, budući da su, smatra on, postali potpuno marginalizovana grupa i to je poražavajuće za jednu evropsku zemlju.

Dušan Radivojević alijas Lestat Đani: „Ljudi uglavnom smatraju da ako je osoba u kolicima – ona nije seksualno aktivna“

Pola u šali, pola u zbilji, Milesa nam je rekla da su žene sa invaliditetom možda u blažoj prednosti ako govorimo o neobaveznom heteroseksualnom seksu, zbog statističke verovatnoće da će muškarci takav poziv češće prihvatiti. Međutim, ako govorimo u pravoj, dubokoj emotivnoj vezi koja bi mogla biti krunisana brakom i potomstvom, situacija se ponovo okreće na štetu žena.

Čak i kada seks i seksualnost nisu velik problem, našim sagovornicima oni očigledno postoje u praktično svim drugim oblastima života. Logično, sledeća tema ticala se naše Republike i njenih institucija te kako su oni pomogli našim sagovornicima?

Radivojević je kao iz topa ispalio da rizikuje da ispadne neobavešten, ali da ne zna ni da postoje institucije koje bi mogle da mu pomognu. Milinković zna, međutim ne poznaje ni jednu osobu sa kojom je neko iz institucija razgovarao adekvatno na tu temu. Naprotiv, predrasude su svuda prisutne. Neretko se dešava da ginekolozi pretpostavljaju da žena sa invaliditetom nema ili nije imala partnera i iznenadi se zbog pitanja same žene o kontracepciji ili rađanju. Ovim se potvrđuje tvrdnja da se sve ljudske i građanske razlike u Srbiji ispeglaju isključivo jednako lošim tretmanom, kog svi uživamo ravnopravno. Lepše napisano, Srbija je potpisnica Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i imamo Zakon o zabrani diskriminacije. Kada bi Republika sve građane i građanke tretirala pravično i dobro, onda bi i osobama sa invalidetom bilo lakše i razlike se, slažu se sagovornici, ne smeju praviti.

Na samom kraju ostavili smo crnu hroniku. Milinković upozorava da s obzirom na predrasude da žene sa invaliditetom „niko neće“, ili da su “preseksualne”, one su češće žrtve ponavljanog silovanja i nasilja u porodici, vezama ili u ustanovama gde borave. Mislite da je to morbidno? Šta reći kada im se to neretko predstavi kao dobročinstvo i jedina prilika! Potom horor film pravi puni krug, zbog niza prepreka one ne mogu da prijave zločin, a i kad se usude da ga prijave, zbog utemeljenih predrasuda im se ne veruje.

Nismo želeli da ovako ozbiljnu i važnu temu dovršimo crnom bojom. Pitali smo Dušana i Milesu šta bi oni, ovako javno, rekli svima nama koji nemamo invaliditet?

“Poručio bih građanima i građankama Srbije da nije sramota ne znati, ali živimo u eri interneta. Ako već želite da stupite u neku interakciju sa osobom sa invaliditetom, a ne znate kako ili vas je sramota da pitate, potražite odgovor na internetu. Postoje na društvenim mrežama, pored igrica, kvizova i sličnih gluposti, razne zanimljive grupe gde ljudi dele svoja iskustva sa drugima”, savetuje dobronamerno Dušan.

A Milesa?

“We can do it! I mi to, s malo prakse, radimo dobro i kreativno”.

Igor Mihaljević (VOICE)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Vizura i cenzura
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga