TOMISLAV MARKOVIĆ: Bahati vlastodržac i dobrovoljno ropstvo građana Srbije

Kad god se neka grupa ili institucija ozbiljno suprostavila predsjedniku Srbije Aleksandru Vučiću, on je uvijek morao popustiti

27. jul 2020

Po okončanju poslednjih beogradskih protesta, u dobrom delu antirežimske javnosti zavladalo je defetističko raspoloženje. Pronose se glasovi kako još jedan izlazak na ulicu nije urodio plodom, diktatura traje i dalje, presednik Srbije Aleksandar Vučić nije oboren, njemu niko ništa ne može, on nikad ne popušta, nemoguće je učiniti bilo šta, nikakva akcija se ne isplati… i sve u tom stilu ovejane narodne tužbalice.

Narikače nad zlehudom sudbinom Srbije, koja, eto, mora da trpi samovolju jednog razobručenog samodršca, ni kriva ni dužna – zaboravljaju samo na jednu malu, majušnu sitnicu: protest je uspeo. I to u potpunosti. Jer je ogromna većina građana pojurila ispred Narodne skupštine zbog Vučićeve najave policijskog časa, a ne da bi ga obarali s trona, branili odavno izgubljeno Kosovo ili preduhitrili uvođenje 5G mreže u Srbiju.

Čim je Vučić na Radio-televiziji Srbije najavio da će građane za vikend ponovo staviti pod ključ, ljudi su se spontano okupili ispred Skupštine, besni kao đavo, rešeni da ne dozvole više nikom da ih zamandaljuje, a pogotovo ne čoveku koji je najodgovorniji za širenje epidemije. Postavili su diktatoru granicu i jasno poručili da njegovo iživljavanje više neće trpeti. Suočen sa gnevnom odlučnošću građana, Vučić je istog trenutka popustio i odustao od najavljenog policijskog časa.

Kad svemoćni vladar podvije rep

A šta je drugo i mogao da uradi? Bilo je očigledno da to njegovo zatvaranje stanovništva između četiri zida niko živi ne bi poštovao. Ne može da pohapsi 10.000 ljudi koji bi se oglušili o meru kućnog pritvora, da je kojim slučajem doneta, nema toliko mesta u policijskim stanicama i zatvorima. Uprkos tome što je protest u potpunosti uspeo, što se Vučić uplašio narodnog gneva i ispunio osnovni i jedini zahtev pobunjenog građanstva, opozicioni svet se predaje beznađu i mrmori kako je svaki otpor uzaludan, stvarajući utisak da niko ne može da se izbori za svoja prava.

Ništa nije dalje istine. Realnost je, zapravo, dijametralno suprotna: kad god se neka grupa ili institucija ozbiljno suprostavila Vučiću, kad su bili složni i nepopustljivi, on je uvek morao da popusti. Malo pre poslednjih građanskih protesta, Vučić je u televizijskom nastupu najavio da će hitno raseliti studente iz domova i poslati ih kućama, i to usred ispitnog roka. Iste večeri kad je predsednik najavio da će ponovo maltretirati studente i humano ih raseljavati, studentarija je masovno pohrlila iz domova na ulice, pa pred Skupštinu, čvrsto rešena da ne mrda iz studentskih domova. I njima je bilo dosta predsednikovog muštranja, mera se ionako pridržavaju, ne žele da ugrožavaju roditelje i ostale ukućane, a i imaju pametnija posla od toga da glume pione na Vučićevoj šahovskoj tabli – na primer, da polažu ispite. Svemoćni Vučić je istog trenutka podvio rep i odustao od svoje namere.

A šta je drugo i mogao da uradi? Da pošalje policiju u Studenjak, da prinudno iseljava hiljade studenata? Ili da blokira Studentski grad i ostale domove, da postavi policijske stražare, umesto portira, koji bi sprečili studente da uđu u svoje sobe? Naravno da je morao da popusti i da nevoljno udovolji studentskom zahtevu. I ovom prilikom javila se gomila antirežimskog sveta, očekujući da će studenti povesti svenarodnu bunu protiv diktature i da će srušiti Vučića. Pošto im se iracionalne nade nisu ispunile, odmah su pali u očaj i uninije, optužujući studente za sebičluk i pomanjkanje revolucionarnog duha. Pa nisu studenti zato izašli na ulice, već im je dojadilo da se predsednik poigrava njima i iživljava kao da su mu članovi stranke, a to što su tražili dobili su odmah, samim tim je nestalo razloga za dalji protest.

Pre studenata imali smo slučaj Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, koji su naprednjaci pokušali da preuzmu, namećući neku vrstu prinudne uprave, sačinjenu od proverenih i odanih kadrova partije, koji ni sa Institutom, ni sa filozofijom, ni sa društvenom teorijom nemaju nikakve veze. Istraživači i naučnici sa Instituta poveli su dugotrajnu borbu protiv naprednjačke uzurpacije, založili su svoj posao i svoju egzistenciju u toj bici, bili su čvrsti i nepopustljivi, alarmirali su vaskoliku humanističku javnost čitavog sveta da im se priključi – i na kraju su odneli pobedu. Smenjen je naprednjački upravni odbor, imenovan je novi, sa kadrovima od naučnog i moralnog autoriteta, raspisan je konkurs za novog direktora i sve se polako vraća u normalu.

Mali doktorant i veliki plagijat

Kad je Ivan Vejvoda imenovan za novog predsednika Upravnog odbora, na raznim nezavisnim portalima javila se gomila komentatora optužujući ga da je naprednjak. Prosto je bizarno u kakvom paralelnom svetu ti ljudi žive. Ne umeju da prepoznaju ni pobedu čistu kao suza, jer žive u uverenju da Vučića niko ne može da pomeri ni za milimetar u njegovim nastojanjima da apsolutno vlada svim aspektima života u Srbiji.

Borba da nadležni organi Univerziteta u Beogradu proglase doktorat Siniše Malog za plagijat trajao je godinama, ali se na kraju i ta borba isplatila. Zahvaljujući grupi studenata iz Inicijative #1 od 5 miliona, koji su blokirali Rektorat, rektorka Ivanka Popović je najzad reagovala i zatražila od Odbora za profesionalnu etiku da u određenom roku donese konačnu odluku po ovom pitanju. Članovi Odbora su, pod pritiskom javnosti, napokon skupili hrabrost da rade po svojoj savesti, a ne po direktivama iz predsednikovog kabineta, pa su rad ministra finansija proglasili za plagijat. Ništa Malom nije pomogla ni ministarska fotelja, ni to što je jedan od najpouzdanijih ljudi najmoćnijeg čoveka u Srbiji, sve je to uzalud kad ljudi odluče da im je profesionalna etika važnija od straha za sopstveni položaj. Pred upornim, odlučnim, časnim građanima, koji su pobedili plašnju – režim uvek ostaje razoružan i nemoćan.

Radnici Pošte štrajkovali su u decembru prošle godine, tražeći povećanje plata do republičkog proseka. Poštanski saobraćaj bio je danima na istorijskom minimumu, primljeni paketi stajali su po skladištima, pisma i pošiljke takođe, gotovo sve je bilo zaustavljeno. Na kraju je Vlada Srbije popustila, delimično su usvojili zahteve štrajkača, zarade nisu povećane onoliko koliko su poštanski službenici tražili, ali je ipak došlo do značajnih povišica. Da su radnici Pošte bili malo složniji, da su učestvovali u štrajku u većem broju, nema sumnje da bi im Vlada ispunila sve zahteve. A šta bi drugo i mogli da urade? Da puste da se čitav sistem uruši, da budemo jedina zemlja bez pošte, da otpuste desetke hiljada radnika i zaposle nove? Nije vlastela ni izdaleka tako moćna kako to želi da prikaže, samo građani odveć retko to proveravaju. Vlastodršci su oholi, bahati i osioni tačno onoliko koliko im mi to dozvoljavamo, ni zeru više.

Mnogo je primera sličnih pobrojanima. Nedavno je i grupa od devet profesorki i predavačica na Višoj medicinskoj školi strukovnih studija u Ćupriji vraćena na posao. One su otpuštene 2018. godine, kako bi njihova mesta zauzeli naprednjački funkcioneri – Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u prethodnom sazivu Skupštine, Vladimir Orlić, zamenik šefa poslaničke grupe SNS-a, i Ivan Bošnjak, državni sekretar u Ministarstvu državne uprave. Nakon žestokog pritiska nezavisnih medija i čitave javnosti, uz pomoć Balše Božovića iz Demokratske stranke, koji se zauzeo za nepravedno otpuštene profesorke, na kraju je naprednjačka klika morala da popusti.

Ne dobija se sloboda na tacni

I tako je od samog početka vladavine „svemoćnog“ Aleksandra Vučića. Advokati su masovno štrajkovali od septembra 2014. do januara 2015. godine, čitava četiri meseca, zbog zakona koji je javnim beležnicima davao monopol na štetu advokatske profesije. Sudovi mesecima nisu radili, pravosudni sistem je bio u kolapsu, advokati su – kao i svaka od malopre pobrojanih pobunjeničkih grupa – provlačeni kroz medijskog „toplog zeca“, ali nisu odustali. Uzalud je grmeo tadašnji ministar pravde Nikola Selaković, advokati su bili nepopustljivi. Na kraju su naprednjaci bili prinuđeni da ispune zahteve štrajkača i da promene sporni zakon. A šta su drugo mogli da rade? Da ukinu pravosuđe? Da uvezu kontigent svežih i poslušnih fiškala iz inostranstva?

Vučić je preuzeo svu vlast u svoje ruke, tamo gde je on – svejedno koju funkciju obavljao – tamo se nalazi i moć. Sad je dobio i ogromnu većinu u parlamentu, ima najbrojniju partiju u Evropi, pa deluje kao da može da vlada apsolutistički i da radi šta god mu padne na pamet. Međutim, Vučić je pokazao slabost sto puta do sad, a to kao da skoro niko ne primećuje. Ko god je ozbiljno naumio da ostvari svoja prava, u tome je uspeo. Tako i inače funkcioniše borba za ljudska prava, slobodu i demokratiju – ljudi se udruže, ujedine, izvrše pritisak na vlast, ne odustaju, budu hrabri i uporni – i dobiju to što traže.

Nema ništa od sedenja i čekanja da se diktator smiluje, pa da sam od svoje volje popusti; mora da se radi, organizuje, pritiska, štrajkuje, protestuje, bude aktivan… Samo što se opoziciji i raznim institucijama i društvenim grupama to baš i ne radi, ko će sad nešto da preduzima, da se bavi teškim poslovima, da se organizuje, da rizikuje, lakše je sedeti i jadikovati. Da su ljudi tako razmišljali kroz istoriju, i dalje bismo živeli u apsolutističkim monarhijama i feudalizmu, kukajući kako nam kralj, eto, ne dozvoljava da živimo životom dostojnim čoveka. Ne dobija se sloboda na tacni, za nju se bori.

‘Budite odlučni: Ne želite više služiti!’

U svetlu navedenih primera, postavlja se pitanje kako je uopšte moguće da Vučić teroriše i zlostavlja većinu građana Srbije. Odgovor je jednostavan – zato što mu građani to dozvoljavaju. Ne bune se, ćute i trpe, ili, eventualno, ropću po društvenim mrežama i portalima, nemoćni da nešto preduzmu, pomireni sa ropskim položajem. Nije to baš ni nov ni originalan fenomen, evo šta je o tome nedavno pisao francuski mislilac Etienne de La Boetie u Raspravi o dobrovoljnom ropstvu, pre samo 472 godine: „Kakav je to porok, odnosno kakav je nesrećni porok to što je beskrajno mnoštvo ljudi ne samo poslušno, već i slugansko; ne samo što njime vladaju već ga tiranišu… ono pati zbog pljačke, lopovluka i svireposti, i to ne od neke vojske, ni od varvarske horde (od koje bi svako krvlju branio svoj život) već od jednog jedinog čoveka; ne od nekog Herakla ili Samsona, već od jednog čovečuljka.“

Nema Vučić nikakvu moć sam po sebi, on je običan mediokritet, čovečuljak, sve što ima oteo je od građana Srbije. I o tome je De la Boetie imao šta da kaže: „Onaj koji tako gospodari vama ima samo dva oka, dve ruke, jedno telo i ništa drugo što ne bi imao i poslednji stanovnik velikog i beskrajnog broja vaših gradova. Ono što on ima viška – to su sredstva koja mu vi pružate kako bi vas uništio. Odakle mu toliko očiju da vas uhodi osim ako mu ih vi sami ne dajete? Kako to da ima toliko ruku da vas udara osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama osim ako to nije vašim posredstvom? Zar bi se usudio da vas zajaši da nije u sporazumu sa vama? Šta bi vam on uopšte mogao da niste jatak lopova koji vas pljačka da niste saučesnik ubice koji vas ubija, i svoj sopstveni izdajica?“

Krajnje je vreme da građani shvate kako je moć, zapravo, u njihovim rukama, a da je oni samo delegiraju svojim političkim predstavnicima. Kad dotični čovečuljak na vlasti umisli da je bitan i počne da glumi diktatora, jednostavno mu treba oduzeti oteta sredstva i vratiti ih pravom vlasniku. Jer, moć pripada građanima, a ne uzurpatoru. Kako konkretno izgleda vraćanje moći u ruke građana, videli smo na pobrojanim primerima. A osnovno načelo za oslobađanje od jarma dao je Etienne de la Boetie u pomenutoj knjizi: „Budite odlučni u tome da ne želite više služiti i – eto vas slobodnih.“ Njegovim mudrim rečima nema se šta dodati, a ni oduzeti. Treba ih samo usvojiti i primeniti u praksi.

(Al Jazeera)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Podešavanje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga