TEOFIL PANČIĆ: Vučić i „vulini“, iluzija kontrasta

Kao i svaka taktika koja nema nadogradnju u strategiji, i ova može dobro da posluži na neko vreme, ali zapravo ne vodi nikuda i ne rešava ništa

16. maja 2019

Aleksandar Vulin bi voleo da vidi „tvrdu, čvrstu i dobro posednutu granicu između nas i njih“, to jest Srba i Albanaca, Milorad Dodik bi – što je, naravno, samo detalj u jednom veoma dugačkom nizu – da vidi uniforme vojske Republike Srpske, Ivica Dačić ima svoj zaumni repertoar, skupštinski solisti naprednjaka takođe, Vladimir Đukanović postojano drži liniju koja podseća na radikalsko poreklo i faričke postavke vladajuće stranke, a kad smo već kod radikala, o tome šta bi sve voleo, a koga sve ne voli Vojislav Šešelj, bolje da i ne započinjemo.

Ovo je gotovo slučajan izbor političkih i svetonazornih krajnosti iz neposrednog političkog okruženja predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ili iz ambijenta „lojalne opozicije“, zapravo neke vrste političke ispomoći vlasti. U poređenju s ovim i sličnim iskazima i stavovima, Vučićeve reči obično deluju umiveno i razumno (doduše, sve češće – samo u tom poređenju). Kao da je predsednik Srbije, pomislio bi neko, postavio te i takve ljude na mesta s kojih će u javnost odašiljati te i takve reči ne bi li one bile neka vrsta kontrasta onome što on sam govori i čini, ne bi li, dakle, svojom krajnošću potcrtavale njegovu umerenost. Nije li implicitno sugerisani zaključak da je Vučić odmereni državnik nesrećno okružen skupinom razularenih politikanata, u najboljem slučaju?

Ono što je šepavo u toj logici jeste činjenica da Vučiću njegovo okruženje niko nije nametnuo nego da ga je sam birao, štaviše, da ga je kreirao kroz svoje dugogodišnje profesionalno bavljenje politikom i da niko bitan, kad pogledate, tu nije slučajno, nego reprezentuje jedan važan deo ne toliko ideološkog koliko stilskog kontinuiteta samog Vučićevog delovanja u politici i u javnosti. Drugim rečima, šta god bilo ko od njih rekao, i kako god to formulisao, neće biti teško pronaći izvor i utemeljenje toga unutar praktičnog političkog spektra i učinaka Vučićeve vlasti u prethodnih sedam godina.

Šta je onda svrha tolikog gomilanja verbalne incidentnosti u neposrednom ili nešto širem Vučićevom okruženju, nakon kojeg sledi nastup samog predsednika kao „vatrogasca“, kao glasa razuma koji će stvari svesti na realnu meru? Po cenu da možda i precenimo racionalnost i dalekosežnost promišljanja javnih nastupa unutar vladajuće strukture, čini se da je jedino održivo objašnjenje potreba da se predsednik Srbije i svega u Srbiji predstavi kao nezaobilazan faktor stabilnosti bez kojeg bi sve bilo prepušteno entropiji, ako ne i neizbežnom „podivljavanju“, kao nekakva bašta koja se ne održava, pa prirodno počne da se pretvara u džunglu.

Naposletku, kome je ova predstava uopšte namenjena? S jedne strane, tzv. spoljnom faktoru, naročito onom na zapadu. Vučić od početka svoje „renesanse“ na vlasti insistira na imidžu čoveka koji „isporučuje“, onoga s kojim je moguće, štaviše, neophodno dogovoriti se. On je, poručuje se, pouzdan partner i ostrvo stabilnosti usred neprestanog balkanskog orkana, toliko jakog da je, eto, prodro i u njegovo neposredno okruženje – ali je tu, takoreći pred vratima njegovog kabineta, bio prinuđen da ustukne.

S druge strane, to je i signal domaćoj javnosti: držite se Vučića jer boljeg nećete naći; pogledajte kakvima je okružen i zamislite ih bez njegovog korektivnog dejstva; pogledajte i ove koji mu oponiraju, a za čiju javnu ozloglašenost su se lojalni mediji ionako već pobrinuli.

Kao i svaka taktika koja nema nadogradnju u strategiji, i ova može dobro da posluži na neko vreme, ali zapravo ne vodi nikuda i ne rešava ništa. Pre ili kasnije prestane da bude ne samo važno (jer nikada i nije bilo važno, ali je uvek bilo indikativno) šta i kako govore razni vulini, i jedini stvarni proizvođač i kontrolor vladajućeg diskursa ostane sam da se neposredno suoči sa rezultatima, ishodima, perspektivama i posledicama svoje politike. Čini se da je Vučić tom trenutku veoma blizu, i odatle ovolika nervoza u svemu što govori ili čini. Ko vlada sam, sam će i podnositi račune.

(Slobodna Evropa, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga