TIHOMIR NOVAK: Junaci i antijunaci beogradske subote

Nekoga testere podsećaju na scene iz američkih horor filmova, a nekog na seču drveća

Priredio: Tihomir Novak
20. mar 2019

Protesti u Srbiji, naročito ovi beogradski, održani u petak i subotu, u danima koji dolaze biće predmet raznih analiza, pa zauzimanje oprečnih stavova u toj političkoj vivisekciji i nije nešto što bi trebalo da nas iznenadi. U moralnom pogledu, međutim, neke izrečene ocene kao da zbunjuju. Recimo, ocena prvog čoveka RTS-a da su protesti izgubili legitimitet.

Interesantno je da ovu tvrdnju iznosi osoba koja se nalazi na čelu ustanove nesposobne da građanima obezbedi nepristrasno i potpuno informisanje o prilikama i zbivanjima u društvu u kome žive. Čak ni onda, kada joj te prilike, „na gurku“, hoću reći na silu, ulaze u kuću. Pošto je reč o servisu koji nam, da budem krajnje patetičan, u dnevne sobe ne ulazi sa bakljom slobode, pomenutu ocenu smatram bezobraznom, a pored toga i manipulativnom, jer nas udaljava od pravog pitanja. A pravo pitanje nije treba li na čelu javnog servisa da se nalazi persona u kojoj je državni služ(b)enik zadavio novinara, nego da li nam je ovakav javni servis potreban? – i ako jeste, kome je potreban. Mnijem da nikom nije potreban. Ni građanima, a ni Vučiću. Pošto ovaj već ima svoj ružičasti privatno-javni servis.

Dobro, a šta je to što smo to gledali u petak i u subotu u Beogradu? Kažu – državni udar. Pa, naravno da je reč o državnom udaru, ali samo pod uslovom da su se iza fantomki onih momaka sa testerom u rukama krili ministri, te policijski i vojni generali. Pošto državne udare ne izvode obični građani kojima je, kao ovim artistima, stalo do identifikacije sa gradskom vlašću. Zato su, valjda, i poneli testeru, da što više sliče drvosečama iz vlasti.

Ali, ko bi se u onom metežu bavio artističkim zamislima anonimnih umetnika, koji su uplašenom uredniku došli u vizitu sa potpuno neodgovarajućim i pretećim rekvizitom u rukama. Međutim, nije bio usplahiren samo urednik, nego i čitavo jato histeričnih pink analitičara, oralnih pregalaca, retoričkih udarnika i pasioniranih režimskih masturbatora koje, kad vide testeru, odmah oblije hladni znoj, jer su im prve asocijacije na ovaj instrument scene iz američkih horor filmova, a ne seča drveća na Kalemegdanu i Ušću.

Osim toga, nema državnog udara ako u njega nije uključen i neko sa strane. A u našem slučaju zna se i sa koje to strane. Kad je Obradović u subotu pozvao policiju i vojsku da pristupe otadžbini i uhapse Vučića, on nije izgovarao zahteve gnevne mase, nego je, jel’te, bespogovorno ispunjavao naloge dobijene iz Prištine. Pa, valjda je sada svima jasno da protesti nisu pokrenuti sa ciljem da se poboljša informativni poligon ili da se popravi pozicija Srbije i Srba na Kosovu, nego su pokrenuti da se, s jedne strane, pruži podrška šiptarskom iredentizmu i da se, s druge strane, oslabe Vučićeve pozicije u pregovorima. Eeee… što bi rekao Lupus Maximus, pošto se Vučić autoritarno nameće kao jedini interpretator nacionalne stvari, onda je njegovim oponentima namenjen uzan, ali simbolički klizav teren izroda, prodanih duša i da se, brate, ne foliramo – izdajnika.

Ako svaki protest ima svoje junake zašto, onda, ne bi imao i svoje antijunake. Mediji pišu, a prijatelji me ubeđuju, da je iz prošlonedeljnih zbivanja profitirao Boško Obradović, jerbo sada raste vrednost njegovih akcija u borbi za opozicijski presto. Meni se, opet, čini da je njegov upad u zgradu RTS-a pokazni primer neodgovornosti, nepromišljenosti i šokantnog dilentatizma. Upadneš na televiziju, bauljaš hodnicima i onda od zaposlenih tražiš da se pretvore u tvog vodiča i odvedu te do prostorije iz koje se emituje „Dnevnik“, kako bi se anesteziranim gutačima magle obratio sa dve-tri prigodne rečenice. Zbilja poražavajuće. Dobra stvar je što je balu pod maskama sada došao kraj i što su opozicionari, konačno, izašli na binu, uzeli mikrofon i stvari u svoje ruke.

Dobra stvar je što je balu pod maskama sada došao kraj i što su opozicionari, konačno, izašli na binu, uzeli mikrofon i stvari u svoje ruke

U redu, ali ko je antijunak beogradske subote? Ja, evo, kandidujem Milovana Drecuna. Tip je magistar ekonomskih znanosti, juče socijalista, danas naprednjak, a sada predsednik i član kojekakvih odbora i radnih tela, ekspert za nešto, ništa i sve ostalo. Njega je za ovu laskavu titulu preporučilo njegovo hrabro i junačko srce. Pazite, čovek je sam, bez pratnje i potpuno goloruk, dakle, bez testere, vešala, pištolja, petarde i praćke, razjurio u nekoj beogradskoj garaži agresivnu Đilasovu verbalnu četvorku, koja je, kad ga je ugledala, krajnje nevaspitano počela sa dobacivanjem. Umesto da se osloni na svoju brojčanu nadmoć, pa Drecuna zgazi ko Franc Kafka bubu, ta četvorka je, po Milovanovom kazivanju, pred njegovom smelošću kukavički reterirala i nestala. Kada je posle u studiju pripovedao o ovom slučaju nejunačkog držanja Đilasove omladine, Milovan je slagao facu onako kako je slažu oni koji se spremaju da ispovrate utrobu, spontano se prepuštao aroganciji i preziru, junačio se i moralno krečio klince u sivo, crno i najcrnje. No, važno je da smo shvatili poentu – prema demonstrantima treba nastupati tvrdo i odlučno. Bednici su to, mizerija i stoka sitnog zuba koja će pobeći, čim se suoči sa energično krutom reakcijom.

Ne mogu, a da ne pomenem Aleksandra Lupusa Maximusa. On je, opet, bez premca. Dok su po lepom subotnjem danu protestanti pravili magični obruč oko predsedništva, dok je Boškić pozivao građane Beograda i Srbije da im se pridruže i u prazno obećavao da se odatle neće pomeriti sve dok Vučić ne podnese ostavku, ovaj je u predsedništvu sa ministrom policije igrao šah.

Opusti se Nebojša, tešio je predsednik svog ministra. Nema razloga za brigu. Brige počinju tek kad nam se nam ispod prozori skupi 500 hiljada gnevnih protestanata. A znaš kad će Boškić skupiti toliko sveta?

Odgovor znate i sami!

(Autonomija; foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga