TEOFIL PANČIĆ: „Švedski model“ i balkanska stoka

Čini se da je virus odbio da umre solidarišući se sa suicidalnim umiranjem naših društava

Priredio: Teofil Pančić
02. maj 2020

Svi mi dobri i dragi ljudi svih nacija i rasa volimo naše bližnje, uključujući naše „baaake i deeeke“. Osim Šveđana, naravno. Svi smo mi zabrinuti za njihov život i zdravlje, svi želimo da ih zaštitimo (usput tako štiteći i sebe). S izuzetkom Šveđana, razume se. U ovoj pandemiji koja nas je sve snašla i zatekla snalazimo se kako ko može i ume, kao države i društva i kao pojedinci, možda nekad i grešeći i preterujući, ali svakako iz najbolje čovekoljubive namere, jer nam je na umu i na srcu pre svega život i zdravlje naših bližnjih i dragih, a onda pomalo i naš. Ovo se, dakako, ne odnosi na Šveđane, koji empirijski potvrđeno nemaju srca, a pitanje je imaju li i uma. Je li tako? Tako je. Ko to kaže? Pa, manje-više svi koji su dolazili da javne reči tokom ovog samrtnog proleća…

Zustavili smo celu planetu, ne u nameri da siđemo sa nje jer je to moguće samo u pesmi, nego naprotiv, ne bismo li opstali na njoj. Jedino su ti čudni i nastrani Šveđani (dobro, pomalo i Holanđani i još neki) terali po svome, i to toliko da je u nekim nedeljama ovog najčudnijeg od svih doba u našim životima samo u Švedskoj od cele Evrope bilo moguće sasvim legalno počiniti čak i ovakav nezamisliv zločin od kojeg se ledi krv u žilama: sesti u neku kafansku baštu i naručiti dupli espreso s mlekom. I to, da stvar bude još gora, u društvu prijatelja! Čak više njih!!!

Neobjašnjivo kako, Švedska je, izgleda, ipak preživela ovaj užas koji je sebi priredila, i to čak sasvim solidno. Toliko solidno da, evo, i izvršni direktor Svetske zdravstvene organizacije, glavom i bradom, možda i nevoljko priznaje da ćemo ubuduće, do okončanja pandemije, kanda svi morati da primenjujemo nešto nalik na švedski model, pošto se čini da je virus odbio da umre solidarišući se sa suicidalnim umiranjem naših društava: umiranjem pre svega psihološkim i duševnim, pa tek onda ekonomskim, da se razumemo.

A čega smo se sve bili naslušali i načitali kao pompeznog ideološkog pokrića i traljave racionalizacije paničnog straha: od infantilnog nadrilevičarenja kako je u Švedskoj bajagi trijumfovao zli kapitalistički rezon po kojem je profit važniji od ljudskih života, pa do desničarskog kultur-rasističkog bajanja kako ti hladni Severnjaci, suri Germani i otuđeni ateistički protestanti nemaju tu našu slovensku, helensku ili barem latinsku toplinu i saosećajnost za bližnje…

Kao da sve ovo nije dovoljno nastrano, kulturološki rasizam nismo primenjivali samo na Šveđane, nego i na sebe. Naime, oni koji su pokušavali da ne osuđuju „švedski model“, ali su se grozili mogućnosti njegove primene drugde, a pogotovo ovde, govorili su celomudreno kako „nismo mi za to“; jer Šveđani su, kao bića, racionalni i odgovorni, a mi smo balkanska i uopšte južnjačka stoka koja ne ume da se ponaša osim ako je mačem i korbačem uteraš u tor i potom je držiš pod ključem. Nije bilo nikakvih empirijskih dokaza u prilog ovom (auto)rasističkom fantazmu; kao i kod svakog rasizma, polazilo se od toga da je to opšte poznato, da se to podrazumeva. Rasizam je i inače sav sadržan u podrazumevanju neizgovorivih „istina“.

Najuvrnutije od svega je to što bi čovek lako mogao braniti i sasvim obrnutu tezu, onu po kojoj bismo mi u Srbiji, a i u okolnim zemljama, verovatno bili bolji i veći „Šveđani“ od izvornih Šveđana, samo da smo dobili priliku za to. Ako ništa drugo, onda iz straha, koji je i te kako uspešno posejan uzduž i popreko naših društava. Ne samo straha od korone, nego straha od bilo čega, u rasponu od državnog autoriteta pa do, šta znam, pomračenja sunca. Milošević, recimo, uopšte nije morao da nas zaključava u kuće da bismo se nasmrt preplašili tog sasvim običnog i bezopasnog kosmičkog fenomena u leto 1999, kada smo se sami pozatvarali u kuće: nikada neću zaboraviti sablastan prizor potpuno praznog grada, a sve bez naznake bilo kakvog policijskog časa.

I sada neobuzdani, degradirajući strah, a ne humanizam i solidarnost, oblikuje reči i postupke opslužitelja i slavitelja vanrednog stanja i policijskog časa; sve ostalo je kičasta ukrasna retorika „levog“ ili „desnog“ stila.

Ako ovoj priči treba naravoučenije, predlažem sledeće: put u pakao otvara se onog trenutka kada u ljudskom biću počnete da gledate isključivo ili dominantno potencijalnog nosioca opakog virusa. Ne možete to raditi čak ni usred pandemije; zapravo, to pogotovo ne možete raditi usred pandemije, jer baš tada to pravi nenadoknadivu štetu i vašim bližnjima i vašoj ljudskosti. U redu, takav pogled – naime, na čoveka kao na vreću virusa – može biti dozvoljen epidemiologu, jer takva mu je struka (mada ni on ne bi smeo da postane fahidiot). Nama ostalima nije. Jer time nećemo postati epidemiolozi: možemo samo da postanemo fašisti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga