- Autonomija - https://www.autonomija.info -

VLADIMIR GLIGOROV: Dačićeva retorika bez uticaja na MMF

Ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić predstavio je pre dva dana paket mera koji, između ostalog, predviđa da će da će do kraja godine država izdvojiti oko 300 miliona evra za subvencionisane kredite izvoznicima, kao i da će za povećanje likvidnosti privrede u ovoj i narednoj godini biti odobreni krediti od oko milijardu evra. Međutim, uslov za dobijanje tih zajmova biće da preduzeća moraju da zadrže sve zaposlene, odnosno da ne smeju da otpuštaju. Istraživač uglednog bečkog Inistituta za međunarodne ekonomske studije dr Vladimir Gligorov upozorava da su to ipak još uvek samo najave i da tek treba da se vidi šta će od svega toga biti i na koji će se način najavljeno sprovesti u praksi.

– Nije, recimo, jasno zašto su potrebne tolike subvencije za izvoz kada je dinar toliko depresirao. Nije jasno ni koliko će tačno biti subvencionisane kamate i kako će se to raditi. A i šta tačno znači da se ne mogu otpuštati radnici. Tako da je potrebno sačekati detalje – kaže dr Gligorov za „Dnevnik”.

Nedavno ste ocenili da bankrot u načelu ne mora da ima rđav ishod za Srbiju?

– Države posežu za tim rešenjima i zapravo postoje i ustanove koje u tome pomažu, među koje spada i Međunarodni monetarni fond. Ukoliko zemlja ne može, primera radi, da se finansira na tržištu jer je prezadužena ili njena privredna politika ne garantuje da će uredno izvršavati svoje obaveze, traže se alternativna rešenja, a jedno od njih je stendbaj program i finansijska podrška MMF-a. Cilj je da to bude takav program da, ako se on inspuni, zemlja može da se vrati uobičajenom načinu finansiranja na komercijalnim tržištima.

Ovo bi, inače, sve trebalo da je više nego poznato, jer je srpsko iskustvo na tom polju bogato. Samo poslednji stendbaj program bi bio dovoljno instruktivan. Krajem 2008. pretila je bankarska kriza i nemogućnost finansiranja spoljnih obaveza i stendbaj program je omogućio da se to stanje prevaziđe. Sada je situacija gora usled privredne politike koja je vođena pošto je taj program završen i prešlo se na, praktično, program koji samo podrazumeva nadzor, a onda se, iz predizbornih razloga, odustalo i od njega. I sada se zemlja nalazi u situaciji koja je po mnogo čemu gora nego ona 2008, ali u načelu to je početak istog puta.

U predizbornoj kampanji aktuelni premijer Dačić je grmeo protiv Međunarodnog monetarnog fonda, a sada ispada da srpskim finansijama nema spasa bez MMF-a. Ako na stranu ostavimo predizbornu retoriku, da li će te poruke ipak imati određeni uticaj na MMF kada počne da razmatra zahtev Srbije za stendbaj aranžman?

– To neće imati nikakav uticaj. Srbija je član te međunarodne finansijske ustanove i njen statut i međusobne obaveze, koje iz toga prostiču, jasni su i poznati, tako da sve takve izjave idu samo na račun onoga ko ih daje. To ne može i ne bi smelo da utiče na stav koji će MMF zauzeti u pregovorima o stendbaj aranžmanu. Obaveze koje Međunarodni monetarni fond ima prema zemljama članicama su jasne, načela finansijskog programiranja i cilj i instrumenti stendbaj aranžmana takođe, i MMF ne može da se bavi ni nagađanjima niti politikom.

Kako tumačite činjenicu da Srbija trži pomoć MMF-a, a s druge strane se najavljuju 13. penzija i povećana socijalna izdvajanja, kreću razgovori sa pojedinim bud`etskim korisnicima (prosvetari, zdravstveni radnici) o povećanju plata, sve uz obećanje da neće biti otpuštanja u javnom sektoru?

– Sve vlade, od 2001. do danas, imaju strah, opravdan, od socijalnih potresa i traže načine da ih ublaže. Ti su problemi stvarni, ali pošto su i stalni, i zapravo se pogoršavaju, to znači da su mere koje se koriste – pogrešne. No, ni MMF niti bilo ko drugi ne može da ne vodi računa o činjenici da je nezaposlenost ogromna i da su siromaštvo i beda u porastu. Svaki stendbaj program sadrži i mere koje bi trebalo da ublaže socijalne probleme. Stoga bi pravi predmet rasprave zapravo trebalo da bude da li su izabrane prave mere socijalne zaštite, da li se njima pomaže upravo onima kojima je pomoć najpotrebnija i, što je najvažnije, da li postoji politika zapošljavanja, jer su nezaposlenost i neaktivnost daleko najveći problemi i ni jedan drugi se ne može trajnije rešiti ako se ne poveća zapošljavanje i ne smanji neaktivnost.

A što se plata tiče, tu je potrebno preći sa periodičnih pregovora o povišicama na sistem socijalnog partnerstva, dakle o tome, uprošćavam, kako se plate kreću u odnosu na zaposlenost i produktivnost. Sada se, zapravo, plate usklađuju sa inflacijom, što je i jedan od razloga zašto je stopa inflacija u Srbiji visoka, jer se tako kontroliše rast relanih plata i drugih dohodaka od rada, a uz njih i penzija.

Govorili ste da će Srbija morati da pronađe alternativne izvore finansiranja budžetskog deficita. Da li će, po Vama, biti dovoljno samo podizanje PDV-a? I šta će se dogoditi ukoliko vlasti odluče da taj „alternativni izvor” budu devizne rezerve?

– Problem pred kojim se Vlada nalazi je sledeći. Bilo bi potrebno smanjiti teret javnih rashoda, koji su sada dobrano preko 40 posto BDP-a, što je veoma mnogo. Povećanje poreske stope, posebno stope PDV-a, dodatni je teret na privredu i odraziće se na smanjenje potrošnje, što neće povoljno uticati na privredni rast. No, kako je fiskalni deficit veliki i ne može da se finansira održivo po postojećim kamatnim stopama, potrebno je smanjiti ga. Ako je povećanje nameta na privredu rđavo, preostaje smanjenje javnih rashoda.

Pitanje je, međutim, koje elemente javne potrošnje je potrebno smanjiti. Tu, opet, valja birati one uštede koje imaju manji negativan uticaj na privredni rast, usled smanjenja potrošnje, a veći pozitivan efekat, usled podsticaja na uvećanje efikasnosti. Tako posmatrano, prvi kandidati su subvencije, plate zaposlenih u javnom sektoru i druga kupovina robe i usluga. Za trajnije rešenje potrebna je reforma sistema socijalne zaštite, gde je najvažnija reforma penzijskog sistema. Potrebna je i reforma sistema obrazovanja, ne zbog potrošnje, već zbog potreba povećanog ulaganja u obučenost i sve ono što se zove ljudski kapital.

Inače, devizne rezerve ne mogu da pomognu ni jednom od tih ciljeva, kao što ni povećanje poreza ne pomaže, verovatno ni kratkoročno, a pogotovo ne dugoročno. Ali nije isključeno da se posegne i za jednim i za drugim. Bar tako uči iskustvo.

Među prvima ste skrenuli pažnju na jedan aspekt ukidanja nezavisnosti NBS, o kojem se malo govorilo: direktno stavljanje poslovnih banaka pod državnu pasku. Nema sumnje da bi deo građana aplaudirao Dačiću i Dinkiću kada bi naterala „zle banke” da „pomognu” državi (premijer je, uostalom, već proglasio finansijski sektor za „najvećeg neprijatelja našeg naroda”), ali šta bi to značilo za bankarski sistem Srbije?

– Taj je metod uništio bankarski sistem devedesetih godina prošlog veka. Opet, neshvatljivo je koliko se ne uči na iskustvu iz tog perioda i kada je reč o državnim bankama i o privatnim bankama u domaćem vlasništvu. Državni bankarski sistem je bio korišćen kao blagajna vlade, za javne i privatne potrebe. No, finansijska represija može da ima različite oblike, mada je u osnovi, da pojednostavim, tu praktično reč o nekoj vrsti poreza koji se naplaćuje bankama koje žele da nastave da posluju na srpskom finansijskom tržištu. Najčešće se radi ono što je i najavljeno – traže se povoljnije kamatne stope. Da su dugovi u dinarima, to bi se jednostavno obavilo ubrzanjem inflacije. No, kako su i depoziti i krediti uglavnom u evrima, to nije moguće, pa preostaje neposredan pritisak. Da li će se tome pribeći, teško je reći, jer je istovremeno potrebno obezbediti i priliv novca iz inostranstva, a to jedno s drugim ne ide.

Srbija je i zvanično u recesiji. Vidite li ikakav izlaz u situaciji kada je železara u Smederevu ponovo na korak od gajenja pečuraka, kada je suša desetkovala poljoprivrednu proizvodnju, a ogroman deo privrede i dalje nije konkurentan na iole ozbiljnijim tržištima?

– Izlaz je u oživljavanju proizvodnje za izvoz, za šta je preduslov da se očuva povećana konkurentnost usled realnog smanjenja nadnica i da se poveća produktivnost oslanjanjem na strana ulaganja, pre svega u industrijsku proizvodnju. Za to je potrebna posvećenost makroekonomskoj i političkoj stabilnosti i uverljiv program institucionalnih reformi i održive privredne politike. I, naravno, više godina, verovatno čitava decenija, doslednosti i upornosti. Socijalnoj bi stabilnosti doprineo sveobuhvatan program aktivne politike zapošljavanja. A političkoj – odustajanje od pretenzija na Kosovo i Bosnu i Hercegovinu. Jer je, da ponovim, reč o programu oporavka, stabilnosti i rasta – kako se to kaže – koji bi trebalo primeniti dosledno u sledećih desetak godina. Bojim se, međutim, da su mali izgledi da ova vlada i ove političke partije, bilo na vlasti ili u opoziciji, to urade.

(Dnevnik)

Ubrzanje inflacije

Nakon izmena Zakona o Narodnoj banci mnogi su se ekonomisti (ali ne samo oni) uplašili da Srbiji preti nova akcija „štampanje para”, kao devedesetih. Da li su ti strahovi opravdani?

– Inflacija se ubrzava i to će svakako staviti centralnu banku pred dilemu šta da čini. Ubrzanje inflacije je jednim delom posledica rasta inflatornih očekivanja podstaknutih izjavama o tome da će biti para. Tako da su Vlada i partije koje je čine sami otežali posao centralnoj banci, jer ona sada mora da nađe način kako da suzbije ta inflatorna očekivanja, a to će imati rđave posledice po privredni rast. Jedan način je da se stabilizuje kurs, što će staviti na probu održivost deviznih rezervi. Druga mogućnost je povećanje kamatne stope, u tom se pravcu već krenulo, ali to ima negativne posledice po privredni rast. Treća mogućnost jeste da se centralna banka obaveže na cilj niske inflacije i da se to uslovi programom sa MMF, što bi moglo da utiče na inflatorna očekivanja. No, do sada srpska centralna banka nije nikada bila sposobna da se drži tog cilja dosledno, što je dokaz da nikada nije bila stvarno nezavisna. Sadašnje rukovodstvo čak polazi sa podnožja kada je reč o poverenju, tako da uspeh nije zagarantovan.

Podelite ovu stranicu!