TIHOMIR NOVAK: Ulica i prijatelji naroda

Da li se država koja ne počiva na pravu uopšte može nazvati državom?

Priredio: Tihomir Novak
17. dec 2018

U poslednje vreme Lupus Maximus reklamira Aleksandra Vučića kao vrlog prijatelja naroda, ali i kao nepopustljivog i nesavitljivog političkog delatnika.

Prema tom reklamnom prikazu, Vučić je u svakom trenutku spreman da izađe u susret narodnoj volji, ali samo pod uslovom da se ta volja iskazuje na izborima, a ne na ulici. Može i pet miliona ljudi da izađe na ulicu, ali nijedan od njihovih zahteva, poručio je Maximus, Vučić neće uvažiti.

Vučić, sugeriše Maximus, nije ni politička makarona, ni politička pihtija. On ima ego, integritet i otporan je na pritiske. Makron je, recimo, popustio pred zahtevima protestanata, ali Vučić neće. On je snažna priroda, čvrst karakter i neće ustupiti, pa makar se svi prostestanti iz Francuske, Belgije, Mađarske i Holandije slili u Srbiju i skupa sa ovdašnjom protestnom boranijom okupirali Andrićev venac i okolne ulice.

Šta fali ulici? Ništa, rekao bi Maximus. Ulica je prostor namenjen promenadi, razgledanju izloga, svirci anonimnih umetnika, nosačima ikona, sifražetkinjama, hvatačima krivina, lovcima na potpise, obedovanju, udvaranju i ljubakanju, kad već ne postoji neki za to prikladniji privatni prostori. Ulica, dakle, nije politička institucija. Ona nije prostor na kome se iskazuje suverena volja naroda. Ne služi za redistribuciju političke moći u društvu. Ona nije teren na kome se odmerava snaga političkih opcija. Parlament je, recimo, institucija u kojoj bi oponentske opcije trebalo da odmeravaju argumente, debatuju, donose odluke, utvrđuju politiku, kontrolišu izvršnu vlast…

Ali, šta, ako parlament voljom većine izneverava svoju ulogu? Šta, kad su mediji zatvoreni? Kad izborni uslovi nisu jednaki i fer? Kad se politički protivnici konstantno ponižavaju… Zar tada ulica nije sasvim legitiman izbor? Jeste. Ulica dobija na značaju, kad institucije gube na važnosti.

Uzmimo, kao primer obezvređivanja institucija, jučerašnji slučaj iz Lučana. On može biti važan i kao pokazatelj (ne)savitljivosti šefa države.

Za vreme izbornih radnji u Lučanima je, izveštavaju mediji, u policijsku stanicu, sa grupom svojih pristalica, banuo Boško Obradović, u nameri da se, zbog hapšenja predstavnika opozicije, obračuna sa policajcima. Pošto zaštitnički nastrojenom ministru Stefanoviću nije dozvoljeno da izgrednike uhapsi, on je ponudio ostavku.

Slučaj je interesantan, jer pokazuje da se delovanje važnih državnih aparata, poput policije, ne zasniva na zakonima, nego na volji političkih moćnika.

Kojih moćnika? Pa, onih kojima je ministar Stefanović, prema pisanju medija, ponudio ostavku – predsednici vlade Eni Brnabić i predsedniku Republike Aleksandru Vučiću. Pošto ministar za svoj rad odgovara predsednici vlade, logično je pretpostaviti da je Eni Brnabić bila ta koja je donela odluku da se izgrednici ne hapse, pa predsedniku Republike nije preostalo ništa drugo nego da se sa tom odlukom saglasi. Problem sa ovom interpretacijom je u tome što niko u nju ne veruje, pošto Brnabićku niko i ne smatra autonomnom političkim figurom. Uostalom, sam je Vučić izjavio da je Stefanoviću rekao da Obradovića i njegove ne hapsi, sve dok oni ne počnu da policajce vuku za uši i žestoko pendreče.

Zašto da ih ne hapsi? Zbog, verujem, nekoliko stvari. Prvo, zbog političke procene da bi hapšenje jednog opozicionog lidera izazvalo snažan i veoma negativan odjek u javnosti i da bi se hapšenjem narušio demokratski karakter izbora. Drugo, hapšenjem bi se dodatno regrutovale pristalice opozicije, pa bi se broj protestanata na ulici, najverovatnije, uvećao do mere koju ni režim, a ni Vučić, ne bi mogli da ignorišu. Treće, nikakva dodatna zaoštravanja, samo dan pred odlazak u Njujork, Vučiću nije bilo potrebno. U nameri da međunarodnu zajednicu privede pravu, pravdi i istini, Vučiću je potreban mir u kući. Četvrta stvar je, treba li ga uopšte pominjati, Kosovo.

Da skratim. Hoće li se u ovoj zemlji zakoni primenjivati, a pravna država funkcionisati, to zavisi od političke procene posednika moći. Hoće, ako pogoduju njegovim interesima; neće, ako mu štete, ograničavaju moć i otežavaju vladavinu.

Zasnovati državu na pravu, fundamentalni je interes naroda za čijeg se prijatelja Vučić izdaje. Poigravanje sa tim interesom suočava nas sa pitanjem da li se država, koja ne počiva na pravu, uopšte može i nazvati državom.

U jednoj stvari Vučić je u potpunosti u pravu. On zbilja neće popustiti pred pritiskom, na ulici okupljenih, pet miliona ljudi. U nedelju, u Lučanima, Vučić je pokazao da je spreman da ustukne i pred manjim brojem.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga