TIHOMIR NOVAK: Demokratsko čupanje grkljana

Na zapadu se opozicija smatra jednim od temeljnih civilizacijskih i političkih vrednosti

Priredio: Tihomir Novak
04. apr 2019

Mi smo veće demokrate nego što će to oni ikada biti – kaže vitez Koja srpske politike, plemeniti Marko Đurić.

Da ne bude zabune, to „Mi“, to smo, naravno, mi naprednjaci, a „oni“, to su Alibaba Đilas i njegovih 40 razbojnika.

Naše se razumevanje demokratije, kaže Đurić, razlikuje od njihovog, lopovskog i tajkunskog. Mi smo usvojili principe koji su Alibabinoj konsocijaciji potpuno nepoznate – principe nestalnosti i smenjivosti funkcija. Ništa nije tačnije od toga.

Evo, čim je izabran za predsednika republike Aleksandar Vučić je istog trena prepustio funkciju šefa stranke Aleksandru Lupusu Maximusu. Dva Aleksandra imaju dosta toga zajedničkog – datum rođenja, na primer, političke preference i ljubav prema šahu, vinu i moći, ali se u ponečemu i razlikuju – stanuju, recimo, na različitim adresama. Prvi na Andrićevom vencu, a drugi u više nego skromnoj garsonjeri u Belvilu.

Usvajanjem gorepomenutih principa, odanost naprednjaka demokratiji je postala neupitna. Tu odanost naprednjaci su spremni da demonstriraju na najrazličitije načine – čupanjem grkljana, betonskim cipelama a, ako je to u pedagoške svrhe potrebno, i šamarima.

Rodna ravnopravnost je oblast u kojoj naprednjaci lako i poletno dokazuju svoju privrženost najmanje lošem od svih loših poredaka. U tom dokazivanju neki od njih zapadaju u takvu neumerenost, da javno skončavaju kao omraženi seksualni pretadori.

Na posebno dirljiv način srpski progresivci lojalnost demokratiji ispoljavaju na primeru opozicije. Ponegdje, na zapadu uglavnom, opozicija se smatra civilizacijskim – čuj, civilizacijskim – dostignućem i jednom od temeljnih političkih vrednosti. Ovde je, međutim, opozicija smetnja i iritirajući višak. Pošto svojim manevrima otežava zadovoljstvo vladanja, najbolje bi bilo kada opozicije ne bi bilo. Ali, sad, šta je tu je. Kad već postoji, onda je treba na sve moguće načine naružiti i zgaditi ljudima. A u tu svrhu dobro dođe i poigravanje sa, recimo, datumima.

Kada su zakazali veliki protest za 13. april, nikom od šefova SzS-a na pamet nije pao aprilski rat, slom monarhističke Jugoslavije i ulazak nacističkih trupa u Beograd; toga se setio samo veliki majstor demokratije Goran Vesić. Sklon opscenom političkom užitku, majstor je istog trena započeo sa ciničnim poigravanjem sa datumima i njihovom simboličkom ekonomijom, sa dizanjem temperature i emocionaliziranjem javnosti. Sve to, naravno, u cilju odvraćanja građana od učešća u rušilačkom protestu, jel’te, Hitlerovih epigona.

Oni koji politički kriminalizuju opoziciju, imputirajući joj da se na nasilan način želi dočepati vlasti, olako prelaze preko činjenice da je, pored efikasnih ustavnih garancija prava i sloboda, te nezavisnih medija i slobodne, kritičke javnosti, opozicija jedna od brana tiraniji

Oni koji, poput naprednjaka, politički kriminalizuju opoziciju, imputirajući joj da se na nasilan način želi dočepati vlasti, olako prelaze preko činjenice da je, pored efikasnih ustavnih garancija prava i sloboda, te nezavisnih medija i slobodne, kritičke javnosti, opozicija jedna od brana tiraniji. Pošto sve teže kontrolišu vlastitu volju za moć, naprednjaci sve teže uspevaju da bilo koga ubede u svoju odanost retorički omiljenom poretku.

Demokratski poredak počiva na izvesnim moralnim pretpostavkama – jednakost je, recimo, jedna od tih pretpostavki. U demokratiji su svi građani jednaki i svaki je građanin u pravima izjednačen sa bilo kojim drugim građaninom. U ovom političkom aranžanu važi pravilo jedna osoba jedan glas, u njemu svako ima pravo da učestvuje u odlučivanju, a odluka se donosi većinom glasova.

U naprednjačkoj incenaciji demokratije ta pravila ne važe. Zato je i moguće da se unutar stranke odluka o izlasku na izbore ne donese, iako su za nju glasali svi sem Aleksandra Lupusa Maximusa. Njegov glas očito nije jednak svakom drugom glasu i važniji je od svih glasova zajedno. Pojedinci koji unutar stranke posrću pred autokratskim autoritetom, teško se izvan nje mogu dokazati kao zastupnici demokratije.

Treba li onda viteza Koju shvatiti ozbiljno kad tvrdi da su naprednjaci šampioni demokratije? Naravno da ne. Uostalom, taj je sud naš demokratski velikaš izgovorio, čini mi se, prvog aprila, a tog dana ljudi rado zbijaju šale. U Francuskoj se prvi april naziva danom Aprilske ribe, a u Americi Danom budala. Nemam ništa protiv da se prvi april u Srbiji zove isto kao i u Americi.

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga