Testiranje na koronu se čeka nekoliko sati, uspevaju najuporniji i najzabrinutiji

Jedino što možete da uradite jeste da pomognete sebi, ljudima u vašem okruženju i lekarima, koji vode svoju borbu i koji ordenje za to neće dobiti

06. jul 2020

Lekari u kovid ambulantama rade konstantno, bez prestanka, jer ljudi koji žele da se testiraju na virus korona stalno pristižu.

Ovaj tekst bi mogao da bude lista na kojoj bismo naveli 101 način kako da kvalitetno iskoristite subotnje veče, ali je on, umesto toga, svedočanstvo o tome da vam je potrebno teško naoružanje strpljenjem da biste došli do rezultata testa koji bi vas suočio sa saznanjem o bolesti koja je okupirala naše živote ili vam relaksirao misli, jer niste „zakačili“ korona virus.

Groznica subotnje večeri dobija potpuno drugačije značenje kada primetite neke od simptoma novog virusa. Brojne kontadiktorne „struka kaže“ informacije i naglo post-izborno bujanje broja zaraženih i preminulih dovoljni su da vam pojačaju osećaj zabrinutosti pri pojavi kašlja, kijavice ili umora, a kamoli kada primetite potpuni izostanak čula mirisa i blagi pritisak u grudima. Naravno, prvo što uradite je da se latite telefona i okrenete broj telefona dežurne ambulante, kako bi vam neko „s one strane žice“ rekao da dođete na pregled ili da sačekate dan-dva, pa da se testirate ukoliko se situacija ne promeni.

Međutim, na telefone se niko ne javlja i posle više od pola sata okretanja, odlučujete da odete u najbližu kovid ambulantu i stanete u red.

Čekanje i „upoznavanje“

Oko 19:30 u redu kod kovid ambulante na Novom naselju ispred potpisnika ovih redova bilo je šest ili sedam osoba. Na drugom ulazu još toliko osoba. Ljudi sede na klupi ispod tende, a tu su i tri male stolice, jedne od onih na kojima ste sedeli kada ste kao školarci odlazili na sistematske preglede ili kod lekara zbog kašlja.

Ljudi međusobno pričaju, neki se šećkaju, razmenjuju iskustva. Nekima nije prvi put da se testiraju, ali im se situacija pogoršala. Većina njih se žali na temperaturu.

Mladić u tridesetim se žali da temperaturu ne može da spusti danima. Ima i kašalj, bol u grudima i gotovo je siguran da ima virus. Jednom se već testirao, kaže da je imao simptome, ali da je brzi test pokazao da je negativan.

Prošlo je već više od sat vremena, sve se odvija sporo. Iznenada se neki ljudi promaljaju sa parkinga kao u distopijskim filmovima, kada se oni koji su preživeli katastrofu okupljaju i započinju život iznova. Samo što se u ovom slučaju niko ne raduje mestu na kom mora da bude.

Muškarac u svojim, po svemu sudeći, pedesetim takođe se žali na povišenu temperaturu, bol u telu. Na trenutak nestaje i vraća se u majici Košarkaške reprezentacije Srbije. Stvari su mu u kesi, očigledno je došao pripremljen na višesatno čekanje, ali zalihe strpljenja su mu sve tanje. Šećka se gore-dole, zaviruje u sobe u kojima se testiraju oni koji imaju simptome.

„Ova nije bila tu sa nama u redu, a unutra je“, govori on. Neko u šali konstatuje kako je čovek registrovao sve one koji nisu čekali u redu.

Lekarke se retko kada obraćaju građanima kada prelaze iz jedne u drugu ambulantu. Ako i nešto kažu, pitaju nas kako se osećamo ili samo konstatuju da barem nije velika vrućina.

Sanitetska ekipa uz zvuk sirene pristiže kod Doma zdravlja, izlaze dva momka u skafanderima kao da su neka unapređena verzija onog „mene su poslali iz štaba“ iz filma „Variola vera“. Iz kola iznose staricu sa povređenom rukom i odvode je u ambulantu. Ovo nije jedini put da su nekoga dovezli kolima.

Jedan muškarac kaže kako je prvog dana kada je osetio malaksalost, bol u mišićima i temperaturu, zvao ambulantu u Zmaj Ognjena Vuka, gde mu je rečeno da uzima defrinol za skidanje temperature i da se javi ukoliko se situacija ne promeni. Četvrtog dana simptomi su i dalje bili tu.

„Čuo sam da nema testova ‘ni za lek’, da je moguće testiranje samo preko krvi, ali da je nepouzdano. Otišao sam u Zmaj Ognjena Vuka, tamo je bilo desetak ljudi u redu, a onda su lekarka, pa lekar izašli i doviknuli da ljudi odu na Naselje ili u Juga Bogdana. Sin neke žene je navodno čekao od 10 uveče do pola pet ujutru, valjda pregledi traju dugo, još ako se mora na dodatna snimanja pluća, sve se oduži“, priča on.

Kada zađete duboko u drugi sat čekanja, počinje prelamanje da li da se vratite kući i dođete, možda, u ranojutarnjim časovima, jer vam logika kaže da valjda nikog neće biti tu u četiri ujutru. Ali, ljudi stalno pristižu, zbunjeni su, ne znaju na koju stranu da idu, gde se plaća, da li se plaća, je l’ treba da ostave zdravstvenu negde ili ne, je l’ prozivaju ili samo čekaš, gde je uopšte red i ko je, dođavola, poslednji?

Pratnja onih koji su došli da se testiraju čeka u kolima ili su na parkingu, posmatraju šta se dešava. Nekada donesu vodu, neko se našali da bi svi mogli da naruče porodičnu picu. Ljudi u prolazu se osvrću, zagledaju da nije među onima koji čekaju i neko koga poznaju. Na pedesetak metara od ulaza u ambulantu, klinci igraju basket, viču, zezaju se.

Posle četiri sata čekanja konačno ste blizu cilja. Noć je uveliko pala. Lastiš od zaštitnie maske, skupljene od pranja, zaseca se u uši i bol postaje prilično iritantna. Sada većina ljudi stoji, pokušavaju da drže odstojanje jedni od drugih, pitaju se zašto nema više mesta za sedenje. Neka devojka sedi otkad je došla, glava joj je naslonjena na dlan, retko kada podiže pogled.

Uskoro bi trebalo da uđem. Pored mene je mladić u svojim dvadesetim, pozitivan je na koronu. Jedva sedi, deluje kao da će pasti svakog trenutka. Čekao je u redu, a onda je majka umesto njega čuvala mesto. Dobio je poziv na rendgen, doktorka prolazi, prepoznaje ga, kaže da će odmah ući i čim se oslobodi mesto, odlazi na snimanje.

Majka pita da li bi mogla sa njim, ali doktorka, uz maksimum empatije koju čovek može da izvuče u pola 12 uveče i posle nekoliko sati rada, odgovora da je najbolje da ostane ispred, kako ne bi rizikovala.

Testiranje, konačno

Kada uđete u ambulantu, smeštaju vas u sobu za izolaciju. Ona se posle svakog pacijenta čisti, jasno vam je to i na osnovu klizavog poda. Tu je jedan krevet, stočić, skromno baš kao ova država i njeno zdravstvo. Doktorka vas ispituje koje simptome imate, kada ste ih primetili, potom vam meri pritisak i onda čekate na vađenje krvi.

Za više od četiri sata čekanja na Novom naselju, nisam primetio nijednog lekara, sve su bile lekarke. Pitam doktorku na čijem viziru je ispisano ime koje počinje na slovo B, da li je umorna, a odgovor je: „Ne pitaj. Hajde umor, ali ova odela će nas uništiti“.

Naredba je da merim broj udisaja u jednom minutu, naglašava – samo udisaji. Odlazi u drugu sobu i ponavlja isto od reči do reči. Dok gledam u štopericu ulazi mlađa osoba, deluje mi previše mlado za nekoga ko bi već imao fakultetsku diplomu. Kaže mi „dobro veče“, ali samo klimam glavom, gledam u štopericu. Nakon što je prošao minut, a brojanje pokazalo da sam oko ponoći u jednoj minuti imao 12 udisaja, procedio sam umorno „dobro veče, izvinite“.

„Već sam pomislila da gledaš u telefon i da te baš briga da se javiš. Pomislih: pogle’ ga, zar smo toliko nebitni'“, kaže u šali mlađa lekarka dok sprema set za vađenje krvi.

Krv je izvađena, u epruveti je, jedna kap završava na brzom testu i lekarka odlazi, poželevši mi sreću. Posle nje ulazi još jedna doktorka u punoj zaštiti, ponovo ispituje o simptomima, prijatna je, osluškuje rad pluća. Kaže da ne dišem toliko duboko da se ne bih onesvestio. Pregleda grlo.

Sve je trajalo nešto manje od pola sata. Stigao je rezultat brzog testa koji pokazuje negativnost na korona virus, ali doktorka opominje da se, ipak, ponašam kao da virus u organizmu postoji i da se u slučaju pogoršanja stanja, povišene temperature, obavezno javim lekarima.

Imamo samo jedni druge, olakšajte lekarima

Postoji, dakle, i više od 101 načina na koji možete da provede subotnje veče, a da to nije čekanje u redu za testiranje na kovid. Dok čekate rezultat, kroz glavu vam ne prolazi ruganje „najsmešnijem virusu“, vrlo verovatno lažiranje broja preminulih i njihovo „prilagođavanje“ izbornim potrebama.

U mislima nije gomila kontradiktornih izjava o virusu, šarlatansko ponašanja člana doktorske zajednice, nije tu ni vlasnik ružičaste televizije koji se svima smeje u lice zato što mu je to omogućeno, nije ni naglo popuštanje svih mera, kao ni naše poslovično ponašanje – „gotovo je, radimo šta hoćemo“. Nije ni bes jer vas neko ubeđuje da ste neodgovorni, a u stvari ste samo sluđeni količinom bezobrazluka i nemarnosti, kontradiktornosti i podaničkog mentaliteta kojima iskustvo, znanje i odgovornost to nikako ne bi smelo da dozvoli.

Posle bezmalo pet sati čekanja, dok gledate u zid, u mislima je samo činjenica da su ti lekari usamljeni koliko i građani. I da, pored svega, pronalaze dovoljno snage za uljudnost – ono što nedostaje u normalnim okolnostima.

Sistem je već sada preopterećen, pa to priznaju i oni koji donose odluke u naše ime (i za naš račun). Da je moglo brže, verovatno bi bilo tako, ali, ima li onih koji bi mogli da pomognu da sve to ide brže ili su se oni sklonili pred kolapsom zdravstvenog sistema u neke države u kojima je sve barem malo uređenije?

Saznanje da je gotovo jedino što ostaje građanima da brinu jedni za druge, još je jače nakon što „čekićate“ nekoliko sati okruženi ljudima kojima je zdravlje narušeno. Ovaj sistem i ova država su možda „njihovi“, ali je društvo naše. Ovo društvo izuzetnim i jedinstvenim možda čine napori pojedinaca, ali ono opstaje i razvija se uz kolektivno delovanje.

Jedino što možete da uradite jeste da pomognete sebi, ljudima u vašem okruženju i lekarima, koji vode svoju borbu i koji ordenje za to neće dobiti. Heroji ovog leta nose skafandere i prolivaju znoj. Vaše je samo da im pomognete, ne aplauzima, dovoljne su maske, fizička distanca i smanjen nivo samoživosti. Samo toliko, pa šta bude.

(Zoran Strika, 021 / Foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Kovid ekspres
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga