Teofil Pančić u Radio kafeu: Čitanje nije privilegija, već pitanje odluke

"Ono što gledamo, slušamo, pa time i čitamo, uveliko oblikuje naš osećaj sveta, naš odnos sa tim svetom, sa ljudima, oblikuje našu estetiku i etiku, naše postojanje u ovom svetu"

07. mar 2020

Prostor koji smo nekada zvali Jugoslavija i dalje dobro egzistira kao jedinstveni književni prostor. Mi pišemo i govorimo jezikom koji razumemo. Zato su Miljenko Jergović i Ante Tomić i naši savremeni pisci, smatra Teofil Pančić, koji je bio gost Radio kafea.

Kako je postao pasionirani čitalac, toliki da to više nije strast, već pandemija bibliotečkih razmera i čovek čiji su etički svetonazor oblikovale knjige, bilo je pitanje kojim je počeo razgovor sa Pančićem, naslovljen „Ono sam što čitam“, u okviru ciklusa razgovora „Govorim, dakle postojim“.

Pančić je čovek čije preporuke imaju uticaj na čitanost knjiga, teoretičar je književnosti i kulture, književni kritičar, novinar čiji se tekstovi čitaju sa moždanim lampicama uključenim na sto volti. Odskora je urednik kulture u listu „Vreme“, te član žirija nagrade lista „Nin“ koja je ovog februara uskomešala sve ovdašnje – i ne samo – književne „Srbe po zanimanju“.

Ovaj strasni čitalac ali i „pričalac“, knjige je otkrio zapravo sam, nisu tome nimalo doprineli ni roditelji, a ni neki deda ili baba. Vrlo rano je svet knjiga počeo da doživljava kao istinitiji od tzv. realnog. Počeo je predano da iščitava pisce koji su pomerali granice njegove radoznalosti i znanja, i kreirali polje njegove estetike i etike.

Jasno je kako se nekad postajalo čitaocem knjiga, u vreme kada je nad nama još uvek bdila roditeljska rečenica „uči da ne moraš da radiš“, ali kako se čitaocem postaje danas, u brzom vremenu koje melje našu koncentraciju i razapinje fokusiranost?

Nije to nikakva viša sila, misli Pančić, ne postoji neko dugmde, ni onda, ni danas, koje diriguje da neko ili neke generacije budu ozbiljni čitoaci. To je pitanje pojedinca, njegovih interesovanja i shodno tome potreba, katkad – danas doduše sve ređe – i kućnih, odnosno porodičnih okolnosti, a najviše zapravo pitanje radoznalosti nekoga ko hoće da zna više i da neprekidno ide dalje od svojih do tada otkrivenih granica.

Ispostavlja se tako da je pitanje čitanja danas izgleda pitanje odluke i iskoraka iz sfere komfora prepuštanja ugođaju svim mogućim gedžetima, izvlačenja na brz život i manjak vremena. Čitanje, dakle, nije privilegija, već odluka, mišljenja je Pančić.

Kada bira šta će čitati, gost Radio kafea otkriva da nije namćor, prihvata preporuke za čitanje i od drugih ljudi, ali za sugestiju i poziv na čitanje smatra i svaku objavljenu vest o nekoj knjizi, svaku recenziju na poleđini knjige.

Voli da čita knjige koje sam izabere, a nekada se ispostavi da je i ono što je nametnuto kao posao izvor neizmernog čitalačkog zadovoljstva. A šta je dobra knjiga za Pančića, kako ona treba da „radi“ čitaoca?

Ona tektonski pomera čoveka u svoj njegovoj suštini, preispituje njegova znanja, interesovanja, mišljenje i zaključke, promeni ga toliko da on uistinu postaje drugačiji, bolji čovek nakon nje. Ima takvih pisaca i takvih knjiga, i one zauvek ostaju čipovane u najčuvanijim delovima našeg sećanja„, veruje Teofil Pančić.

Gost Radio kafea veruje i u čitanje dve knjige istovremeno, to je moguće, a nekada čak i dobro.

To ne znači da ona koju ostavljate nije dovoljno dobra, pa zato prestajete da je čitate. Ne, to samo znači da vas posao odvlači ka drugoj. Nekad to bude dosta dobro, pogotovo ako su različitog žanra, jer onda čitajući jednu, odmarate se od druge i obrnuto„, dodaje naš sagovornik.

A može li da razdvoji lik i delo nekog pisca, bilo je jedno od pitanja. Jer, često se dešava da su javni istupi pisca u ideološkom ili estetskom smislu upitni, ali da čovek dobro piše, da ima dobre knjige…

Pančić misli da je mnogo lakše kada se to dešava sa piscima koji nisu živi, koji su živeli u drugim vremenima i geografijama, ali kada se radi o piscima sa kojima delimo eksjugoslovenski prostor ili kada su oni gotovo u našem dvorištu, tu već treba biti oprezan, „jer i hulja nekad ume da napiše dobru knjigu“.

Ko su novi pisci, zašto su novi, da li zbog načina pisanja, izbora tema ili bavljenja delikatnim temama drugačijim tonom?

Kako kaže, ako mislimo na pisce koji su se pojavili, recimo 2019. godine, novi su jer recentnu prošlost tretiraju drugačije, jer se između njihovih redova ugnezdilo nešto sasvim novo, doskora nepojmljivo za savremenu književnost u Srbiji, a to je glas pomirenja, glas preispitivanja svega onoga što se desilo „kada Srbija nije bila u ratu“.

Upravo taj glas je, veltšmerc tih novih pisaca, tog novog, nazovimo ga talasa koji je toliko uzbunio mejnstrim književnu scenu da su mnogi njeni pripadnici odlučili da presaviju tabak i tako najzad unekoliko opravdaju (može i sa znacima navoda) neshvatljive privilegije koje im je omogućilo sadejstvo večnih komunističkih udobnosti i navika, i opakog salonskog parazitiranja na krilima mržnje prema svemu što bi moglo da ugrozi te poziciije.

Oni se boje da će ostati bez tih privilegija, raznih sinekura koje su im pale sa neba. Boje se da bi za njih, ukoliko se saglasimo da je eksjugoslovenski prostor geografija u kojoj razumemo isti jezik, ostalo premalo kolača, da u ligi boljih od njih – za njih onda sigurno ne bi bilo ni mesta. I nije to mali strah, niti bezrazložan, već vrlo racionalan i potkrepljen istinom iz života. Zato se i desila cela ta frka oko nagrade NIN. Ona je i dalje pitanje prestiža. I dalje je najvažnija nagrada u Srbiji, čiju vrednost percipira i prizanje i region. Fokus medija je na dobitniku, predstavlja mu se knjiga duž cele zemlje, izdavači iz regiona se interesuju za njega, ozbiljni prevodioci, tu je i neki novac„, navodi on.

Dakle rad dobitnika je u fokusu mnogo šireg kruga ljudi. Pa čak i ako to ne traje večnost, već možda i manje od godinu dana, tek nekoliko meseci, malo li je sve to za opravdan strah za sopstvenu poziciju, objašnjava Pančić.

U daljem razgovoru čujemo da kod nas ipak ne možemo govoriti o smeni generacija na književnoj sceni: nebeska Srbija još uvek nije aterirala, a ne zna se ni kad će. Najverovatnije nikada, skeptičan je naš sagovornik.

Dodaje pak da je veoma važno da taj prostorni fokus dobiju i drugi, pisci neke druge književne scene u Srbiji. „Književni rat koji se uvek zaoštri oko NIN-a pokazuje da i tu postoji određena vrsta „kulturne moći“. Taj rat tinja zapravo oduvek, možda je zapodnut još u Jugoslaviji„, slaže se sagovornik.

A gde je njeno mesto u delima savremenih pisaca u Srbiji. Mesto počivše domovine koja je u 2019. godini izronila u nekoliko romana na zaista dirljive načine: u „Po šumama i gorama“ Milenka Bodirogića, kod Andree Popov Miletić u „Pioniri maleni mi smo morska trava“, kod Ane Vučković u „Yugoslavu“, kod Steve Grabovca u romanu „Mulat albino komarac“, kod Elvedina Nezirovića u više knjiga, u pobedničkom romanu „Pas i kontrabas“…

Čak i ako se ne spominje sasvim direktno, sve ono o čemu pisci govore u tim knjigama referiše se unekoliko i na postojanje te zemlje i nas u njoj. Na konstataciju da svako od nas na dnevnoj bazi doživi nešto što ga natera da pomisli da živi u ludnici i da nije čudo što se nekoliko romana iz ninovskog kruga u poslednje dve godine dešava u ludnici, Pančić duhovito kaže da njega samo čudi što nema više romana u kojem se junaci kreću ludnicom, jer je sve više prirodno okruženje svih nas.

Na propitivanje, šta misli da li će ti novi pisci jednom ući u čitanke i da li ima nade da neki od njih „izađu“ iz njih, Pančić kaže:

To je mač sa dve oštrice. Pitanje je, da li je dobro da pisci za koje mi mislimo da treba da budu u čitankama, uđu u njih. Kada ste mladi pa vas teraju da nešto čitate, prirodno je da imate bunt protiv toga, i onda tako neki dobri pisci bivaju svedeni na „nebitnost“ koja je nametnuta.

Zato oni koji nisu u čitankama – a po našem osećaju bi trebalo da budu – zapravo mogu da profitiraju, jer će ih nove generacije čitati kasnije, kao formirani ljudi, svojevoljno, kada budu u prilici da sami biraju. „Meni se to desilo sa Krležom, tek kasnije sam ga otkrio i zavoleo, i čitao sve što je napisao. A što se tiče „izlaska iz čitanki“ nekih jedinki koje zovemo piscima, do toga sigurno nažalost nikada neće doći„, zaključio je Pančić

Na pitanje kako se u Srbiji nikada nije desilo da jedne dnevne novine, poput „Jutarnjeg lista“ u Hrvatskoj, okupe književnu elitu koja na najbolji način reprezentuje snagu duha jednog naroda, Pančić odgovara kontratezom da to nije bilo zbog novina, već zbog pisaca:

Nijedne novine u Srbiji nisu imale koga da okupe. Ko bi pre 10 ili 15 godina u Srbiji bio pandan ešalonu briljantnih hrvatskih pera, od Jergovića, Tomića, Ferića, Ivaniševića, Lucića, Dežulovića…?

Odgovor je bio – tajac. U istom tonu bilo je pitanje – zašto Srbija nema Antu Tomića?

Pa kako nema?! Ima. Ako su sve novonastale države bivše Jugoslavije isti jezički prostor, onda je i Ante Tomić isto kao Jergović naš pisac kao i bilo koji pisac odavde. Ne određuje našeg pisca pasoš i to u kojoj republici biše Jugoslavije živi, veće jezik na kojem čitamo, volimo se, ne razumemo, pokušavamo da se razumemo… Jezik koji se bavi svim onim što nas se i te kako tiče.

I na koncu pitanje iz podnaslova večeri: da li ono što čitamo najbolje govori o nama, i ako čitamo literaturu oličenu u sintagmi „jedna slika govori više od hiljadu reči“, u okviru koje političari i nebitni likovi koroziraju slobodno vreme eutanaziranih građana Srbije, da li to onda govori da smo to mi, a ko smo tek mi ako uopšte ne posežemo za knjigama, Pančič kaže:

Svakako da ono što gledamo, slušamo, pa time i čitamo, uveliko oblikuje naš osećaj sveta, naš odnos sa tim svetom, sa ljudima, oblikuje našu estetiku i etiku, naše postojanje u ovom svetu.

Veče je završeno anegdotom iz Pančićevog komšiluka… Znajući da „kupuje sve novine“, komšinica je pitala novinara da joj „nešto pozajmi „Alo“ od pre dva dana“. Kada je saznala da Pančić ne kupuje to „kancerogeno tkivo srpskog novinarstva“, šokirano je upitala: „A šta vi, komšija, onda uopšte čitate?“

Eto teme za razmišljanje…

(Snežana Miletić, 021.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga