Usvojen Globalni sporazum o migraciji

Generalni sekretar UN pozvao da se shvati šta ovaj Sporazum zapravo znači i da se konačno prekine sa mitovima i praznim pričama

10. dec 2018

Sporazum UN o odnosu prema migrantima ne samo da uzbuđuje duhove desničara, nego zbog njega već padaju i vlade – kao u Belgiji. U Maroku je Sporazum ipak potpisan. Ali šta zapravo piše u njemu?

Predstavnici 164 države prisutni ovog ponedeljka u Marakešu, prihvatili su Globalni sporazum o migraciji. Nemačku je predstavljala kancelarka Angela Merkel, a i mnoge druge zemlje su na dvodnevnu konferenciju UN o migraciji poslale svoje predsednike država ili vlada kako bi istakle značaj tog Sporazuma.

Ipak, mnoge zemlje su poslale samo ministre, Japan i Laos čak pomoćnike ministra. Jer, oko malo kojeg dokumenta UN se podigla tolika prašina i čuje se toliko netačnih tvrdnji. Tako se ove nedelje (9.12.) raspala vladajuća koalicija Belgije jer je nacionalistička stranka Flamanaca kategorički odbijala Sporazum. U Estoniji je taj sporazum takođe veliki problem za tamošnju koaliciju. Sjedinjene Američke Države nisu htele da učestvuju ni u pregovorima oko njegovog donošenja.

Austrija, Poljska, Češka ili Mađarska potpuno odbijaju Sporazum koji bi, kako tvrdi i nacionalistička desnica „širom otvorio vrata“ migrantima i potpisnike navodno prisilio da prihvati baš svakoga ko im dođe na granicu. Mediji ekstremne desnice pišu o „milionima migranata“ koji će sad doći u njihovu zemlju i kako je ovim sporazumom njihova država prisiljena da svima njima pruži smeštaj, radno mesto, novčanu pomoć…

„Molim vas, ne pričajte koješta!“

Zato je i generalni sekretar UN, Antonio Gutereš u Marakešu pozvao da se shvati šta ovaj Sporazum zapravo znači i da se konačno prekine sa mitovima i praznim pričama. Kada je reč o Evropi, čak i ako se sad zaboravi kako stanovništvo mnogih evropskih zemalja stari i praktično odumire, ona ionako nije glavni cilj migranata.

Uvjerljiva većina od oko 250 miliona ljudi koji su iz nekog razloga morali napustiti svoje domove novi dom traže negde na južnoj zemljinoj polulopti, a ovaj Sporazum je samo međunarodni dogovor o zajedničkom odnosu i postupku prema migrantima.

Već u preambuli Sporazuma se naglašava razlika između migranata i izbeglica: o izbeglicama postoje povelje i sporazumi, ali ovo je sporazum koji želi da reguliše odnos prema migrantima. Isto tako, konstatuje se da sporazum nije pravno obavezujući i ne dovodi u pitanje suverenost pojedinačne zemlje i njena odluka o prihvatanju – ili neprihvatanju doseljenika.

Doduše, u 8. tački preambule se navodi i vizija autora Sporazuma koja se možda ne dopada nacionalistima, a to je da su upravo migranti i doseljenici „izvor napretka, inovacija i trajnog razvoja u našem globalizovanom svetu“. Ali opet: ne dovodi se u pitanje pravo država da imaju i drugačiji stav, nego se samo želi pomoći i migrantima i zemljama koje su spremne da ih prihvate. Tim više što se zajedničkim snagama i migrantima želi objasniti kako nelegalna migracija donosi samo smrtnu opasnost, a među glavnim ciljevima Sporazuma se navodi i zajednička borba protiv krijumčara ljudi.

Samo najosnovnija prava

Dakle, ako neka zemlja prihvati migrante, onda ovaj Sporazum pomaže u njihovoj integraciji u društvo. U njemu se podseća na elementarna ljudska prava, na obaveze koje prema ljudima bez obzira na pol, veru ili poreklo, ali se i ukazuje potreba posebne brige prema maloletnicima među migrantima – manje ili više sve što je samo po sebi razumljivo za sve razvijene zemlje Evrope.

Od ostalih prava, Sporazumom želi da se migrantima osigura načelo ravnopravnosti, komunikacija na jeziku kojeg će razumeti, mogućnost kontakta sa konzularnim predstavništvima, osnovna zdravstvena zaštita i osnovno obrazovanje za decu školskog uzrasta, što je i inače jedan od glavnih ciljeva UN.

Sporazum piše i o potrebi da se migrantima ne ograničava sloboda kretanja, a ako se to čini, u njemu se samo traži da se migrantima na razumljiv način objasni, zašto je to bilo neophodno.

U Sporazumu mnogo piše i o prikupljanju podataka o migrantima, o potrebi da svi imaju lične isprave kako bi se moglo znati ko su oni i u svemu tome takođe se teži saradnji između država – upravo tu je u prošlosti bilo ozbiljnih propusta koji su vodili do ugrožavanja sigurnosti. Konstatuje se da je problem migracija nešto što ni jedna zemlja ne može savladati sama i želi međunarodnu saradnju ne samo za bezbednost migranata, nego i u zaštiti i nadzoru državnih granica.

Može se samo zajednički

Sporazum polazi od toga da migracija nije nepovratni proces: predviđa se i saradnja za „siguran i dostojanstven“ povratak migranata, a definišu se i važan detalji kao što je novčani transfer u zemlje iz kojih najčešće dolaze migranti. Jer iskustvo je pokazalo da su upravo takve individualne doznake važniji instrument pomoći u razvoju. Zbog toga će se namet na takve doznake ograničiti na najviše 3 odsto od sume koaj se šalje kući, jer trenutno se doznake za neke zemlje Afrike plaćaju gotovo 10 odsto sume.

Naravno, postavlja se pitanje zašto se uopšte i potpisivao ovaj Sporazum od 31 stranice gusto pisanog teksta kad se već unapred upozorava kako on nije „pravno obavezujući“? Razlog je pre svega činjenica da su migracije nešto što obeležava našu civilizaciju i da će ih biti sve više – ne samo zbog rata nego na primer i zbog klimatskih promena. U sporazumu je izražena želja da se tu uvede malo reda i podseti kako su i migranti ljudska bića, a tu je i napor da države sveta zajednički prihvate ovaj izazov.

(Deutsche Welle / Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga