- Autonomija - https://www.autonomija.info -

Tribina TIŠINA O VOJVODINI (Pančevo)

 TRIBINA

TIŠINA O VOJVODINI

Učestvovali:

Mirko Đorđević, publicista
Ljubomir Živkov, novinski pisac
Vladan Filipčev, novinar
Žužana Serenčeš, novinarka

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Centar za Kulturu, Pančevo
Četvrtak, 23. septembar 2010, sa početkom u 19,30 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče svima i drago mi je što smo opet u Pančevu, mi novosadski centralisti! Na početku hoću da čestitam našem domaćinu, NVO “Građanskoj akciji”, na velikom uspehu u borbi da jedan prolaz u vašem gradu ponese ime po Srđanu Aleksiću. Znam koliko je bilo teško da se između svih tih lavirinata političke volje i nevolje izborite za tako nešto, pa posle toga i oko birokratije, pošto – verovali ili ne – u Srbiji postoji samo jedna firma koja izrađuje ove ulične table, barem je takvo bilo naše iskustvo u Novom Sadu kada smo isto uspešno priveli kraju ovu inicijativu prošle godine. Ako hoćete da promenite ime ulice, računajte da treba šest meseci da vam „odštampaju“ one plave tablice.

U svakom slučaju, veoma mi je drago, zato što je za mene Srđan Aleksić, ne samo zato što sam iz Bosne i Hercegovine, zapravo pravi heroj ovih užasnih ratova koji su se desili, i što su Novi Sad i Pančevo prvi gradovi na prostoru bivše Jugoslavije koji su uspeli da ukažu ovakvu počast.

Da podsetimo, Srđan Aleksić je za vreme rata ubijen u Trebinju. Uspevši da spasi život svom prijatelju Bošnjaku, koga su pokušali da ubiju pripadnici Vojske Republike Srpske, on je pretučen, a od posledica ovog napada ubrzo je i preminuo.

No, sada dajem reč Vladanu Filipčevu, vlasniku „Bečejskog mozaika“, koji će ukratko reći šta se dešava na medijskom polju Srbije, i gde se u svemu tome nalazi Vojvodina. Da tako počnemo da govorimo o Vojvodini u svetlu ove mučne rasprave o medijskoj strategiji.

Vladan Filipčev: Medijska strategija, odnosno studija na osnovu koje treba da bude izrađena strategija, ne prepoznaje problem Vojvodine, kao ni problem vojvođanskog javnog servisa. Po tom nekom krokiju i nacrtu, Radio-televizija Vojvodine bi trebalo da bude regionalni centar, regionalni javni servis, ma šta to značilo. Sasvim je izvesno da onima koji su arhitekte jednog ovakvog predloga nisu potpuno jasni specifičnost i potrebe Vojvodine i svih ljudi koji žive u njoj, odnosno njenog stanovništva, koje je specifično u odnosu na ostale delove ove naše zemlje. Ta specifičnost se odražava u činjenici da u Vojvodini živi 29, neko kaže 30, „naroda i narodnosti“, kako se to ranije nazivalo. Izvesno je da, s obzirom na takvu činjenicu i na takve okolnosti, treba voditi računa o informisanju na jezicima nacionalnih zajednica, što predlog strategije u svakom slučaju ne čini. To su eksperti konačno i priznali na prošlom okruglom stolu, na kojem ja doduše nisam bio, ali mi je preneto. Oni su javno rekli da nisu znali da je to tako i da očito nisu imali informacije kako bi mogli da daju preporuke na osnovu kojih bismo mi mogli da kažemo svoje primedbe.

Ne bih sada išao dalje u detalje. Verovatno to sada i nije toliko zanimljivo. Biće zanimljivo možda za nekih desetak dana, kada je predloženo da se taj nacrt već finalizuje i praktično bude gotova ta strategija, koja će biti data na javnu raspravu i tada će se verovatno moći o tome više govoriti. I biće jasnije i biće, u svakom slučaju, i potvrda ovoga što sam rekao.

Koliki je i kakav odnos države prema medijima i medijima u Vojvodini, govori i činjenica da je zaustavljena privatizacija i to možda u nevreme i pre roka, kako bi rekao je dan naš vrli ministar. Zaustavljena je pod opravdanjem da se to dešava iz razloga što se na taj način “čuva” informisanje na jezicima nacionalnih zajednica, a u stvari razlog je rešavanje problema Studija B, koji je još uvek platforma za manipulisanje od strane vlasti. Sve to što se čini kao objašnjenje i opravdanje države za način na koji se odnosi prema Vojvodini jeste posledica teze da je Vojvodina bogata i takav jedan odnos je očit i prilikom određivanja kriterijuma za raspodelu sredstava na osnovu projekata Ministarstava kulture i svih onih ostalih državnih organa koji na neki način mogu da opredele sredstva za funkcionisanje medija. Potvrda ovog što govorim jeste činjenica da je pre dva-tri dana na osnovu projektnog konkursa, republičko ministarstvo objavilo rezultate samo za jedan konkurs, a to je za informisanje Srba u rasejanju. Nema govora ni o lokalnim medijima, ni o medijima nacionalnih zajednica. Rezultati toga će verovatno biti objavljeni negde krajem godine, a tada će biti završena budžetska godina.

Takav slučaj smo imali i prethodne godine, kada se praktično zagubio rezultat jednog konkursa i mediji koji su tada konkurisali i koji su trebali po osnovu valjanih konkursa da dobiju određena sredstva – nisu to bili u prilici da ostvare.

Odnos tzv. nacionalnih medija po pitanju tretmana i plasiranja informacija sličnog karaktera u Vojvodini i ostalim delovima naše zemlje jeste različit, a primer za tako nešto, koji može biti ilustrativan, jeste primer zagađenja reke Toplice kod Kuršumlije. To je jedna mala rečica i prilikom njenog zagađenja uginulo je dve tone ribe. Ta infomacija je kao udarna vest bila emitovana na elektronskim medijima od nacionalnog značaja, odnosno onih koji imaju nacionalnu pokrivenost, a u isto vreme je zbog zagađenja Tise uginulo oko 40 tona ribe u ovoj reci. Ovde je bilo dve tone ribe, bila je udarna vest, a 40 tona u Tisi nije praktično nigde ni objavljeno, pa ni u elektronskim medijima koji imaju nacionalnu frekvenciju.

Slično je bilo i u slučaju, verovatno se sećate, poplave u Vojvodini, kada je nekoliko stotina hiljada hektara bilo pod vodom negde oko 60 dana. Ta nepogoda je ocenjena kao nepogoda, a ne kao elementarna nepogoda i tada nije bilo moguće na osnovu zakona uputiti pomoć ugroženom području, već je to učinjeno na osnovu uredbe Vlade. No, zato je sasvim drugačiji slučaj bio sa poplavom u Aleksincu ili Aleksandrovcu, kada je došlo do poplave u kojoj je stradalo nekoliko desetina domaćinstava i nekoliko desetina hektara zemlje. Tamo je bila interventna pomoć i odmah je poplava proglašena elementarnom nepogodom. Sve ovo ukazuje na odnos koji može da se podvede pod kategoriju “strateškog odnosa prema Vojvodini”, a tako je bilo i u prošlosti koja nam je bliska.

Setimo se samo zemljotresa u Crnoj Gori, koji je bio proglašen elementarnom nepogodom, a u isto vreme, mislim sledeće godine, grad je potukao letinu u Vojvodini. Procenjena šteta tada je bila veća ili gotovo ista kao što je bila šteta u Crnoj Gori, ali grad nije proglašen elementarnom nepogodom već samo štetom. Suština je ta da se o Vojvodini u medijima govori u predizbornim kampanjama, kada je političkim centrima potpuno jasno da sudbinu izbornih rezultata može da odluči i odlučiće u principu glasovi iz Vojvodine. Tada se govori i obećava da će Vojvodina biti “prava žitnica Evrope”… tada se i samo tada govori o autonomiji. Tako je bilo i do sada, a tako će najverovatnije biti i uoči sledećih izbora, a ja se nadam da neće tako biti i doveka.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Vladane. Žužana, pošto ste i vi danas “uživali” sa nama u Beogradu na okruglom stolu o medijskoj strategiji, sada ću da vas ukalupim u tu priču, iako vi to baš i ne volite. No, kako smo rekli, u medijskoj studiji praktično nema ni slova o medijima na jezicima nacionalnih manjina. Uspeli smo, tj. konkretno vi, da izdejstvujete i priznanje od eksperata da se tom problematikom, eto, nisu stigli pozabaviti. Inače je zanimljivo kako se percipiraju manjinske nacionalne zajednice u Srbiji, da ne kažem u Beogradu, da ne zvuči kao neka opsesija. Ali eto Beograd samo koristim kao neki sinonim za socijalizam. Vrlo često kod nekih ljudi, za koje bih pomislio da su puno umniji nego što jesu, primećujem onaj sindrom “što manje manjina, to manje problema”, ili onaj sindrom da manjine postoje isključivo ako prave neke probleme, dok bilo kakva senzibilisanost za različitost i za različitost etničke prirode jednostavno ne postoji. To je verovatno logično nakon svih ovih ratova koji su bili, pre svega, etnički zasnovani. Kako vi vidite sada i tu činjenicu da je u jednoj medijskoj studiji koju su izradili međunarodni eksperti pod pokroviteljstvom Evropske Unije opet nema ni M od manjina?

Žužana Serenčeš: Kako vidim? Vidim kao jedan od mnogih, nama nažalost svakodnevnih, priloga teoriji relativiteta. Pokušaću da malo uteknem ovom kalupu da ne pričam samo o manjinama, ne zato što ne mislim da i kroz tu temu možemo doći do pravog razgovora o tišini o Vojvodini, već upravo zato što mislim da je i ta tema u velikoj meri simptomtična za generalnu društvenu klimu koja nam se nameće, a to je da je sve relativno i da ništa nije pouzdano i sigurno i da sve zavisi od toga ko kaže i kako kaže.

Zapravo se sve svodi na postojanje nekih paralelnih svetova, paralelnih života, gde je jedno priča, retorika, nešto što je stvarni život ili problem, da je život negde posve drugde. Dakle, prošle nedelje bila je rasprava o ovom segmentu medijske studije koja se tiče informisanja na manjinskim jezicima. Ni ja ne mislim da to u nekoj većoj meri može da odražava suštinu i srž problema, ali za ilustraciju mislim da je korisno predočiti i sledeću računicu. Ako neko ne bude lenj, pa se potrudi da na gomilu stavi sve reči koje se nalaze u toj medijskoj studiji, može doći do neke brojke od od prilike 37.000 reči. A sa druge strane se neko potrudi da na drugu gomilu izvuče bukvalno sve reči iz čitave te obimne studije, koje se u različitim segmentima tog ogromnog materijala na bilo koji način odnose na ono što je zapravo neki pravi život ili treba to da bude, na ono što je naša svakodnevica, što je u Vojvodini multikulturalnost. Podsećam vas na ono što je Vladan već napomenuo, a što je bio formalni i zvanični alibi političkoj eliti da pre isteka roka zaustavi privatizaciju medija, a to je nerešeni problem budućnosti manjinskih medija. Po zaključku Vlade iz decembra 2007. godine, kojom je tada predsedavao Vojislav Košunica, i po njihovom zvaničnom obrazloženju, privatizacija je zaustavljena zato što nije nađeno rešenje za budućnost manjinskih medija u tim privatnim tržišnim uslovima.

Dakle, ako iz čitavog tog materijala na drugu gomilu saberete sve reči koje se odnose i u najmanjoj mogućoj meri na informisanje na manjinskim jezicima i njihovu budućnost, tada ćete doći do brojke od nekih 760 reči. E sad, to je negde 2 posto. Pa smo se onda zapitali da li je to prava mera. Šta je tu sad laž, a šta je istina? Da li je to mera nerešenog problema i tog medijskog segmenta ili je mera ono što nam je Vlada svojevremeno zvanično obrazložila? Dakle, sve je relativno. Tišina o Vojvodini… Pa jeste, danas je upravo na ovom okruglom stolu, koji je ovog puta bio posvećen javnim servisima, bilo reči o Vojvodini. Ali kako je sve relativno, naravno, to je bilo na zatvorenom skupu.

U kuloarima smo mogli da čujemo i duhovite komentare naših kolega kako su Vojvođani ostrašćeni zato što smatraju da nije dopustivo da pokrajinski javni servis odjednom treba da postane i da bude sveden na nešto što se zove samo jedan od 10 ili 15 regionalnih centara i da ne bude više javni servis. Hoću da kažem da je očigledno da u našoj stvarnosti sve postaje relativno i sada ću opet da se vratim matematici i računu, mada mi to baš i nije bila uvek bliska nauka, ali ponekad je dobra za ilustraciju. Koliko je sve relativno, u poslednjih nedelju dana smo imali priliku da izvedemo u tačnoj računici i brojčanom prikazu. 14. septembra je javnosti poručeno, preko zvaničnog saopštenja, da je Vojvodina do sada preuzela svega tri nove nadležnosti koje su predviđene novim zakonom, a inače ih je 153. Dakle, tri od 153.

Nedelju dana docnije u takođe javnom saopštenju ili izjavi mi saznajemo da je do sada Vojvodina preuzela preko 2/3 svojih novih nadležnosti. E sada, ako je preko 2/3, biće da je to oko 70 odsto, koliko ja znam, a ako je 3 od 153 – dva odsto, onda možemo izračunati da je brojčani iskaz koliko je sve relativno kod nas – 68 odsto. Da ne bi bilo zabune, i prvu i drugu poruku dobili smo od najviših vojvođanskih funkcionera. Prvo saopštenje nam je stiglo iz kabineta predsednika SkupštineVojvodine, a druga izjava potiče od predsednika Vlade Vojvodine. Onda se čovek zapita, šta je tu sada istina, a šta je laž. Hoću reći da se meni čini da živimo neke potpuno paralelne svetove, da je stvorena klima u kojoj političke i partijske fabrike interpretiraju naš život i našu stvarnost, a da je stvarnost zapravo negde sasvim drugde.

Nedavno smo čuli i podatak da u zapadnoj Bačkoj svega 7,3 odsto domaćinstava danas ima kanalizaciju. Zapadna Bačka, Vojvodina. E to je ta stvarnost o kojoj se ne priča, o kojoj vlada tišina. Dakle, tišina ima raznih. Ima kada tišina znači mir i spokoj, ali tišina je i ona u kojoj, u silnoj kakofoniji različitih interpretacija naše stvarnosti – one na kraju nemaju zapravo veze sa stvarnim pitanjim i problemima. U toj situaciji, kako je sve relativno, može da nam se dogodi da su imenovane teme koje su navodno važne, a ne one koje čine naš život. Može da se dogodi i to da smo sekularna država u kojoj svaki dan prepoznajemo njenu klerikalizaciju. Onda može da na se dogodi da imamo zakonom propisane minimalne kazne, a da je u redu da se izriču upola manje. I još može da nam se dogodi da odjednom istina počinje da liči na laž, a laž na istinu, i mislim da to i jeste cilj. Da ne govorimo više o onome što je stvarnost.

Dinko Gruhonjić: Ljubomire, dakle, ode Kosovo! Hoće li pre Sandžak ili Vojvodina?

Ljubomir Živkov: Ako neko čita „Vreme“, ja sam to već morao da napišem, nisam mogao da izdržim. Nekada moram da nabrojim opšta mesta i rečenice koje smatram najdosadnijim, barem u svojoj istoriji, možda i u ljudskoj istoriji. Jedna od tih dosadnih rečenica je: evo, uzeše nam Kosovo, ode Kosovo, sad će da ode Vojvodina, za njom Sandžak, svešćemo se na granice beogradskog pašaluka. I onda kada izgovore tu reč „beogradski pašaluk“, gledaju u mene i pitaju se da li sam i ja dovoljno prestravljen što ću da živim u toj administrativnoj jedinici Otomanskog omraženog carstva. Iako to meni ne zvuči kao neka ozbiljna pretnja, a ljudi me gledaju kao da sam ja ne znam koliko propatio u tom beogradskom pašaluku i prete mi time, kao, nekom kataklizmom. Kao nekim vremenom koje će da nastupi posle sudnjeg dana.

I obično me obuzme „mala snaga“, ne mogu da im objašnjavam, zašto ja mislim da neće Vojvodina da ode i zašto mislim da Vojvodina neće biti taj uzor Sandžaku (iako mislim da njemu ne treba neki uzor, a pogotovo to neće biti Vojvodina). Taj scenario koji ljude prosto opija, taj niz rečenica – ode Kosovo, sad će Vojvodina i Sandžak, ostajemo u beogradskom pašaluku – po mom mišljenju je jedna bedastoća (što bi rekli u susednoj državi) koju čovek mora da čuje hiljadu puta. Barem ja moram da je čujem toliko puta.

Inače, ne odlazim ni na kakve tribine, retko me ko i zove, a ako me neko pozove, ja se obično izgovorim svojom nestručnošću koja je stvarna. Ali sada kada sam video da se radi o Vojvodini, rekao sam da mogu da prihvatim, jer nešto o tome znam i želim o tome sa ljudima da razgovaram, da čujem kako njima, koji žive u Vojvodini, te stvari zvuče. Ja sam se vinuo čak do Beograda, a inače sam iz Banata. Pošto nisam govornik, ja sam to čak i zapisao. Pokušavam da nađem argumente, samo što nemam strpljenja da tim ljudima obajšnjavam zašto Vojvodina neće nikud da ode, niti gde bi to bilo, niti gde bi ona mogla da ode. U Rumuniju ili Mađarsku, koje su zemlje Evropske Unije ili jedan deo u Slovačku, a drugi ne znam ni sam gde.

Ali, ljudi neće da razmišljaju logički, nego u nekim mitskim i biblijskim razmerama. Uvek su u sferi mita, a ne logike, a ne čak ni istorije u onoj meri u kojoj je znaju. Nabrojao sam neke razloge zbog kojih mislim da u Vojvodini nema entuzijasta za otcepljenje, iako mislim da Vojvodina zaslužuje autonomiju koju je izgubila. Ja ne mislim kao neki da ju je izgubila zauvek, ali mislim da ju je izgubila dugoročno. Ali mislim da za ono otcepljenje, od kojeg se krv u žilama ledi Vukadinoviću i Koštunici, nema dovoljno entuzijasta ni zainteresovanih. Hteo bih da se sa vama zajedno preslišam da li sam zaista ja u pravu kada vidim neke vrednosti Vojvodine koje su prosto smetnja toj secesiji od koje mnogi strepe.

Ono što Vojvodinu čini umnogome specifičnom, čak i danas iako se i ona, sirota, morala malo iskvariti – jeste rad. Ono što je lajtmotiv mog detinjstva na selu je: hajde da se radi, mora da se radi… Ustaje se i svakog dana, bez obzira koje je godišnje doba ili koji je datum, mora da se radi. To je jedan ozbiljan i dobar temelj koji Vojvodina još uvek ima. Još uvek ima zemljoradnika koji su konzervativni, da ne kažem nazadni. Kada bi neko anketirao sad ove „preživele“ paore i pitao ih što se i oni ne otcepe, rekli bi: pa mogli bismo, ali nemamo kade. Znači, nemamo mi vremena da se bavimo promenom tog državnog i institucionalnog okvira. Mislim da su ljudi u Vojvodini umnogome svesni da je život uvek lokalan i da je uvek na tom mestu gde su oni. Svako od nas koji ovde sedimo živeo je u nekoliko država, a svejedno živimo maltene u istoj kući i u manje-više istoj sirotinji i u nekoj neuređenoj ulici, i imamo neke komunalne probleme, neke zdravstvene, komšijske… Te stvari su jako krupne, te su Vojvođani, a tu računam i većinski narod i manjine, nezainteresovani za velike istorijske poduhvate.

Sećam se šta se pričalo 1968. godine, kada su Rusi ušli u Češku i kada je i ovde bila mobilizacija. Onda su ljude pokupili i morali su da iskopaju rovove i da se suprotstave Crvenoj armiji ako nasrne i na naš integritet. U početku su se malo i poplašili, međutim, rovovi su bili iskopani i tu su jednom prenoćili, videli da nema ništa od tog krvoprolića i od herojstva, nego sada počinju da razgovaraju ko je šta propustio da uradi. Jedan kaže, ja još nisam uvezao slamu, ja nisam uzorao, a onda treći kaže: sad bi samo falilo da ovi ne dođu! To je tipična vojvođanska reakcija na nešto od čega nekome podilaze žmarci.

Dinko Gruhonjić: Mirko, ja ću iskoristiti priliku da reklamiram vašu knjigu koja je izašla pre nekoliko dana. Autor je naš cenjeni gost Mirko Đorđević, a knjiga se zove „Balkanska lađa u oluji“. Reč je  o crkveno-političkim esejima i u sadržaju ćete pronaći poglavlje koje se zove „Vojvođanksi identitet“ i potpoglavlja „Vojvođanski kulturni obrazac“, „Marginalije o vojvođanskom identitetu“ i tako dalje. Posebno zanimljivo poglavlje je i „Crkva u miljeu multikulturalnosti“. Ja bih, Mirko, voleo da nam kažete nešto o crkvi u miljeu vojvođanske multikulturalnosti.

Mirko Đorđević: Vrlo rado. Kod izbora ovih eseja ja i nisam pomišljao da ove fragmente o Vojvodini uključujem, ali sam kasnije, zahvaljujući uredniku, video da se oni zapravo uklapaju u ovu širinu teme. No, prvo mi dozvolite da o ovoj tišini kažem nekoliko reči. Kakva je ovo tišina? Nije ovo baš obična tišina, niti je tišina u Vojvodini nešto novo. Takvih je tišina i ranije bilo više, pa su se smenjivali periodi sa bučnim tonovima. Pre godinu dana, kada je Vojvodina istakla potrebu za prenosom nadležnosti, koje su spominjane večeras, podigla se tolika galama, da, ne da nije bilo reči o tišini, nego je to bila prava buka. Separatizam. Užas. Poređenja. Ode Vojvodina. Sinod je izdao jedno saopštenje, potpisao ga je mitroplit Amfilohije, gde kaže da je to što traže Vojvođani, taj prenos određenih nadležnosti, čist separatizam i zlo i da se Srbija raspada. Da ne citiram ovde dične prvake političkih stranaka koji su dizali galamu do neba, a nisu iznosili ni jedan argument u korist toga. Nije se dogodilo ništa, nisu prenete nadležnosti ili ih je preneto veoma malo, ali nije došlo ni do separatizma. Sad postoji u ovoj tišini, koja nije apsolutna, jedna vrsta fabrikovanja nekih sintagmi, teza, mitologija kojima se to pokušava objasniti. Da bismo to razumeli, a i ovo što ja hoću da kažem, moramo se po ko zna koji put zapitati šta je to Vojvodina.

Vojvodina je danas, mnogi će začuditi ovom mom tvrđenju, gledano iz evropske perspektive – jedan uspeo održiv multikulturalan i mulitreligijski model, koji je uspeo i koji ima svoju istoriju. Nigde se nije održao u takvom obliku. Zašto se Vojvodina nikada nije odvojila i niće se odvojiti? Zbog toga što ima dva veka star kulturni obrazac utemeljen na multikulturalnosti, na višejezičkom identitetu, na miljeu različitih identiteta koji čine identitet Vojvodine. Prema tome, treba da odvajamo političku retoriku i propagandu, a ta tišina sada nekima i odgovara, naročito centralistima, da se to vojvođansko pitanje potpuno relativizuje ili marginalizuje, u čemu se podosta i uspeva. Šta je to taj vojvođanski identitet, što Vojvodinu čini Vojvodinom uz sve probleme koje ima, i što je drži. Nije otišla iz Jugoslavije kada su svi otišli, ne liči ni na Sandžak. Stvar je u tome što Vojvodina ima izgrađen pluralni identitet ili, još jasniji da budem, da nije bilo Vojvodine poslednjih 200 godina, mi ne bismo uopšte imali ni Vuka, ni Dositeja, ni barok, ni Maticu srpsku. Srpska kultura ne bi bila prepoznatljiva u Evropi.

Sada se mnogi plaše Vojvodine. Poslednja izjava koju sam čuo od predsednika vojvođanske Skupštine, koju je rekao negde u inostranstvu, jeste da se on nada da će Vojvodina i dalje biti faktor koji će vući promene i biti motor ka Evropi. Ja tu tezu odavno zastupam i ona stoji na čvrstim nogama. Druga stvar što se u istoriji dogodila je da je „ono“ povuklo „ovo“, a ne „ovo“ povuklo „ono“. Da li se razumemo? Dakle, ne leži budućnost Vojvodine ni u kakvom separatizmu jer je on nemoguć. Onda bi bilo 20 separatizama nekakvih u Vojvodini. Slovaci bi otišli nekud, Mađari nekud, mi Srbi nekud, itd.

Otuda se meni čini, da ne dužim, da ne gnjavim, da ova tišina pomalo ima dva uzroka. Prvo, ona je proizvedena tišina koja odgovara nekima. A drugo, pokazuje da i same vojvođanske strukture nemaju dovoljno kapaciteta da to pitanje Vojvodine postave na pravi način i da ono na njemu stoji. Pa, napokon, pogledajte šta se događa u Sandžaku. I sada u Sandžaku neki pominju model južnog Tirola. I pominju još jednu stvar u Sandžaku ovih dana, a to se vrtelo i ovde – autonomiju koju je Sandžak imao 1943. pri čemu zaboravljaju da i ona autonomija nije uopšte bila jednokonfesionalna, što danas hoće muftija Zukorlić, nego je počivala na širem konceptu, jer u Sandžaku, jeste da su većina muslimani, ali nisu jedini. Da nevolja bude veća, ko se to bori i sukobljava u Sandžaku? Muslimani među sobom, iz podeljene muslimanske zajednice.

Setio se neko ovih dana modela Južnog Tirola. Onaj ko je bio u Južnom Tirolu i ko poznaje tu autonomiju zna da ona ne funkcioniše kao jednokonfesionalna i jednonacionalna, nego kao i vojvođanska, višenacionlana u modernoj sekularnoj državi. Jedna je stvar da li ćemo mi razvijati pravoslavlje kao religiju i veru ili ćemo razvijati njegov ideološki obrazac koji se zove “svetosavlje”. I sad se to postavlja eno dole u Sandžaku. Niko razuman nema ništa protiv islama kao objavljene vere, ali ovo što se dešava u Sandžaku jeste forsiranje ne islama nego islamizma, a to je već ideološki obrazac koji se sasvim lako prepoznaje. To su te karakteristike oko kojih se s vremena na vreme zagalami, pa onda usledi tišina. Sada, ako se postavi ovo pitanje, Srbija je formalno, ustavno, pravno, de jure, sekularna država, ali de facto nije poslednjih godina. To se vidi sada na svakom koraku. Evo i u Sandžaku traže versku državu i nikome ne pada na pamet da je vreme etnarha, što će reći verskog i političkog vođe u jednom – zauvek prošlo!

Vojvodina ima poseban kulturni obrazac, i vojvođansko pravoslavlje se razlikuje od onog pravoslavlja u Srbiji po nekim bitnim tačkama. Vojvodina ima pravoslavni barok, Vojvodina ima stepen tolerancije koji je isproban 200 godina, da mogu i luterani i drugi pravoslavci, te katolici i drugi da opstaju, a da to nekom drugom ne smeta. Zbog toga se, da ne dužim, ova tišina s vremena na vreme proizvodi i nameće se. Evo, videli ste primer da je i koncept o medijima napravljen izvan medijske sfere. To se na svakom koraku vidi.

Nevolja je samo što u Vojvodini nema dovoljno vojvođanske svesti i snaga koje polaze od ovih premisa. Dakle, nije to samo stvar ovih zahteva koje dajemo, a oni ne prođu. I sada da vidite još jednu ujdurmu! Nedavno je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi došlo do raskola. Podelile se Artemijeve pristalice, a na Kosovu je bio etnarh. I vladika i predsednik srpskog nacionalnog veća – etnarh. Crkva je morala da ga obori sa vlasti i pazite, on je došao u Vojvodinu, odseo je u Šišatovcu. Pogledajte kako je to komplikovano.

Ono što se dešava u Vojvodini i ono što bude sa Vojvodinom, to će biti mera koliko Srbija iskoračuje prema evropskoj tabeli vrednosti. To je u nekim kratkim crtama ovo o čemu je reč u ovoj knjizi, u ovim kratkim marginalijama o vojvođanskom identitetu i tim crkveno-političkim i striktno političkim temama.

 

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!