MIA DAVID: Život je ono što sanjaju mrtvi

Srbija treba doći u stanje da pruži mnoštvo ruku u nadi da će sa druge strane biti nekog da te ruke prihvati, kaže idejni tvorac virtualnog spomenika žrtvama genocida u Srebrenici Mia David.

17. jul 2021

Ako već ne može fizički, koji, sudeći prema raspoloženju u glavnom gradu Srbije i prema dešavanjima iz 90-tih godina prošlog stoljeća, vjerovatno ne bi dugo preživio u formi u kojoj bi bio postavljen, onda valjda može virtualni.

Tom su se pretpostavkom vodili idejni tvorci virtualnog spomenika žrtvama genocida počinjenog u Srebrenici, koji će uskoro biti predstavljen u Beogradu, kao, kako su naveli iz Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR), “alternativa zvaničnom narativu negiranja i nepoštovanja prema žrtvama Srebrenice“.

YIHR je naveo da su aktivisti te inicijative zahtijevali da se 11. juli proglasi Danom sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici, da im se u Beogradu podigne spomenik te da i na drugi način Srbija izrazi poštovanje za žrtve i osudu za zločince.

No, odgovora nije bilo, makar ne onog koji bi zadovoljio aktiviste i one istočno od Drine koji se ne slažu s raširenim narativom negiranja genocida u Srebrenici i zločina počinjenih tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Virtuelni spomenik pod nazivom “Život je ono što sanjaju mrtvi”, djelo je Mije David, arhitektice, univerzitetske profesorice i bivše direktorice Kulturnog centra Beograda, a YIHR navodi da ga “neće biti moguće uništiti, sabotirati i poniziti, što je učestala praksa desničarskih i neonacističkih organizacija prema svim komemorativnim događajima“.

O čemu se radi, kako će izgledati, šta će predstavljati i kako će i kada biti postavljen, David nije mogla govoriti, jer je “suviše rano“, no istakla je da je virtualni prostor izabran “jer je to prostor u kojem sve ostaje zauvek“. Uprkos tome što je njen glas jedan od onih koje većina u Srbiji ne želi čuti, kaže da ona lično osjeća dubok osjećaj stida prema događajima iz Srebrenice.

“Inicijativa mladih za ljudska prava i ZFD forum pokrenuli su temu promišljanja spomeničke arhitekture danas pre svega u kontekstu Srebrenice. Osim javnih razgovora, bio je organizovan i konkurs za predlog obeležavanja godišnjice. Kako gotovo svake godine učestvujem u paljenju sveća ispred Skupštine [Srbije u Beogradu], imam iskustvo tog uvek istog scenarija – mi sa jedne, desničari sa druge strane, policija između. Ne vidim da taj čin osim ličnog moralnog osećaja odgovornosti ima značaj ili uticaj na srpsko društvo te mislim da treba delovati i na druge načine“, kaže David.

Zašto virtualni spomenik?

– Moj predlog je korišćenje virtuelnog prostora, jer, kao što znamo, danas je jedini prostor u kome sve ostaje zauvek prostor interneta. Delovanjem u ovom polju izbegavamo sve uobičajene prepreke, poput dobijanja dozvola za okupljanje, zauzimanje prostora kao i suočavanje sa desničarskim grupama. Moj rad je jedna od mogućnosti stvaranja virtuelnog obeležja za stradale u Srebrenici.

Možete li opisati šta za Vas lično znači Srebrenica pa ste se odlučili na ovakav angažman?

– Sramotu. Stid. Dubok osećaj stida, ne samo zato što je neko u moje ime ubijao ljude koji se drugačije prezivaju, prema čemu sam verovatno posebno emotivna, jer je moja familija stradala u holokaustu, već, pre svega, zato što živim u zemlji u kojoj ljudi nisu spremni da se suoče sa istinom. Mi ne možemo vratiti ubijene ljude, nema tu ni oproštaja, ni pomirenja, jer kako bi neko ko je izgubio oca, brata ili sina mogao da kaže: “Opraštam ti jer razumem da je bio rat.” Priznanje da je Srbija napravila genocid pre svega je potrebno Srbiji, da bismo mogli da izađemo iz prošlosti i počnemo da gradimo makar sadašnjost, ako ne budućnost.

Kulturni radnici i umjetnici jedna su od rijetkih kategorija društva u Srbiji koja pokušava promijeniti postojeći raširen narativ negiranja zločina, između ostalog i genocida u Srebrenici. Koliko se vaš glas čuje i je li uopšte moguće očekivati promjenu postojećeg kursa u Srbiji?

– Ne čuje se mnogo, ali se čuje. Teško je očekivati promenu državnog narativa sada, kada je propuštena šansa posle promena iz 2000. godine. Od tadašnje vlasti smo očekivali jasno distanciranje od politike 90-ih, sa prihvatanjem odgovornosti i svime što uz to ide. To je, naravno, teško, jer niko ne voli da bude gubitnik. Sada, kada je na čelu države čovek koji je u Skupštini tražio odmazdu “jedan za sto” ta očekivanja su potpuno nerealna.

Jednom prilikom ste napisali da ‘kultura nisu samo lepe slike, koncerti i filmovi. Kultura je set vrednosti kojima se gradi nacionalni identitet.’ Kako poimate kulturu danas na prostorima Srbije i može li se reći da je, ako uzmemo u obzir Vaše riječi, zloupotrijebljena ili iskorištena u neke druge svrhe?

– Ne mislim da je zloupotrebljena. Državna kultura je onakva kakva je i politika. Tradicionalna, nacionalistička i tržišna. To što to nisu vrednosti u koje ja verujem ne znači da nisu legitimne vrednosti. Svi treba da se borimo za ono u šta verujemo. Za ljude koji dele moje vrednosti ta borba je sada vaninstitucionalna. Naše je da probamo da te vrednosti postanu mainstream.

Kao tadašnja direktorica Kulturnog centra Beograda, borili ste se za izložbu o zločinu nad Albancima u Bogujevcima i istaknuli važnost da se takva izložba desi u zvaničnoj instituciji. Imate li dojam da projekti poput tog mogu nešto promijeniti prije nego što se dese neke druge, krupnije promjene, ili će samo ostati glas koji velika većina dugo neće željeti čuti?

– I da, i ne. Sa jedne strane mislim da je izuzetno važno sve tabu teme raditi u institucijama, ali sa druge strane to sa sobom nosi rizik da budete zloupotrebljeni od dominantne politike kao primer da postoji demokratija i da ne postoje cenzure.

Koliko je teško suprotstavljati se današnjoj retorici u srbijanskoj javnosti o našoj zajedničkoj bližoj historiji? O čemu se tu radi – hrabrosti, ljudskosti, istini, prkosu…?

– Teško je, jer je zamorno biti neprekidno izložen agresiji, ali moja je obaveza – i kao čoveka, i kao profesora – da govorim i radim u skladu sa sopstvenim uverenjima. Za mene je to pitanje ljudskosti, pre svega.

Okupljanje u Beogradu i paljenje svijeća za Srebrenicu na 26. godišnjicu genocida proteklo je uz jako policijsko osiguranje i uvrede nacionalista. Koliko je Srbija vremenski i ideološki daleko od scenarija u kojem bi se takva okupljanja, izložbe, predstave, projekcije… odvijali bez straha od ispada i nasilja, scenarija u kojem bi Srbija pogledala istini u oči bez straha o priznavanju kolektivne krivice?

– U suštinskom smislu je jako daleko, ali to ne znači da to ne bi moglo da se desi sutra. Stvar je političke odluke. Država može da spreči okupljanje i nasilje desničara. Ona to neće, jer vlastima odgovara ovo stanje stalnog latentnog sukoba.

Postoji li vidljiv i realan recept istinskog pomirenja na našim prostorima i čime mu današnja Srbija može doprinijeti?

– Mislim da u floskuli istina, odgovornost, pomirenje država treba da se bavi istinom i odgovornošću, tako što će se suočiti sa prošlošću i preuzeti odgovornost. Istinsko pomirenje je pitanje pojedinca i mogućnosti prevazilaženja konteksta lične istorije. Krivica za zločine je pojedinačna, ali je odgovornost kolektivna. Lako je meni da pružim ruku kada ni ja ni moja porodica nismo učestvovali u ratu, niti smo izgubili nekoga. Zato ne mislim da je neki veliki čin da ja pružim ruku, moj zadatak je da se trudim da se politički narativ i stanje svesti u Srbiji promeni da bismo bili u stanju da pružimo mnoštvo ruku u nadi da će sa druge strane biti nekog da te ruke prihvati. To će se desiti kada ratni zločinci ne budu heroji, već sramota, i kada te ruke budu pružene iz istinskog osećaja empatije prema patnji i stradanju drugog.

(Al Jazeera)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Zločinci
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga