TOMISLAV MARKOVIĆ: Ko se boji Boga još?

"Najgori su izgubili strah, a najbolji nadu"

12. okt 2021

Ima tako nekih rečenica koje se urežu u sećanje, kao da ih je vajar uklesao gvozdenim dletom u mermer. Sakriju se u nekom mračnom ćošku svesti, pa odatle svako malo iskoče na svetlost dana. Takva skočimisao je, na primer, jedna rečenica iz “Izvora totalitarizma” Hane Arent: “Možda se moderne mase ni po čemu toliko ne razlikuju od masa ranijih vekova koliko po gubitku vere u Strašni sud: najgori su izgubili strah, a najbolji nadu”. Ako Arent tvrdi da je baš to ključna razlika davne prošlosti i sadašnjice, biće da tu ima nešto.

E sad, to bi trebalo da važi za obezbožene mase na trulom Zapadu koji je zaboravio Hrista i priklonio se idolima ovog sveta, ali ne i za mase u našim krajevima koje već tridesetak godinu doživljavaju pravu obnovu vere. Nikli su hramovi na sve strane, svi su preko noći postali pravoslavci ili katolici, zavisi gde su se slučajnošću rođenja zatekli, crkva je postala mirođija u svakoj čorbi, ponajviše političkoj, a pripadnost dominantnoj verskoj zajednici postala je obavezna za svakog ko želi da napreduje u novoustanovljenom klerosistemu.

Crkveni pandemonijum

Uprkos tome što je pravoslavlje postalo lozinka za novu podobnost, pa nema političkog funkcionera ili uglednog člana društva koji bi bio nešto drugo, ateista, agnostik, budista, šta god – o Strašnom sudu gotovo da nema ni reči. Kad bi sutra neka agencija za ispitivanje verskog javnog mnjenja sprovela anketu s pitanjem “Šta vas od navedenog najviše plaši: a) Hogar Strašni; b) Milomir Kovačević Strašni; c) Strašni sud”, bojim se da bi treća opcija najgore prošla.

Proteklih decenija nagledali smo se paranormalnih crkvenih prizora koji kao da dolaze iz nekog pandemonijuma. Hristovi namesnici na zemlji blagosiljali su ubice pre polaska u pokolj, nosili mitraljez na ramenu, propovedali da su muslimani “lažni ljudi lažne vjere”, zaključavali u srce najmonstruoznije ratne zločince, masovne ukoljice proglašavali za zaštitnike pravoslavlja, davali duhovnu podršku demonima u ljudskom obličju, tvorevine nastale genocidom proglašavali za “delo Božjeg promisla” i “delo pravde”, primali na kanabe dželate žena i dece da ih obodre pre odlaska u Hag, koljačima instalirali oreol iznad glave… Nebrojene infernalne slike poljuljale bi ubeđenja čak i najvećim protivnicima pakla.

Najveći vernici, prijatelji, duhovna čeda i podrška crkve proteklih decenija bili su ratni zločinci, lopovi, tajkuni, pljaškaši svih vrsta, pokvarenjaci i prevaranti, oni što bi prodali i rođenu majku, otimači od sirotinje, šverceri, ideolozi i izvođači zločina, ratni profiteri i raznorazne ubice koje sebi tepaju da su patriote. Nema tog viđenijeg ratnog zločinca koji se ne uzda u crkvu, koji nije veliki pravoslavac, vernik, svetosavac i nosilac osveštane brojanice. Arkanova tvrdnja da je patrijarh Pavle njegov vrhovni komandant ostala je do danas paradigma odnosa crkve prema zločinačkoj i profiterskoj bandi koja je u ovoj nesrećnoj zemlji postala elita.

Normalizacija zla i naopakog

A nije loša ni slika od pre koji dan: Vladimir Đukanović, član GO SNS-a, narodni poslanik, predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva i, povrh svega toga, advokat Predraga Koluvije, vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi, Jovanjica, na kojoj je pronađeno 4,5 tone ovog narkotika – intervjuiše svog branjenika i predstavlja ga kao velikog vernika, što je očigledno, pošto se u kadru nalazi gomila pravoslavih ikona, takoreći omanji ikonostas, deo Koluvijine kućne postavke.

Suvišno je napominjati da je i Đukanović veliki vernik, pravoslavac i svetosavac, od one vrste koja tvrdi da se istinski vernik ne može zaraziti pričešćivanjem istom kašikom. Dotični je i veliki poklonik i obožavalac Radovana Karadžića, Ratka Mladića i ostalih masovnih ubica pravoslavne veroispovesti, a poznat je i po tome što početkom jula čestita oslobođenje Srebrenice vaskolikoj Srbadiji i svima koji slave genocid.

Poštenom čoveku nije lako da se navikne na normalizaciju zla i naopakog, uprkos tome što ga decenijama zlotvori kuvaju kao žabu, pa se gledajući defile vernika i njihovih poglavara, listom brzih na plen i hitrih na grabež, nehotice pita, u blaženoj naivnosti: Zar se Boga ne boje? Navikli smo se na sve vrste lažnog predstavljanja, ništa uobičajenije od vuka u ovčjoj koži i duhovnika zla u mantiji, ali ipak je i dalje teško poverovati da ljudska bića mogu baš toliko da zastrane, pogotovo ona koja se javno deklarišu kao Hristovi sledbenici. Kao da nikad nisu ni zavirili u Novi zavet, kao da ih niko nikad nije učio da razlikuju dobro i zlo.

Kako ih nije strah?

Na istu temu, gledajući slične prizore, govorio je Bogdan Bogdanović u intervjuu za “Večernji list” januara 1993. godine: “Ne znam kako je kod vas, ali ovde mi ne možemo živeti od popova na televiziji. Kada ste ateista, ili tačnije agnostik, bolje vidite ko veruje a ko ne veruje u Boga. Ja cenim, duboko poštujem kad vidim da neko veruje. Ponekad i zavidim. Ali, kad gledam tu našu popovsku falangu, osim ovog nesretnog patrijarha Pavla, koji valjda, valjda veruje u Boga… drugo je sve sam razbojnik. Sve sam radikal. Čemu sve to? Pa zar ih nije strah?”

I zaista, kako ih nije strah? Razumem da duhovnici ne veruju ni u Boga kao pravednog sudiju, ni u Strašni sud na kraju vremena, ni u – što bi rekao Miloš Vasić – “poslednji informativni razgovor”, razumem da ih od same pomisli na retke naivčine koje pomišljaju na večne paklene muke obuzme neodoljiv grohot, ali ipak je sve to pomalo nestvarno. Kako je moguće da nakon silnih godina i decenija provedenih u čitanju hrišćanske literature i savladavanju pravoslavnog žargona, u neprestanom izgovaranju koliko-toliko hrišćanskih misli u propovedima i u svim drugim prilikama – baš ništa od toga ne ostavi traga na lična uverenja i životnu praksu?

Hteli-ne hteli, ipak smo deo hrišćanske civilizacije, “kulturološki hrišćani”, što bi rekao Andrej Nikolaidis, a ogroman deo te kulture vekovima su činile silne propovedi o paklu, Strašnom sudu, uterivanju straha od večnih muka koji bi vernike bar malo zadržao od greha i nanošenja zla bližnjima. Motiv straha Božijeg stolećima je bio stožer hrišćanske duhovnosti. U Bibliji se jasno kaže, na dva mesta se ponavlja isti stih: “Početak je mudrosti strah Gospodnji” (Psalam 111, 10 i Priče Solomonove 1, 7). Slavni podvižnici, askete, svetitelji besomučno su razrađivali ovaj motiv, možda je najbolja definicija koju daje sveti Marko Podvižnik u svojim poukama: “Strah Božiji nas primorava da se borimo protiv zla. I kada se mi borimo, blagodat Božija ga istrebljuje”.

Večne muke

Srednji vek je umeo da ode u preteranciju, bezbrojni su propovednici strašili pastvu paklenim mukama, opisujući ih tako slikovito kao da su se malopre krčkali u kotlu, bivalo je to i kontraproduktivno, dovodilo do prekomerne griže savesti, bolesnog osećanja krivice i raznoraznih neuroza.

Silne opise zagrobnog života grešnika sumirao je onaj Džojsov propovednik u “Portretu umetnika u mladosti”, evo samo malog odlomka: “Svagda u paklu, nigda u nebu; svagda odijeljen od božje nazočnosti, nigda ne uživati u blaženoj viziji; svagda mučen plamenom, izjedan od gamadi, podbadan užarenim šiljcima, nigda slobodan od tih muka; svagda osjećajući grižnju savjesti, tjeran uspomenama u bjesnilo, dok mrak i očaj ispunjavaju mozak, nigda se ne ukloniti tome; svagda proklinjati i psovati gnusne demone koji đavolskom zluradošću uživaju u bijedi svojih lakovjernih budala, nigda ne ugledati blještavo ruho blaženih duhova; svagda vikati iz vatrenog ponora Bogu neka na trenutak, na jedan jedini trenutak obustavi tu strahovitu smrtnu muku, nigda, ni na trenutak, ne primiti božjeg oproštenja; svagda patiti, nigda ne radovati se; svagda biti proklet, nigda spašen; svagda, nigda; svagda, nigda”.

Dok su srednjovekovni hrišćani preterivali u uživljavanju u paklene muke, današnja bratija prevršila je meru u potpuno suprotnom smeru. Kao da im je neki demonski hirurg izvršio amputaciju savesti bez anestezije, tako temeljno da ni tragovi od nje nisu ostali. Tako da nije nikakvo čudo što kod njih nema nikakvog ispitivanja savesti, te praktično obavezujuće hrišćanske prakse, bar od početka hrišćanstva do danas: nema savesti, nema ispita!

Demon bezosećajnosti

Primeri potpunog odsustva straha Božijeg i bagatelisanja Strašnog suda postojali su i ranije, ali je ipak bilo značajnih razlika. Komično je čitati stare svetoootačke tekstove i porediti ih sa današnjim stanjem, to ume da izazove osećanje nestvarnosti. Na primer, veliki teolog iz IV veka Evagrije s Ponta, ovako veli: “Treba li govoriti nešto o demonu koji dušu čini bezosećajnom? Ja se, u krajnjoj meri, strašim da pišem o njemu. Kako to duša istupa iz sopstvenog ustrojstva u vreme kad on nailazi, kako odbacuje strah Božiji i odlaže svaku pobožnost, kako greh ne smatra grehom i bezakonje bezakonjem, a Strašni sud i večnu muku pominje kao proste reči, podsmevajući se ognjenom i zaista svepotresajućem prevratu, dok Boga, doduše, ispoveda, ali Njegove zapovesti neće da zna?”

Da malo parafraziramo: Greh ne smatra grehom i bezakonje bezakonjem, zločinca smatra herojem i svecem, lopužu – časnim ktitorom, a pravednika izdajnikom, dok Boga, doduše, ispoveda, ali Njegove zapovesti neće da zna. Slika i prilika današnjih duhovnika. Samo što Evagrije kaže da demon bezosećajnosti napada otšelnike koji žive van sveta, a monahe u opštežiću – sasvim retko.

Evo i objašnjenja: “Uzrok tome je jasan: pri pogledu na nevolju drugih koje hvata ili bolest ili odnosi iznenadna smrt, on se odmah okreće u bekstvo, budući da duša dospeva u skrušenost, ispunjavajući se saosećanjem, te zaslepljenost, koju su na nju navukli demoni, spada sa njenih očiju”. Otšelnicima Evagrije preporučuje pouzdan metod borbe protiv demona neosetljivosti – posećivanje bolesnika i zatvorenika, jer će to u njima izazvati empatiju.

Najgori su izgubili strah, a najbolji nadu

Bojim se da ovo Evagrijevo sredstvo danas uopšte nije delotvorno, jer čim pogledaju na patnike, demon bezosećajnosti svetosavcima odmah okrene glavu na drugu stranu, a ponekad je i zabode u pesak. Potom na dobro pripremljen duševni teren povrvi omanja vojska palih anđela, demoni neosetljivosti, ravnodušnosti, nehaja, otupelosti, surovosti, nemilosrdnosti, okrutnosti, bezobzirnosti i neljudskosti.

Što nas dovodi do sledećeg paradoksa: ovom vremenu masovnog povratka veri, obnove crkvenosti, pravoslavne ekstaze, litijaškog zanosa i svetosavske revnosti – ništa nije neophodnije od malo istinske vere u Strašni sud, pravednog sudiju i večne muke. Kad čitave mase vernika i njihovih duhovnih vođa veličaju masovne ubice bez trunke griže savesti – ništa nije tako potrebno kao malo straha Božijeg.

Taj film nećemo gledati, jer – kao što lepo reče Hana Arent – današnje mase su izgubile veru u Strašni sud: najgori su izgubili strah, a najbolji nadu. A oni koji predvode mase, takozvani duhovni učitelji su još grđi, oni mirno pevuckaju novu svetosavsku himnu “Ko se boji Boga još, tri za groš, tri za groš, Boga se ne bojim ja, tra-la-la-la-la”. Potonji deo citata Hane Arent zapravo je parafraza Jejtsovih stihova iz “Drugog dolaska” ili bar njihov daleki eho. Teško je pronaći precizniju dijagnozu našeg moralnog i duhovnog stanja od onog što je veliki pesnik napisao pre više od stotinu godina:

Sve se razliva; središte popušta;

Puko bezvlašće preplavljuje svet,

Kulja krvomutna plima, na sve strane

Obred nevinosti davi se u njoj;

Najbolji ni u šta ne veruju, dok se

Najgori nadimaju od žestine.

(Antena M)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Nesvrstani
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga