TRIBINA: Vojvodina ili priča o novcu (Novi Sad)

Vojvodina je do 1918. godine i ulaska u Jugoslaviju, za razliku od ostatka Srbije, bila deo Austrougarske monarhije i,

28. dec 2007

Tribina “Vojvodina ili priča o novcu” u Novom SaduVojvodina je do 1918. godine i ulaska u Jugoslaviju, za razliku od ostatka Srbije, bila deo Austrougarske monarhije i, prema navodima istoričara, to je bila ekonomsko najrazvijenija oblast u kojoj su, između ostalog, živeli i Južni Sloveni, ali Vojvodina je tada bila u velikoj meri multinacionalna i gradila je svoj politički, društveni i kulturni identitet koji se u velikoj meri razlikovao od drugog dela Srbije. Bez obzira na to što se struktura stanovništva u Vojvodini, u poslednjih skoro 90 godina umnogome promenila, i to tako što je umnogostručen broj stanovnika srpske nacionalnosti u odnosu na sve druge nacije, i danas u Vojvodini ipak živi, prema zvaničnim podacima 26 nacija. Dakle, Vojvodina je, na neki način, uspela da sačuva svoja razlikovna obeležja, odnosno identitet koji je imala i pre dvadesetak godina, kao jasan politički okvir. Vojvodina je danas prepuna protivrečnosti i na mnoga pitanja, po našem mišljenju, nisu dati odgovori

TRIBINA:
VOJVODINA ILI PRIČA O NOVCU

Novi Sad, Radio Cafe, Miletićeva 45
Petak, 14. decembar 2007. u 19,15 h

Učestvuju:
Ivana Dulić Marković, potpredsednica G17 plus
Branislav Pomoriški, savetnik predsednika Skupštine AP Vojvodine
Mihailo Brkić, direktor Fonda za razvoj Vojvodine
Dimitrije Boarov, publicista
Jon Srbovan, bivši predsednik Izvršnog veća Vojvodine (1986-89)
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Dinko Gruhonjić:
Dobro veče i dobro došli u Radio Café, na tribinu u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine, kojom zapravo započinjemo naš projekat pod nazivom „Vojvodina: kriza identiteta ili identitet krize“. Pre nego što predam mikrofon našim večerašnjim gostima, ja bih ipak rekao nekoliko stvari o tome zašto smo se uopšte odlučili da radimo ovaj projekat i, ljubaznošću Fonda za otvorenog fonda, i da ga realizujemo u šest gradova Vojvodine, na sličnim ovakvim tribinama – zbog toga što, jednostavno, smatramo da je pitanje Vojvodine posle svih kriza na prostoru bivše Jugoslavije i dalje ostalo nerešeno, i ne samo nerešeno nego se i dalje gura pod tepih i pravda drugim krizama, kao što je u poslednjih 20 godina – običaj.
Dakle, samo nekoliko uvodnih napomena. Vojvodina je do 1918. godine i ulaska u Jugoslaviju, za razliku od ostatka Srbije, bila deo Austrougarske monarhije i, prema navodima istoričara, to je bila ekonomsko najrazvijenija oblast u kojoj su, između ostalog, živeli i Južni Sloveni, ali Vojvodina je tada bila u velikoj meri multinacionalna i gradila je svoj politički, društveni i kulturni identitet koji se u velikoj meri razlikovao od drugog dela Srbije. Bez obzira na to što se struktura stanovništva u Vojvodini, u poslednjih skoro 90 godina umnogome promenila, i to tako što je umnogostručen broj stanovnika srpske nacionalnosti u odnosu na sve druge nacije, i danas u Vojvodini ipak živi, prema zvaničnim podacima 26 nacija. Dakle, Vojvodina je, na neki način, uspela da sačuva svoja razlikovna obeležja, odnosno identitet koji je imala i pre dvadesetak godina, kao jasan politički okvir. Vojvodina je danas prepuna protivrečnosti i na mnoga pitanja, po našem mišljenju, nisu dati odgovori.
S jedne strane, u Vojvodini, autonomističke stranke uživaju relativno malu podršku, a sa druge strane, sva ispitivanja javnog mnjenja govore u prilog tezi da je većina građana Vojvodine za visok stepen, pre svega, ekonomske autonomije. Istovremeno, ta podrška autonomiji, kao što se vidi iz istraživanja, nikako ne uspeva da prodre u institucionalni nivo, jednostavno, da se nametne kao tema broj jedan. Možda se odgovor na to pitanje upravo krije u tezi s početka ovog teksta, da u periodu političke krize svako otvaranje pitanja autonomije unapred biva osuđeno kao svojevrsna subverzivna delatnost. Vojvodina je, na neki način, zarobljenik krize i dugo vremena se odlaže artikulacija vojvođanskih interesa i vojvođanskog identiteta a, s tim u vezi, i veoma važno pitanje decentralizacije Srbije.
Sad ću vam predstaviti naše večerašnje goste. S nama će biti, u narednih sat i po vremena, gospodin Jon Srbovan, gospodin Mihailo Brkić, gospodin Branislav Pomoriški, gospođa Ivana Dulić-Marković i gospodin Dimitrije Boarov.

Branislav Pomoriški:
Ja ću ukratko reći šta mislim o ovoj temi. Ako govorimo o ekonomskom statusu Vojvodine, mislim da nam je pomalo svima već dosta tih brojki sa kojima izlazimo unazad godinama i godinama, a te brojke su, uzgred budi rečeno, u potpunosti nesporne – brojke koje govore da Vojvodina puni republički budžet između 35 i 50%, u zavisnosti od godine i u zavisnosti od toga kakav je društveni proizvod, od koga koliko Vojvodina učestvuje sa stanovništvom, od toga da je Vojvodina u poslednjoj velikoj Jugoslaviji kao konstitutivni deo federacije imala status i ekonomski položaj koji je bio svega par procenata ispod Slovenije, koja je tada bila ubedljivi ekonomski lider u bivšoj državi. Vojvodina je kroz nesretne devedesete godine, pre svega, najviše izgubila od svog ekonomskog statusa. Dakle, i gledano po nacionalnom dohotku per capita, gledano po dohotku koji se proizvodi na njenoj teritoriji – svim tim brojkama smo uvek pokušavali da dokažemo da je autonomija Vojvodine ali, uvek smo govorili, i drugih regija, nešto što može biti korisno i za ljude koji žive u autonomnim oblastima, kao i za zemlju u kojoj ta autonomna oblast postoji.
Umesto, što kažete, da držim predavanja, ja ću pokušati u nekoliko jednostavnih primera da vam pojasnim ovu tezu. Prvo, ključno je da samo ekonomskom analizom, ovakvom ekonomskom analizom, nećemo nikada stići ni do jednog rešenja, što se do sada pokazalo. Znači, prva moja teza jeste da je ekonomski koncept neraskidivo vezan sa političkim konceptom. Zbog čega? I zbog čega doalazi do ovakvih urušavanja ekonomskih performansi Pokrajine u poslednje vreme? Ako pogledamo, kao osnovnu činjenicu, upravljanje resursima, kao osnov za sticanje dohodaka u određenim regijama pa i u zemlji, onda ćemo videti da Vojvodina ima izuzetno velike resurse. Ja ću dati dva primera: resurs nafte i resurs, recimo, raspoloživog poljoprivrednog zemljišta. Kada je u pitanju nafta, Vojvodina proizvodi 650.000 tona nafte – to je otprilike 1/3 potrošnje čitave zemlje ali i otprilike ukupna potrošnja koju ima Vojvodina. Ono što ljudi ne znaju, i verovatno to se retko u javnosti i pojavljuje kao podatak – unutar NIS-a ta nafta se ovog momenta još uvek fakturiše po ceni od 22$. Ja ću da vas podsetim da ovog momenta svetska nafta se bliži ceni od 100$. Dakle, unutar, da kažemo, Naftne industrije Srbije, vojvođanska nafta ide sa 1/5 cene. Od oko nekih 230 miliona m3 gasa, praktično ne naplati se ništa jer Srbijagas ne plaća proizvođačima, odnosno Naftagasu, kao što navodno njemu ne plaćaju veliki proizvođači poput Beogradskih elektrana itd. Ja bih možda i mogao da razumem kada bi to značilo da građani Srbije, zbog te činjenice, voze sa jeftinijim benzinom i naftom, da su takvi imputi ušli kao jeftiniji imputi u poljoprivrednoj proizvodnji itd. Međutim, to apsolutno svi znate da nije slučaj. Jednostavno svi ti benefiti koje daje resurs kakva je nafta, koja su stoprocentno proizvodi u okviru Naftagasa u Novom Sadu, dakle svi ti benefiti idu na održavanje jednog potpuno glomaznog i nepotrebnog i, ja bih rekao slobodno, jednog parazitskog sistema kakav je Naftna indistrija Srbije. Dakle, ta Naftna industrija Srbije nastala je tako što je otrpilike 90% kapitala tada kada je nestala autonomnost Pokrajine uneto u nešto što se zove NIS, da bi kasnije, godinama polako se izmeštala i sedišta pojedinih njegovih delova, da bi ovog trenutka konstatovali da, kada bude privatizovana nacionalna naftna kompanija, Pokrajini i lokalnim samoupravama praktično neće pripasti ništa, ili će im pripasti jedan mali deo od te privatizacije. Da ne govorim o rudnoj renti koja je normalna u svim zemljama u kojima se vrši eksploatacija nafte i u kojima rudnu rentu dobija ona lokalna samouprava u čije se zemljište bukvalno raubuje – vi znate da od Kikinde, Mokrina, Turije, Elemira itd. praktično su atari izbušeni bušotinama i to se u svim zemljama plaća. Dakle, ta rudna renta takođe ovde ne postoji.
I još jedan primer, kada je u pitanju, recimo, obradivo zemljište – evo gospođa Dulić je bila ministarka u tandemu sa gospodinom Živkovim, kada smo… mi smo proteklih godina recimo imali cene osnovnih poljoprivrednih proizvoda, dakle žitarica – kukuruz između pet i sedam i pšenica između sedam i devet dinara – i tada su seljaci s pravom tražili da pokriju troškove, razliku samo do cene koštanja proizvodnje, i tada je došlo iz republičke vlade da je to berzanska roba i da tu drugačiji pristup nije moguć, što se konceptualno možda i može uvažiti. Međutim, kada je došla prva godina, u kojoj je bila, uzgred budi rečeno, i velika suša, i kada su na berzama porasle cene, odjednom je republički ministar doneo uredbu po kojoj to više nije berzanska roba, sad je to zaštita domaćeg proizvođača itd.
Dakle, kroz te potcenjene cene proizvoda i resursa koje ima Vojvodina, a nema načina da na njih utiče, kroz nedostatak političkog mehanizma koji bi morao da podrazumeva nivo izvršne, sudske i zakonodavne vlasti, u meri u kojoj ćete moći da upravljate vašim resursima, mi ne možemo – i mislim da dosta i gubimo vreme kada pričamo o tim ciframa o kojima pričamo – dakle, u ovakvom političkom kontekstu u kome se, ovog momenta, nalazi naša zemlja – jedna je od najcentralizovanijih u Evropi sigurno – Vojvodina će gubiti sve više korak u tom relativnom smislu. Tvrdnje da Vojvodina i danas živi, u proseku, bolje – pa se izbacuju procenti od, ne znam, 40 ili 50% – od ostatka dela Srbije, jesu možda delimično tačne, ali se mora razmatrati podatak da ovakvo centralizovana politička organizacija zemlje dovodi do, tj. već je dovela do toga da su nam, u finansijskom smislu, 2/3 države u Beogradu. Jednostavno, čitava ova politička scena se pretvara u estradu, svi se dodvoravaju potencijalnim biračima, okreću se tamo gde je najveći broj glasova, ljudi su agilni u onoj meri – obrnuta je proporcija između količine rada koju jedan građanin uloži i njegove želje za izlaskom na izbore. To je jedan vrlo zanimljiv podatak u koji sam se ja uverio, dakle, svi oni, u onoj meri u kojoj manje doprinose u materijalnom pogledu, više su spremni da izađu da glasaju za nekakve privilegije koje ovakvo ili onakvo obećanje donosi. Ja tu situaciju koju mi imamo trenutno u Srbiji, ja je lično nazivam „sindrom obrenovićevske kancelarije“. Znači, to je jedan nedoraslost države – Obrenović je u svoje vreme, kada je imao te prve početke državnosti u Srbiji – svako šta god je hteo da uradi, morao je da ode do njegove kancelarije ili kod nekog u njegovoj najbližoj organizaciji, da bi bilo šta ili u privrednom ili u političkom smislu uradio. Mi, nažalost, ovog momenta nismo daleko od toga. I samo još jednu rečenicu – pošto, kad iznesete neosporivu ekonomsku argumentaciju u korist autonomije Vojvodine onda, da bi se zadržale privilegije koje nosi centralna vlast, raubujući na ovakav način resurse koje inače ne bi, onda se upotrebljavaju nekakvi izrazi što rogobatniji to bolji – on je secesionista, on hoće da otcepi Vojvodinu – i ja u tom smislu imam jedan lični predlog: donošenje novog ustava, koji će sigurno morati vrlo brzo da se donosi, ja bih predložio da u preambuli, pred onoga „Ne damo Kosovo“, bude i „Vojvodina će biti i ostaće zauvek sastavni deo Republike Srbije“, da jednom to pitanje tzv. secesionizma u Vojvodini skinemo s dnevnog reda, jer svako ozbiljan zna da takve realne težnje ne postoje. A za uzvrat, pošto imamo u preambuli da nikada nećemo biti izvan Republike Srbije, dobijemo izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, sa kojom smo u vreme – o tome će gospodin Srbovan možda najbolje govoriti – doživeli uspon, takav uspon u par decenija kakav nisu imale ni države ni regije u Evropi. Evo, možda za početak da ne bude duže, tu sam da polemišem na svaku od ovih teza a i na nove koje se budu pojavile.

Ivana Dulić-Marković:
Htela bih da vam kažem da je za mene pitanje identiteta Vojvodine ili pitanje autonomije – pitanje znanja, tj. pitanje neznanja. Kada sam gostovala nedavno na zrenjaninskoj televiziji, a znam da u opštini Zrenjanin ima jako puno vojvođanski opredeljenih građana, bila je anketa za vreme emisije i pitanje je bilo: „Da li sta za autonomiju?“ Većina odgovora je bila: “Ne, ja sam za Srbiju.“ Mislim da sve to potiče iz jednog ogromnog neznanja, iz neznanja koje i moja generacija nije kroz školovanje prošla – kako je nastala Vojvodina, šta se dešavalo u Vojvodini, o ekonomiji Vojvodine, čak i na vremenskoj prognozi se govori o severu Srbije, i nema više onoga što smo mi trebali da naučimo. Kada bismo to naučili, naučili bismo se toleranciji, naučili bismo se poštovanju i naučili bismo da poštujemo i druge onoliko koliko poštujemo sebe. Ja mislim da nam za to nije kriv Beograd niti neko drugi, ja mislim da smo svi krivi, pre svega mi koji živimo ovde u Vojvodini, i mislim da je i cilj da se izborimo kroz to, pre svega kroz institucije ili političke partije u kojima učestvujemo. I ja zbog toga ne mogu nikada da krivim centralu u Beogradu, uvek krivim nas koji smo, evo u stranci koja ima beogradsku centralu, ali mislim da nama Beograd sigurno neće pomoći ukoliko mi ne znamo šta tražimo i ne znamo apsolutno da definišemo naš identittet. Neko veče sam slušala gospodina Kostreša i novinarka je bila stvarno užasna po mom mišljenju – tema je bila oko starosedelaca i dođoša – i Bojan je odgovorio: „Da li vi znate ko su starosedeoci Vojvodine?“ Ona, naravno nije znala, i on je rekao:“Žabe.“ I nikada mi nismo, zapravo, učili da je Vojvodina jedan genijalni izum nekih genijalnih ljudi, i da je ona cela proizvod ljudskog rada i ljudske genijalnosti, barem se meni tako čini. I mislim da mi treba da to sve prvo naučimo i da nastavimo baš to da radimo.
Sad bih se samo kratko, pošto vidim da će biti polemike oko poljoprivrede, vratila na nešto što sam više puta rekla. Ja mislim da je Vojvodina hiljadu puta sposobnija, pametnija, da ovde žive zaista genijalni ljudi, koji su proizvod tih mešavina, i mi ne smemo da dozvolimo da budemo žitnica, mi smo mnogo pametniji i sposobniji. Jer, kad kažete poljoprivreda – ne znam koje se zemlje vi prvo setite, gospodine Boarov – eto, kažete Holandija, a u Holandiji poljoprivreda učestvuje sa 2% u nacionalnom bruto dohotku, u Izraelu isto tako, a kod nas je to bilo… sada se svelo na 14%, pre četiri godine je bilo 20%. U Africi je učešće poljoprivrede 17%. Znači, učešće poljoprivrede je pokazatelj da ste siromašni i da treba da razvijate druge sektore, da bi ti sektori mogli da pomažu poljoprivredi. Isto tako, subvencije se daju poljoprivredi u Evropi zbog toga što je zarada u poljoprivredi 40% manja nego u svim drugim sektorima. Zbog toga mi u Vojvodini moramo da budemo puno kreativniji od toga nego da budemo žitnica. Ja duboko verujem da – možda je bilo grešaka u našoj politici, ali nije ih bilo mnogo, jer mi smo počeli od toga da gradimo sistem – da je taj sistem bio dobar, bio je dobar i za Vojvodinu. Ako se za Vojvodinu napravi sistem u kome građani ili poljoprivrednici mogu da se takmiče, Vojvodina onda uvek pobeđuje. Ja mogu da vam pokažem ovde, mada nije dobro odštampano – od ukupnog budžeta koji smo mi povećali i koji je bio raspodeljivan na investicije i krediti su išli u Vojvodini, a bespovratna sredstva kao socijalna pomoć je bila raspoređena dole. Znači, ne možete jednom strelom da ubijete više meta. Zbog toga morate da pravite politiku, pa i poljoprivrednu politiku prema regionima. Ja verujem da Vojvodina, pre svega, mora unutar ovde, iako ima institucije, mora da razvije nove institucije da bi mogla da sprovodi politiku koja će da koristi građanima a ne političarima, a to nažalost nije lako pošto se naša politika uglavnom svodi na podmićivanje birača. To svakako ne doprinosi Vojvodini, a ne doprinosi ni Srbiji. Toliko bih ja za početak.

Dinko Gruhonjić:
Gospodine Brkiću, Vojvodina, odnosno Srbija je dobila prošle godine novi ustav i u njemu piše da Vojvodini treba da pripadne 7% od republičkog budžeta. U Vojvodini su, posle toga, osnovani određeni novi fondovi – koliko to zapravo suštinski menja stvari, koliko je zapravo Vojvodine suštinski tome dobila, pre svega, kada su ovlašćenja i mogućnost upravljanja tim resursima u pitanju?

Mihailo Brkić:
Ja sam u poziciji da odgovaram na vaša pitanja, a kolege su bile uvodničari bez, da kažem, konkretizacije pitanja, ali ću iskoristiti tu slobodu da dam prvo neko viđenje ovog istorijskog konteksta o kome ste prvo govorili, a onda i da odgovorim na ovo pitanje, konkretno vezano za rešenje iz Ustava. Znači, govoriti o istorijskom kontekstu i bogatstvu Vojvodine uvek podrazumeva da imamo u vidu upravo rad prethodnih generacija. Kad sam, jednom prilikom, bio u Mađarskoj i pitao jednog kolegu kako je moguće da je Mađarska uspela za tako kratko vreme, nakon definisanja Austrougarske, odnosno redefinisanja Habzburške monarhije u dva dela, da izgradi tu mrežu kanala, on mi je rekao: “Bože, pa normalno kad je 100 godina pre toga ulagano u irigacionu mrežu. Mi smo samo pokupili kajmak.“ Ono što je, dakle, za Vojvodinu karakteristično u 20. veku to je, mislim, nesposobnost da shvati da poljoprivreda nije resurs iz koga može da se stvara veliki društveni, odnosno ekonomski razvoj. Da bih to potkrepio, navešću dve uporedne zemlje, jednu u našem susedstvu, to je Slovenija, i jednu zemlju koja nije u našem susedstvu, dosta je daleko a može da bude vrlo interesantna, i treću koja je takođe evropska zemlja i može, na neki način, da da konkluziju ove teze.
Prvo Slovenija. Dok sam studirao, ’85/86. godine, ono što smo mi tad imali kao neku vrstu indeksacije, bilo je da je, recimo, indeks društvenog razvoja SFR Jugoslavije 100, Slovenije 180, Hrvatske 140, Vojvodine 120. Znači, nije istina da je i onda ta razlika bila tako mala, Vojvodina je bila za nekih 50% nerazvijenija od Slovenije, ali isto tako istina je da je još pedesedih godina gomila Slovenaca dolazila i brala kukuruz po Vojvodini, to je činjenica. Ono što su, međutim, Slovenci shvatili jeste da poljoprivreda u tako siromašnim uslovima ne može da da nikakav poseban istorijski rezultat i ne treba previše ulagati u to. Zbog toga su ulagali u industriju. A Vojvodina je imala jednu istorijsku nesreću tokom 20. veka da zbog obilja ratova, svetskih ratova, ostane bez jednog dela stanovništva koje je bilo najviše industrijalizovano i najviše sklono industriji, a to su Nemci. Jedna zemlja, koju sam spomenuo, koja nije tako blizu nas ali je poznajemo, jeste Luksemburg koji je šezdesetih godina ovog veka bio stočarska zemlja, a sad je jedna od najbogatijih regija u EU, upravo zbog toga što su, jednog momenta, kad su shvatili da od stočarstva nema vajde, poslali desetak svojih, u to vreme najboljih studenata na međunarodne univerzitete da tamo nešto zaključe i spoznaju pa kad su se ljudi vratili, objasnili su tadašnjem, da kažem upravljačkom timu Luksemburga da treba menjati strategiju pa su postali finansijski centar EU. I postoji jedna zemlja koje je sve vreme kroz istoriju bila bogata i imala je izuzetno povoljne uslove za razvoj poljoprivrede – to je Francuska – pa nije ostala poljoprivredna regija, iako je francuska poljoprivreda i dan-danas veoma značajna. Znači, treba uvek da imamo u vidu jedan istorijski kontekst da bi neke stvari, na neki način, pravedno mogli da presečemo i zaključimo.
U tom kontekstu, ako govorimo već o rešenjima iz novog ustava, treba da imamo u vidu opet istorijski kontekst – mislim na rešenja iz prethodnog Ustava i na Ustav iz 1974. godine. Svi se vezujemo za priču o najmanje 7% u republičkom ustavu, a pri tom niko nije primetio pojavu nekih kategorija koje se spominju u članovima 86. i 87. Ustava Republike Srbije, a koji spominju svojinu AP Vojvodine. Svojina AP Vojvodine nije spominjana osim kao društvena svojina ni u Ustavu iz ’74. godine. Ovde se eksplicitno kaže da se radi o javnoj svojini, koja se derivira u tri dela – u javnu državnu, u javnu svojinu AP Vojvodine i javnu svojinu lokalnih samouprava, znači lokalnih saomouprava na teritoriji AP Vojvodine. Koliko se ja razumem u istorijski razvoj, obično je definicija svojine bila najbolja osnova da se krene od nečeg. Mislim da smo imali jednu izuzetno traumatičnu drugu polovinu 20. veka, koja je bila bazirana na antiekonomskim principima, prošli smo kroz fazu masovnih građanskih ratova, a i dalje se nalazimo u jednoj turbulentnoj situaciji, političkoj, ali nekako ta definicija, svojinska, koja podrazumeva i sledeće kategorije – izvorni javni prihod i sopstvena poreska administracija, naravno sve kao mogućnost koju ustav daje ali ne realizuje (to treba da realizuju zakoni koji će se doneti posle ustava) – mislim da daje dobar prostor za neku buduću priču o Vojvodini. Ja mislim da svi za ovim stolom imamo jedan zajednički stav, a to je da je potrebno izvršiti decentralizaciju Republike Srbije u skladu sa evropskim standardima.

Branislav Pomoriški:
Da, ja sam hteo da repliciram. Mislim da se ovde, u jednom delu izlaganja gospođe Dulić i gospodina Brkića izvršila zamena teza. Znači, ja sam uzeo poljoprivredu kao resurs koji Vojvodina ima, pre svega imajući na umu veliki broj ljudi koji se tim poslom u Vojvodini bavi i od toga živi. To što je 17% u društvenom proizvodu ne znači da se 17% ljudi bavi tim poslom nego se bavi daleko veći broj, oko 45%, a društveni proizvod guraju, recimo, PR agencije političara koje su od broja 20 skočile na 220, od kojih je 200 u Beogradu. Znači, ja govorim sledeće – ako već imamo 45% ljudi koji se bave poljoprivredom, da li argument da im sada uvodimo zabrane da učestvuju slobodno na berzama, svetskim berzama, sa svojim proizvodima, zato što poljoprivreda nije propulzivna delatnost? Ne, mi treba da pomognemo maksimalno koliko možemo, ali ne da ih pomažemo tako što ćemo preko Fonda za kapitalne investicije otići u neko mesto koje se, na primer, zove Dobrica, i tamo napraviti jednu ambulantu i onda se slikati svi redom iz političkog establišmenta nego, po mom dubokom uverenju, treba napraviti određene politike, znači i ekonomsku, i finansijsku, i poljoprivrednu i sve druge gde ćete ostaviti – ako je to nerazvijena opština, onda ih oslobodite dela poreza, onda im dajte neka sredstva o kojima će sami da odluče i da urade i znaju šta im treba, jer će tako doći do privredno aktivnog stanovništva koje će imati neku viziju svog razvoja. Ovako, sa ovim objektima, da kažem, koji padaju kao s neba iz Nacionalnog investicionog plana, metodologija kojom se odobrava – ne želim da ulazim u to – ali sam siguran da to za Vojvodinu nije način. Znači, kao čovek koji je nedvosmisleno opredeljen za autonomiju Vojvodine i decentralizaciju države, ja smatram da je put ostvarenja interesa Vojvodine u tome da sama odlučuje o okviru resursa koje poseduje. Zašto niste uzeli kao primer naftu, ako poljoprivreda nije propulzivna? Da li je nafta propulzivna? Nafta je 100$ barel na svetskim tržištima.
Znači, hoću da kažem da Vojvodina ima resurse daleko iznad proseka države, da je ubogaljena u proteklih dvadesetak godina, pre svega ekonomskim politikama i time što su ti resursi raubovani u korist centrale političke elite u Beogradu i deljeno na način koji ste sami bili, kao građani ove zemlje, u prilici da vidite. Hvala.

Mihailo Brkić:
Dobro, ne nije ovo za replike, ja sam samo spomenuo rad kao jako bitan elemenat u onome što je Vojvodina bila i što bi trebalo da bude, a rad je, dakle uopšte, vezan za proces melioracije, to je bio aktivan odnos stanovništva prema onome što je Vojvodina bila pre 250 godina. Nafta je, kako da kažem, ono što je božji dar i nije vezano sa nekim naročitim duhovnim niti fizičkim pregnućem, nego sticajem okolnosti i srećom.

Dinko Gruhonjić:
Moram imati na umu ipak, pošto su predsednički izbori raspisani, da ćemo na tribini imati i malo elemenata predizborne kampanje, ali tu smo mi da postavimo pitanja, a tu su i naši gosti koji nisu opterećeni političkim kampanjama. Gospodin Jon Srbovan, koliko mi je poznato, izvršio je analizu Nacionalne strategije privrednog razvoja Srbije i tom prilikom ste došli do nekih interesantnih zaključaka, pa bih vas zamolio da to podelite sa publikom

Jon Srbovan:
Ne znam da li može da se kaže da sam izvršio analizu, jer kratko sam video samo jedan materijal a ne i izvornu dokumentaciju da bih mogao sigurnije davati ocene. Ja sam mislio da govorim o par pitanja na ovu temu, a prvo pitanje je, u neku ruku, da polemišem sa ovim naslovom tribine, sa podnaslovom zapravo – Vojvodina ili priča o novcu. Ja mislim da je to pojednostavljivanje problema. Nismo se bunili uvek protiv malog dela koji nam se vraća nego protiv krivog dela koji se odnosi na odnos prema Pokrajini, koja najčešće nije bila subjekt političkih rasprava i odlučivanja nego više puta blizu da bude objekat kojem se samo saopštavaju odluke, ovakve ili onakve, na njenu štetu.
Podaci govore da u periodu od 1974. do 1989. godine, kad smo imali tih petnaestak godina pune autonomije, rezultati su takvi – gospodin Pomoriški je govorio – da stvarno nikada u istoriji Vojvodine nismo imali toliko rezultata. Nema smisla da vas sad opterećujem, ali samo jedan podatak: u tom periodu izgradili smo 250 fabrika ili rekonstruisali postojeće fabrike, dostigli nivo nacionalnog dohotka po glavi stanovnika od oko 3.500$ – to je bilo 1988/89. godine, a to tada nije bilo malo – to je taman onaj prag od koga svaka zemlja počinje da trasira dugoročnije planove jer su, praktično, rešeni svi elementarni problemi egzistencije stanovništva, i onda se može drugačije planirati kako dalje. Prema tome, ja mislim da ne treba svesti problem na pare nego i pare, ali i odnos prema Vojvodini – da Vojvodina učestvuje kao subjekt ne samo kad se radi o problemu Vojvodine nego i Republike. Zašto da ne? Mi smo deo Republike i imamo odgovornost za Republiku isto kao što ona ima odgovornost i dužnost prema Vojvodini. Dakle, to je samo jedno principijeno pitanje. Rešenje, po meni je – promena ustava, da ponovo Vojvodina dobije zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, i da raspolaže sa onim što stvara. U vreme autonomije, ’74. godine, Vojvodina ni od koga nije uzimala nikakav dohodak, naprotiv, pomagala je svugde i davala svugde.
Drugo pitanje – po meni jedan od najvećih problema je centralizacija, u celini, u Republici. Mislim da je to jedan od najvećih problema i to sa nekoliko aspekata. Prvi aspekt – sredstva za proizvodnju. Milošević je doneo zakon kojim je sva društvena imovina pretvorena u državnu imovinu, i jednim potezom izvršena je najveća eksproprijacija u istoriji, kao da je to palo s neba a ne da je to bio rezultat rada miliona radnih ljudi. Nova vlast, demokratska vlast kritikovala je Miloševića, ali taj zakon nije promenila nego je donela novi zakon, produžetak tog zakona i krenula u privatizaciju – da ne kažem da često to liči na rasprodaju te. tzv. društvene imovine ili državne imovine. Od privatizacije, prema ovome što se saopštava javno, dobijeno je oko 2 milijarde evra, možda tu nisam baš precizan, ali istine radi – oprostite, ja ću vas opteretiti možda nekim podacima – prema statističkim podacima, društveni sektor Srbije, od 1947. do 1990. godine investirao je u sredstva za proizvodnju 58 milijardi dolara, Vojvodina 14, 3 milijarde. Sa time je Srbija učestvovala u investicijama u Jugoslaviji, sa 36,5% a Vojvodina sa oko 9%. Dakle, skoro da je rasprodato sve, i privatizovano, i od ti silnih milijardi ostalo je oko dve, ili ne znam koliko će ih još biti do kraja, kad se proda NIS, Elektroprivreda itd. Mislim da je to veliki problem.
Postavlja se pitanje gde su nestala ta sredstva, šta je bilo s njima. Mislim da to treba ipak malo analizirati šta se tu dešavalo. Prosto, ta sredstva su nestala. Još da dodam i to, u tom ranijem periodu, za vreme ovih investicija, postojali su zakoni o amortizaciji i investitornom održavanju koji su obavezivali svaku privrednu organizaciju da održi taj nivo vrednosti osnovnih sredstava – ako se umanji, onda se za to odgovaralo zakonski. Velike su pare u pitanju. Dakle, to je jedan aspekt centralizacije, država je postala najveći vlasnik u istoriji ove zemlje.
Kako je Vojvodina prošla u ovoj privatizaciji i koliko je dobila, ja nemam tačne podatke, ne bih ni operisao sad sa tim. Ali, evo samo dva-tri primera kakav Vojvodina ima tretman kad se radi o tim sredstvima u koja je uložila sve pare. Na primer autoput – samo je saopšteno da ide u koncesiju, i samo što smo preko televizije čuli neke rasprave, ali suština, da bude pitana oko toga, ili da učestvuje u svemu tome – ni govora nema. Evo, danas, puna štampa da će se slično desiti i sa NIS-om, a u NIS, to znam, uložili smo velike pare. Ni od koga nismo ništa dobili nego smo uzimali kredite, i od našeg dohotka investritali u NIS. Ja ne znam koliko Vojvodina učestvuje u tim transakcijama u kojima se govori po novinama.
Treće – mi smo imali najveći društveni posed u Jugoslaviji. Imali smo oko 20% od ukupnih površina u Vojvodini, u velikim kompleksima, što je velika prednost za celu poljoprivredu. Zapadna Evropa je donela pre 20 i kusur godina program da na ne znam koliko godina dođe prosečan farmer do poseda od oko 80 hektara u proseku. Mi smo imali 300.000 hektara u kompleksima i umesto da smo organizovali da proizvodimo seme za pola Evrope, jer imamo te uslove, i da prodamo, to je dato, ja ne znam za koje pare, mislim da je zaklan državni vo za jednu budžetsku šniclu.
Drugi aspekt centralizacije – radi se o tekućoj investicionoj politici. Prema statističkim podacima, za 2005. godinu u Srbiji je investirano 327 milijardi dinara, a od toga u Vojvodini 73, 6 milijardi ili 22%. Svejedno što Vojvodina učestvuje sa 27% u stanovništvu i što je prosečan bruto dohodak po glavi stanovnika Vojvodine za 17% veći od Srbije, ipak kad se saberu ove cifre onda se vidi da se radi o strašnom prelivanju sredstava koji ide preko budžeta i preko drugih fondova Republike. Da li postoji neka strategija tog razvoja? Moguće da postoji negde. Ko odlučuje kada i gde će se investirati, mislim da je to malo poznato javnosti. Opravdano se postavlja pitanje kuda idu ova sredstva.
Na ovu temu je Ekonomski institut iz Beograda izvršio jednu analizu, pre jedno dva meseca su je objavili. Ja ću vam izneti dva-tri podatka, mislim da daju pravu sliku. Jedino je grad Novi Sad 2005. godine dostigao nivo nacionalnog dohotka iz 1989. godine. Po toj analizi, Beograd će dostići taj nivo 2009. a Niš 2010. Ostatak Vojvodine, van Novog Sada, ako su bude nastavilo sa takvom razvojnom politikom Republike, dostići će nivo dohotka iz 1989. godine tek 2023. godine. A ostatak Srbije, van Beograda i Niša, dostići će za 120 godina nivo iz 1989. Gde su sredstva i kako se ona raspoređuju?
Sledeći aspekt ove centralizacije je budžetska potrošnja. Ustavom je Vojvodini dato 7% na bazi kojih kriterija? Koliko je Vojvodina učestvovala i sa kakvim argumentima se došlo do tih 7%, s obzirom na sve ove elemente o kojima je bilo reči? Dakle, to je jedna odluka van, kako da kažem, nekih objektiviziranih interesa, jednostavno je neko doneo takvu odluku.
Treće pitanje je oko razvojnog koncepta. Imao sam prilike da vidim taj materijal… konstatuju se uspesi i tako to, i ističu se neki problemi – nezaposlenost, visok spoljnotrgovinski deficit, spoljni dug raste i raste javna potrošnja. Evo, samo na ova tri pitanja primedba. Mi ćemo po ovoj projekciji, sa tako velikim brojem nezposlenih, milion ljudi, 2010. godine ćemo, po ovoj projekciji, imati za svega 68.000 više zaposlenih nego sad. Gde je sad tu rešavanje problema o kojima ministri govore svaki dan? Samo 68.000 više, to piše u njihovom dokumentu. Drugo, rast društvenog proizvoda, sa prosečnom stopom od 6,5%, proizvodiće spoljotrgovinski deficit šest milijardi i 250 miliona evra, a spoljni dug će rasti od sadašnjih 16 na oko 24 milijardi duga ove zemlje. Učešće spoljeg duga od sadašnjih 55,5% u društvenom proizvodu će rasti na 57. Kad bismo išli ekstrapolacijom trenda do ne znam koje godine, da li ćemo se približiti mi Argentini ili ne znam kome? To je veliki problem, to je kritika na ovaj koncept razvoja – ne znam šta je tu razvoj.
Sledeće, ispada da je glavna strukturna promena u ovoj politici privatizacija. Postavljam pitanje – je li ostajemo i dalje na šećeru, na ulju, na brašnu, na skrobu, na mesu, na sirćetnoj kiselini i na metanolu, na sadašnjem programu Petrohemije ili ćemo na toj osnovi – to je izuzetna sirovina – mi izvoziti to. Svet gradi drugu industriju koja ugrađuje u svaku jedinicu proizvoda daleko više znanja, najvišeg stepena znanja. Tako se, mislim, razvijala i Holandija, ipak na bazi poljoprivrede.
Poslednje se tiče kadrova. Vojvodina ima preko 40% stanovništva od srednje škole pa naviše. Ima 160.000 sa visokom i višom školskom spremom. Zar nije moguće da se osnuje nekoliko desetina istraživačkih instituta sa po par stotina ljudi istraživača, da oni istraže i da prate šta se dešava u svetu i da pomažu mala i srednja preuzeća koja nikad neće imati razvojne službe.
I zadnje, predlažem da se organizuje tribina na temu kako objasniti pojavu da narodi Vojvodine nisu podržali ustav na referendumu, a kad se radi o izborima, onda ne podražavaju vojvođanske partije koje zastupaju sve ove interese. Drugo, da li poslanici iz Vojvodine koji su delegati partija sa centralom u Beogradu imaju bilo kakve obaveze prema Vojvodini, da polažu račune za šta se zalažu, da li su ovi problemi prisutni u njihovim zalaganjima ili ne…

Dinko Gruhonjić:
Hvala. Samo da kažem – što se tiče naslova tribine, dakle, pošto je naslov čitavog projekta „Vojvođanski identitet“ ovo je samo jedan delić traganja za vojvođanskim identitetom. Gospodine Boarov, ekonomski aspekti autonomije Vojvodine – da li je, po vašem mišljenju to samo po sebi dovoljno da odredi vojvođanski identitet ili je suviše usko svoditi priču samo na ekonomski aspekt i na finansije.

Dimitrije Boarov:
Identitet je jedan vrlo kompleksan pojam, a kad je vojvođanski identitet u pitanju, onda je to još komplikovanije od nekih drugih identiteta. Ja mislim da je i ta radinost, ta vezanost za vodu i zemlju (nažalost, jer to nije u 21. veku apriorna prednost), da je ta neka izmešanost nacionalna, to jedno razumevanje koliko je demokratija… koliko je krhka – jedan čovek može razbiti skup od 100 ljudi, samo ako nespretno hoće da uđe u razgovor. Znači, demokratija je jako krhka i to se, ja mislim, u Vojvodini zna. Mada, znate, i Vojvodina je opaka u mnogim stvarima, nismo mi baš tako bezazleni kao što se pravimo. Srećom, Vojvođani jesu i sebični, ali boriti se za svoj interes – to je osnova demokratije. Ako u nekoj državi ne smeš da se boriš za svoj interes već moraš da se boriš za nacionalni interes, za istorijski interes, za geopolitički interes – tu nema demokratije. Demokratija je tamo gde svako ima pravo da se bori za svoj interes, sam, u svojoj užoj sredini, u široj itd. To je osnova, po mom mišljenju, demokratije.
Nisam stručnjak baš za identitet, mada mislim da razumem šta je to Vojvodina, a mislim da svi ljudi, i mi koji smo se nešto ranije kolonizovali (pre, recimo, 200 godina) i ovi koji su malo kasnije, svi ipak, posle izvesnog vremena, nauče šta je Vojvodina, kako je to lepo rekao moj kolega Teofil Pančić: „Taj vojvođanski veliki burag na kraju sve svari.“ I neke datosti ostanu iste, ali srećom ne sve. Ja mislim da će se Vojvodina prilagoditi jednom tržišnom ambijentu, novim okolnostima, da će taj naš sebičluk poterati nas da budemo i dalje najbogatiji u Srbiji, bilo koji sistem da bude, bilo ko da izmišlja ovu ili onu ekonomsku politiku itd. Ali, sve bi, naravno, bilo mnogo lakše i može biti mnogo brže kad bi se u sve to unelo nešto pameti.
Ja bih imao samo još nekoliko napomena. Zanimljivo, svi mi pomalo imamo u podsvesti Sloveniju, to se videlo i ovde. Ja sam, pre nego što ću doći na ovaj skup gledao malo na internetu – nekako, Slovenija ima dva miliona stanovnika, slična teritorija itd. Ja se slažem, i ja sam napisao da postoji mit da je Vojvodina bila jedan od najrazvijenijih delova Austrougarske – nije tačno, bila je jedan od najsiromašnijih. Slovenija je bila 1,3 ili 1,4 razvijenija od Vojvodine i 1918. godine, a pedesetih godina je bila 50% razvijenija, ali nešto je tu nelogično. Ja sam otvorio stranicu, ajde da vidim statistiku slovenačku – da napravim samo korak nazad – po mojoj proceni vojvođanski bruto društveni produkt je 6,8 milijardi evra, 10 milijardi dolara ove godine, a u Sloveniji su samo u trećem kvartalu imali 8,5 milijardi evra. To što mi računamo za godinu, oni su imali u trećem kvartalu, a procenjuje se skromno da će biti 28 milijardi evra, znači 40 milijardi dolara. Ta razlika, to nije 50%, to je 500%. To mene zanima – nisu Slovenci pametniji od nas, nešto se tu ipak ne uklapa. Kad se sedam godina država Srbija nosi sa 70 km druge trase autoput Beograd-Novi Sad, gde je sve otkupljeno, projektovano, što može za tri meseca da se napravi 70 km puta, demokratska Srbija, pazite demokratska, ne Miloševićeva – demokratska Srbija od 2000. godine, tu nešto debelo ne štima. Ne možeš za Temerin da ideš jer nije završeno. Sedamdeset kilometara u Vojvodini trase demokratska Srbija gradi sedam godina. Na šta to liči?
Pošto sam jako mnogo izgovorio, samo još dve rečenice. Ja mislim da ipak Vojvodini ide mnogo bolje nego Beogradu, i Vojvodini poslednjih sedam godina ide mnogo bolje nego celoj Srbiji. Mislim da će se Vojvodina snaći u tranzicionim vremenima. Ima milion nepravdi u privatizaciji, ima pljačke, krađe, teško je naći pošteno je l’ da, ali nije to sve tako loše, Vojvodina će se bolje snaći, ona je bogatija, bitno sada, od Srbije, po svim pokazateljima, ona brže raste. Mi dotiramo potrošače benzina. To što se proizvede u Vojvodini košta danas 540 miliona dolara, a knjiži se 105 miliona dolara, a realno u Vojvodinu stigne trećina. E sad, još dve rečenice. Ja mislim da dok god postoji razlika između 10 milijardi kod nas i 10 milijardi u Sloveniji, mi treba da se pitamo šta je u pitanju, o čemu se radi. To je legitimno. Mislim da je jedan od 20-30 uzroka, nije to jedini, i to što nismo imali nikakvu autonomiju poslednjih skoro 20 godina. E sad, treba da vidimo danas, imamo taj ustav koji u Vojvodini praktično nije prošao, ajde sad, to da zaboravimo, tražićemo ustavne promene ponovo, ali ajde da vidimo da se sprovede ovaj ustav. Ja se slažem, u modernom konceptu države, idealno bi bilo kad bi država samo vodila računa o infrastrukturi, o tim magistralnim infrastrukturnim objektima… Ajde, načelno u redu, možemo tražiti drugačiji ustav, moramo tražiti da se Vojvodina o nečem pita, ali ajde sada po ovom ustavu da vidimo zašto infrastruktura nije u vlasništvu Vojvodine, pa makar uz muku, makar da nam se naspram te svojine ne daju svi adekvatni izvori, ali bolje da mi vodimo brigu jer Vojvodina je postala bogata zahvaljujući privrednoj infrastrukturi.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Druga runda
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga