TEOFIL PANČIĆ: Šta govori gromoglasna ćutnja

Kako je moguće da smena Ksenije Radulović nije vest, a kamoli Tema, dok je smena Sretena Ugričića bila neviđeni skandal?

11. jan 2013

Da je nešto učestvovala u jednoj od onih besmislenih novinskih anketa tipa „kako ste proveli novogodišnje praznike“, Ksenija bi Radulović s punim pravom mogla da kaže: „rasterećeno“. Ko je Ksenija Radulović? Verujem da znate, ali za one koji su se kasnije uključili u program: ugledna teatrološkinja, bivša selektorka Sterijinog pozorja, te direktorka Muzeja pozorišne umetnosti. Oh, pardon: bivša direktorka! Naime, baš pred samu novu godinu, Radulovićevoj je iz jedne ugledne beogradske poslastičarske zanatske radnje stigla čestitka u vidu (nenajavljene) smene. Tek tako, bez bilo kakvog obrazloženja. A na njeno je mesto postavljen stanoviti Kovačević Momčilo, za kojeg se u teatrološkim krugovima zna jedino po tome što je svima savršeno nepoznat. Tako se čuva kontinuitet napredne poslastičarske kadrovske kulturpolitike: rasteruj kvalitetne i dokazane ljude i na njihova mesta postavljaj savršene anonimuse bez lika i dela.

Naslućujem mogućnost da je čitalac sada pomalo zbunjen. Radoznala ste osoba živahnog duha, pratite društvena kretanja, redovno zavirujete u manje-više sve one medije koje su tzv. Naši označili kao neprijatelje vaskolikog srpstva, uredno čekirate personalna i kolektivna priopćenja Progresivne Inteligencije. Kako je onda moguće da za smenu Radulovićeve niste ni čuli, ili ste samo načuli, ukoliko ste pratili i one sitne, agencijske vesti? Drugim rečima: kako je moguće da smena Ksenije R. gotovo da i nije vest, a kamoli Tema, dočim je, ne tako davno, smena Sretena Ugričića sa mesta direktora Narodne biblioteke Srbije bila neviđeni skandal od kojeg je sve brujalo i nedeljama u Srbiji kao da nije bilo ničega važnijeg?

Ovde sam dužan izvesna razjašnjenja. Zašto ova dva slučaja dovodim u bilo kakvu vezu? Pa, Radulovićeva i Ugričić dele barem to da su na svoja mesta dospeli kao „Đinđićeve bebe“, dakle u ono postpetooktobarsko vreme, kao mladi, stranački neangažovani stručnjaci, nosioci nove kulturne politike u Srbiji koju je čekalo izvlačenje iz ruina sramne Miloševićeve epohe. Ugričiću je, s razlogom, i to navođeno u prilog kada se govorilo o skandalu njegovog smenjivanja. Na celu tu aferu ne moram da vas podsećam, pisao sam vaktile o svim njenim aspektima; niko tu nije bio sasvim nedužan i bezgrešan, ali je i sama smena i njen način i njeno obrazloženje bila nepatvorena svinjarija, bruka jedne vlasti koja je tada već bila u odlasku, mada to nije znala. Hm, u odlasku? Pa dobro, kako ko: nešto mi se ne čini da je najglasniji Ugričićev smenjivač Dačić Ivica bilo kuda otišao, ali dobro sad.

Poenta priče je, dakle, na drugoj strani. Smena Ugričića i ceo skandal koji ju je pratio označila je definitivan razlaz nemalog dela intelektualnog krema „druge Srbije“ s onim što je izvesni A. Vučić – I believe you’ve heard of him – voleo da zove „Tadićev režim“. Dakako, nije to bio razlog tom razlazu, nego samo zgodan povod: da nije bilo to, bilo bi nešto drugo.

E sad, šta se to ovih dana desilo Radulovićevoj? Ono isto što i Ugričiću: smena iz političkih razloga. Zašto kažem „iz političkih“? Zato što bilo kakvih stručnih razloga nema, ili nisu navedeni. U slučaju Ksenije R. zapravo nema apsolutno nikakvog objašnjenja: smenjena je naprosto zato što se vlasti tako može, zato što eto hoće da namiri nekog svog čoveka na tom mestu. Da su se iscimali toliko da potraže nekakav „razlog“, mogli su navesti bilo šta, boju njenih cipela, ili možda to da je – da se poslužimo paralelom sa slučajem Lasla Blaškovića – časopis Teatron izdavala na mrskoj nenarodnoj latinici. Ukratko: smena K. R. naprosto je iživljavanje nekompetentne i neodgovorne političke moći nad ljudima koji nešto konkretno i dobro rade za srpsku kulturu, kao što je to bila i smena Sretena Ugričića.

Kako je onda moguće da se o tome ovako gromoglasno ćuti? Nigde ni najmanjeg glasa protesta, otpora, nepristajanja?! Gledam, listam, slušam, pretražujem, skrolujem: ma jok, savršena šutnja Progresivne Inteligencije i njene posluge! Ograđujem se, jedino je možda Biljana Srbljanović napisala nešto u uglednom beogradskom dnevnom listu Tviter gde ima kolumnu, ali to ne znam jer Tviter ne čitam, ne što ne bih hteo nego se nekako uvek rasproda pre nego što stignem do kioska.

Ispada nekako, hteli–ne hteli, da jedini dokučivi razlog ovakvoj mrtvoj tišinčini i tolikom kontrastu u odnosu na vrlo srodan slučaj Ugričić može biti tekuća idila između PI i Nik-Vuč-Dač trijumvirata, koja me „strukturno“ i inače sve više podseća na sojuzničku ćutnju patrijotskog „cveta srpske pameti“ nad zvizdarijama ranog Miloševića tamo negde 1988–1990. To jest, peh Radulovićeve je što je pala od pogrešne ruke… A može i ovako: Ugričić je slavno pao na Sutjesci i sada je Sava Kovačević, a Radulovićeva je, eto, anonimna žrtva bombardovanja Beograda, i to još savezničkog! I ko zna da li je tu kraj. Da sam na njenom mestu, spremio bih vunene čarape i tranzistor sa baterijama, nikad se ne zna šta ti nosi dan, a šta noć u Novoj Srbiji. A pomoći se ne nadaj, nego će neko još i da te šutne u prolazu.

(Vreme)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga