VLADIMIR GLIGOROV: Chatham House pravila

Takozvana Chatham House pravila se koriste kada se vode politički razgovori, najčešće u međunarodnom kontekstu, gde učesnici ili novinari mogu da citiraju šta je rečeno, ali ne i ko je šta rekao

13. avg 2019

Takozvana Chatham House pravila se koriste kada se vode politički razgovori, najčešće u međunarodnom kontekstu, gde učesnici ili novinari, ako su prisutni, mogu da citiraju šta je rečeno, ali ne i ko je šta rekao. Cilj je da se time podstakne nesmetana ili slobodna razmena mišljenja, a i da javnost bude obaveštena, ako to učesnici žele, o tome što je rečeno.

Nije mi poznato da se ta pravila koriste u pregovorima, međustranačkim ili bilo kojim drugim. Pregovori mogu da budu tajni ili javni. U prvom slučaju, strane koje pregovaraju obično saopštavaju šta im je cilj i kako misle da do njega dođu, gde saopštenja mogu da budu više ili manje detaljna o tome kako pregovori teku. U drugom slučaju, javnost može da prati tok pregovora. No, u oba slučaja oni koji pregovaraju žele da se zna za šta se oni zalažu, dakle žele da se izjave tačno vezuju za autore, upravo suprotno od Chatham House pravila.

Ukoliko se koriste Chatham House pravila, onda su to razgovori a ne pregovori. I onda se zaista postavlja pitanje koja je svrha tih razgovora? Jedna bi mogla da bude da se vidi ima li uopšte smisla pregovarati. To je neka vrsta, u ovom slučaju, međustranačke diplomatije. Na formalan, ali neobavezan način se utvrđuje ima li uopšte smisla sesti za, recimo, okrugli sto – ima li smisla pregovarati.

Druga svrha bi mogla da bude da se istraže mogućnosti za eventualnu predizbornu ili postizbornu saradnju. Ukoliko se pojedini učesnici povlače iz razgovora ili im se priključuju, to je obično znak da je reč o razgovorima o mogućim vidovima saradnje kako unutar opozicije, tako i između pojedinih opozicionih stranaka i pokreta, ili čak ličnosti i stranaka na vlasti.

Ova poslednja mogućnost je razlog da se međustranački okrugli stolovi ne vode po Chathem House pravilima. Jer članstvo i javnost imaju interes da znaju ko se tačno zalaže za šta. Čak i kada je reč samo o razgovorima o tome ima li smisla pregovarati, stranke obično žele da njihovo članstvo ili eventualni glasači znaju ko šta kaže ili traži.

Tu postoji razlika između, recimo, međudržavne i međustranačke diplomatije, gde je u prvom slučaju potrebno samo da država zna, dok stranke imaju interes da znaju i druge stranke i naravno glasači. Tako da je manje korisno da stranke razgovaraju po Chathem House pravilima, o pregovorima i da ne govorimo.

Za prvi slučaj su primer razgovori ili pregovori gospode Vučića i Tačija i ko zna koga sve iz drugih država, međunarodnih organizacija ili nevladinog sektora. Gde niko ne zna ko se za šta zalagao. Kako se može videti, to je rizičan postupak, jer ono što je dogovoreno ili što bi moglo da bude dogovoreno ne može zapravo da se iznese u javnost jer će biti odbačeno.

Za drugi slučaj je primer razgovora ili pregovara koji su doveli do raskola u opoziciji 1996. godine sa trajnim posledicama. Iako je u okolnostima kakve su masovni protesti zapravo potrebno voditi razgovore između suprotstvaljenih strana, neposredno ili uz posredovanje trećih strana, da bi došlo do pregovora i do političkog rešenja. I tu su Chathem House pravila korisna. Uz taj rizik da oni koji su u njih uključeni i pogotovo oni koji nisu mogu da podozrevaju da nije reč o razgovorima da bi se pregovaralo, već o razgovorima da bi se sarađivalo.

(Peščanik, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga