TEOFIL PANČIĆ: Stara mašina, novi statisti

Tekst koji "Dnevnik" nije hteo da objavi

14. apr 2013

Jedva da je nedelja dana prošla otkad je ono Želimir Žilnik dobio nagradu za životno delo, a evo gde su neki njegovi junaci reprizno prodefilovali kroz naše živote: da li zato da odaju počast svom filmskom tvorcu, ili ipak – pre će biti – da nas samima sobom podsete kako se ovde sve menja samo da bi sve ostalo isto i sve teče samo zato da bi naša mrtvaja bila još mrtvija.

Ne, nije se to drug Tito iznova obreo među nama, niti to lijepe žene prolaze kroz grad (to se ionako stralno dešava, a naročito nekako s proleća) niti smo bili izloženi, da prostite, prizoru dupeta od mermera, nego su prikaze i sablasti koje su vaskrsle i sa filmske trake se ovaplotile na našim ulicama iskočile pravo iz filma „Stara mašina“ koji je Žilnik snimao 1988. i 1989, u ono smutno vreme kada se Veliki Sumrak spuštao nad svima nama. Onaj sumrak koji će samo dve godine kasnije postati gusta mrakača koja guta i vari ljude tako da od njih ni koščica ne ostane.

Nagrnulo je to sa svih strana u Novi Sad koliko prekjuče, vođeno iskrenim patriotskim patosom pojačanim besplatnim prevozom, dnevnicom i sendvičom, obaška i željom da se samopreporučiš Tamo Gde Treba a bogme i preretkom prilikom da se za džabalesku vidi izbliza ta egzotična varoš u kojoj žive i stoluju neki zli demončići koji hoćedu da odvoje Ovo Ovde od Onog Tamo. Kadgod ih je nazivalo autonomašima, sad su već uznapredovali u separatiste. A kako znadu ti živopisni izletnici koje je neuobičajeno toplo vreme za ovo doba godine izmamilo na ulice oko Banovine da je tome baš tako? Pa, nije da baš znaju ali tako im je reklo, a oni će rado poverovati u sve što im se kaže ako je to nešto što će im omogućiti da se malko onako prevažni prošpaciraju gradom, pa se još i izviču na nekoga ili nešto. Možda ih i neka televizija uslika u prolazu. Smisla to doduše nikakvog nema, sve je veštačko i iz malog prsta isisano i uopšte sve je jedan toliko loš teatar da bi moglo bez izmena i dopuna da uđe u neki od činova „Konstantina“, ali ko mari: nije li tako bilo i prošli put, pa je Predstava ipak uspela? E sad, čime je sve ta predstava rezultirala i koliko nas je ljudskih života koštala – to nema veze. S ljudskim mesom ovde smo ionako u suficitu, a sa pameću i smislom smo deficitarni, ali to nam mnogo i ne treba. Pamet hoće čak i da zasmeta.

Pogledajte, vaistinu, taj stari Žilnikov film sniman delom na ulicama Novog Sada i Vojvodine onomad kad se jogurtom gađalo u ono što će, malo zapadnije, biti rokano granatama i bombama, pogledajte ga prvi put ili iznova ne samo jer se radi o odličnom filmu, nego jer ćete prepoznati suštinsku, baš nekako avetinjsku sličnost između gomila ondašnjih statista – koji nisu statirali u jednom filmu, nego u grotesknoj masovnoj sceni više nego stvarne istorije – i isto takvih gomila današnjih statista koji su prodefilovali Novim Sadom ovog petka koji nije bio trinaesti ali kao da jeste. Parole koje izvikuju ti ljudi oni onda i ovi danas smešne su i blesave i ne možeš verovati da bilo ko u njih uistinu veruje, a i njihova su lica većinom nekako anemična i odsutna, lica su to ljudi koji dublje u sebi ne mogu da iščeprkaju nikakav smisao u tome što rade, ljudi koji ni samima sebi uistinu ne veruju dok se grlato bore protiv Strašnih Aveti koje stanuju u Banovini i ko zna još gde. Sve je to trećerazredni teatar i plutkoumna laž, uopšte su i tekst i režija i izvedba ispod svakog nivoa, ali opet: naivno je, neoprostivo naivno misliti da je ovaj diletantizam neozbiljan i bezopasan. „Stara mašina“ nas opominje, jer ti što su se smucali onomad pred njenom kamerom plivali su na kresti jednog poplavnog talasa koji je srušio sve pred sobom, a to što su suštinski bili na „pogrešnoj“ na aistorijskoj i antiistorijskoj strani, to ih nije sprečilo da načine ogromnu, u ponečemu i nenadioknadivu štetu.

S takvim iskustvom u pamćenju – ko ima taj luksuz da olako i s potcenjivanjem gleda ovaj novi poplavni talas, ovaj ljudski povodanj koji ne zna šta hoće niti pak od koga, ali zna da to hoće odmah i po svaku cenu – a sve za račun loše skrivenih Pokretača koji i te kako znaju šta im i zašto treba?

Isti su to ljudi, uostalom, koji su stajali iza scene i dirigovali – kako onda tako i danas. Iste su im i namere i pamet im je ista. Za sve su to možda oni krivi, ali ako i rezultat njihovog napora bude isti kao onomad, e za to ćemo već biti krivi mi, što bi rekao pesnik: zato što smo im dopustili.

(Redovnu kolumnu Teofila Pančića novo uredništvo „Dnevnika“ izbacilo je iz preloma lista.)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga